Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго” поверљиво из прошлости Србије
Слободанка Бјелица
Крв је једна и језик је један
Али-паша Ризванбеговић је некада био господар Херцеговине и њоме је владао пуних двадесет година. Добио је на управљање пашалук одвојен од Босне, који се простирао дубоко и у територију данашње Црне Горе. Била је то област већа од оне којом је некада управљао херцег Стефан Вукчић Косача, а паша је добро знао како да дуго и успешно влада овим простором. Најпре је уклонио могуће противнике и на њихова места поставио своје синове, а онда се посветио привредном развоју те осиромашене земље, развијајући нове привредне културе, трговину и занатство. Паша је волео да ужива у чаробној природи на обалама реке Буне код Мостара, имао је своје воћњаке и винограде, харем у ком су живеле Грузијанке, парна купатила – хамаме. Према православном и католичком живљу био је благонаклон, па је за његовог времена основана и прва српска школа у Стоцу. Време његове владавине донело је благостање, добар и миран живот за обичне људе, тако да је до данашњег дана паша остао упамћен по својој правичности и господству.
Петар Петровић Његош је у време највеће Али-пашине славе био црногорски владар и владика. Изразито леп, природно надарен мудрошћу и духовношћу и веома речит, пленио је пажњом где год да се појави. У првим приликама када је путовао по европским престоницама, поред црногорског световног одела, носио је турски фес на глави, али га је убрзо заменио црногорском капом, схвативши да га због тога сматрају турским подаником. Био је изразито висок, али складно грађен, дубоких мисли и јасног говора, веома омиљен међу европском господом и дамама. Борио се за Црну Гору и ослобођење поробљених делова земље, па је често долазио у сукоб са херцеговачким Турцима због сталног продирања у њихову територију.
Доба владавине Али-паше и Његоша било је испуњено сталним превирањима и борбама. У сукобима између Црне Горе и Херцеговине живот је изгубило дванаест Петровића, Смаил-ага Ченгић и друге турске аге, а енглески путописац Џон Гарднер Вилкинсон забележио је приликом посете овом подручју да је испред оба двора гледао истакнуте одсечене људске главе непријатеља као доказ борбе за слободу с једне и борбе за покорност потчињених с друге стране.
Након многих непријатељстава и претходно размењене преписке једног дана се догодио сусрет ова два човека, Али-паше и Његоша. Срели су се у Дубровнику по раније установљеном договору, у рану јесен 1842. године. Дубровчани у своме граду дотада нису видели два лепша и виђенија човека. Раскошно обучени, лепи и високи, привлачили су радознале погледе обичног народа где год би кренули. Црногорски владика се приказао у народној ношњи, без мантије, опасан оружјем, а Али-паша уздигнуте браде, огрнут богатим велурским бињишем постављеним самуровином, дарујући окупљене источњачким ђаконијама