Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Стефан Брезар
Куикалица
I
Видео ју је.
Укочио се на тренутак, замрзнут у покрету, када је на оближњем, ниском крову видео то познато обличје и осетио хладне, оштре очи.
Остатак света је престао да постоји – лука је постала само низ удаљених кулиса, море пејзаж, а лица људи око њега само намоловане фигуре, без стварног живота.
Поглед им се укрстио и Александар је интуитивно знао да је тренутак Коби близу и да је само питање тренутка пре него што она уједе, овај пут можда смртно.
Људи из његове пратње, као и Французи, видели су да нешто није како треба.
– Ваше величанство, да ли је све како треба? – чуо је да питају, али није им дао одговор.
Климнуо је само главом и ушао брзо у ауто који га је чекао, сместивши се поред свог домаћина.
Трудио се да одржава привид нормалности, међутим, његово око и пажња су почивали на оближњем крову и обличју на њему.
Птица је стрпљиво сачекала да његов ауто крене и онда полетела.
Уобичајен призор, али у њему није било ничег обичног.
Ужасно је како се највећи ужас крије у обичним стварима, помисли.
Било је извесне ироније у томе – та птица је била гласник пропасти, доносилац зле Коби, ужасна на толико много начина, а опет тако обична се савршено уклапала у градски пејзаж Марсеја.
II
Било је погрешно мислити да је он био лишен свести за тајанствено и оно што су други називали натприродним. Доживљавао је ствари које није могао да објасни и које су остајале загонетка.
Ипак, пуштао је да се све то ломи о њега и његову војничку дисциплину и настављао да живи даље, с временом заборављајући на то.
Ипак, иако су му окултна трабуњања била смешна, оно што је опстало је било део оног што су људи доживљавали као део корпуса смешних легенди из детињства – о читавој легији домаћих демона који су живели ван прага дома, у недокучивом свету, опасном по човека.
А њему најгора од тих легенди била је она о куикалици – најгора зато што је та легенда у једном тренутку престала да буде легенда.
III
Луј Барту је причао са њим, али његове мисли су биле у оном дану када је на извору срео бабу у црнини. Био је врео летњи дан у црногорском камењару и он и његова пратња су хитали да стигну до извора. Тамо их је сачекала та старица. Седела је, у тишини, крај зденца, као да је била несвесна доласка краљeвог унука и перјаника.
– Помоз’ бог, мајко – рекао јој је пре него што се умио он, иако су се неки од перјаника у пратњи намрштили.
Старица му није узвратила поздрав, већ само рекла: – Видео ју је. Последње ријечи су му биле: „Ту је! Ту је!”
Глас јој је био препукао, али је осетио радозналост.
– Ко, мајко?
– Мој син – одврати старица равно. – Мој посљедњи син. Он ју је видео – понови она.
Пришао јој је ближе, мада су перјаници његовог деде гунђали.
– Кога је видео, мајко? – био је упоран он.
– Куикалицу – готово испљуну старица. – Било му је боље, али она дољете и умрије дијете!
– Кукавицу? – питао ју је пошто није био сигуран.
– Не, куикалицу – одврати она. – Куикалица није кô обичне ’тице – наставила је. – Нема таке ’тице, сине. Она дође кад ’оће и оде кад ’оће. Она доноси Смрт, сине – старица сад усмери свој угашени поглед према њему.
До тог тренутка су перјаници били ту, говорили му да не слуша „бапске приче” и псовали старицу, али он није заборавио ту причу.
Горко се осмехнуо. Заправо ју је заборавио, док и сам није видео ту чудну ’тицу.
IV
Видео ју је први пут како га посматра мало пре него што је оболео од тифуса. Био је у шетњи и иначе диван дан му је покварила птица која му се нашла на путу.
Покушао је да се сети тог тачног тренутка, али је сећање било некако мутно, као неки чудан, готово заборављени сан. Сећао се да је на шумској стази видео црну птицу, величине голуба, коју не би двапут погледао, али је некако знао да се не ради о обичној птици, када се она не помери када јој приђе.
Обрнула је своју главу према њему и погледала га својим хладним и жалобним очима, правећи притом чудан звук, који му је донекле звучао као нарицање.
Оно у шта је био сигуран је било да је тад, иако су прошле године од сусрета са бабом на извору, знао о каквој птици се ради. Обузела га је паника и отрчао је назад кући.
Врло брзо разболео се и дуго времена је лежао на варљивој граници између живота и смрти. Када је касније испричао то својем лекару, он је говорио да је сусрет са птицом само плод грознице коју је имао.
То га је мало умирило, али убрзо, Куикалица је показала да није део грозничавог сна већ део сурове реалности.
V
Њихова поворка је милела улицама Марсеја. Напред су ишли француски полицајци, у својим свечаним униформама, а иза његовог аутомобила, у којем је седео министар Јефтић. Александра је то све јако замарало. Није осећао страх, не још увек, иако је знао да се Куикалица појављује увек када се нешто лоше дешава.
Виђао ју је често. У Петрограду, у Београду, на Крфу, у Загребу… свуда и сваки пут када би се значајне ствари дешавале. Није ником говорио о томе, готово се навикавши на тог неугодног сапутника, који га је упозоравао на неки начин да се црни облаци гомилају на хоризонту. Ипак, волео би да је није виђао сваки пут када је мислио да је тријумфовао.
Затворио је очи, уморан од свега.
Пред очима су му се појављивале слике, читав један филм.
На паради у Петрограду, на једном крову, видео је њене жалобне очи како га посматрају и замрачују дан.
У тренутку када је др Павелић читао одговор Народног вијећа и Југославија требало да се роди, усред свечане сале видео је ту малу црну птицу како скакуће ту, крај ногу званица.
Када је је улазио са својом невестом Маријом у спаваћу собу, на прозору је видео и Куикалицу и прва брачна ноћ му је била загорчана, као и цео брак после тога, тим лошим знамењем.
Биле су то само неке прилике, оне којих се јасно сећао.
Али није се бојао те птице. Бојао се оног што она представља и коначног удара зле среће коју је носила на својем перју.
VI
Сетио се и поред воље, Аписа. Лик тог старог непријатеља лебдео му је пред очима, црног као перје Куикалице.
Питао се да ли је и он видео Куикалицу у месецима пре Солунског процеса.
Она је увек доносила лошу срећу, смрт и Коб – не само њему већ можда хиљадама људи.
Али није знао кад и на који начин ће та Коб на крају и доћи.
Била је то неједначина са превише непознатих.
Гомила је нарасла, масе француског света у свечаним оделима.
Знојио се у својој свечаној, тесној униформи и био срећан што није обукао понуђени панцир.
Окренуо је главу и претрнуо – црна птица је летела уз њихов ауто.
VII
Читав тај пут пратила су лоша знамења, од одласка из Београда до доласка у Марсеј.
Када је, пред испловљавање, повукао конопац звона у црквици на обали, звук који се родио није био свечани бруј звона већ тужни, посмртни клепет.
Нису једном покушали да га убију, нити да му покваре планове, али свe време док је пловио ка Марсеју, размишљао је о тим злим знамењима која су пратила његов пут.
И сада, као круна на злој, црној глави, долазила је та зла, црна птица.
У ствари, није била ни зла – она је само била службеник Коби, која се дуго вукла за њим као сенка и за коју је знао да ће га стићи.
Аутомобил се све теже пробијао кроз град. Осетио је како га нешто гуши, као зидови од људских тела који постају све дебљи и дебљи.
VIII
Куикалица је сад летела тик уз његову главу.
Видео је њена пера, разнобојни преливи на црној позадини.
Чуо је и њен пој, сад гласан.
Из масе се издвоји једно лице, један човек.
Носио је букет и викнуо: „Живео краљ!”
Он одбаци букет и подиже пиштољ.
Није чуо пуцњеве. Осетио је метке, као ударе, али његова пажња била је усмерена према птици, која више није летела, већ лебдела.
Коб га је шчепала. Смртно рањено тело је попустило и он се срушио уназад.
Људи су били око њега, десетине, па стотине људи, а он је био ту, беспомоћан и смрвљен.
Живот му није протицао пред очима – више је то личило на непријатно огољавање, скидање одеће пред публиком – утолико страшније пошто се скидало његово тело.
Покушао је да говори, али није знао да ли га је ико чуо.
„Чув… чув…те… је… се… К… ика… лице…”
Куикалица је била сада ту, на његовим грудима и посматрала.
Црна као смрт, шарена као живот који је тонуо у ту исту смрт.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.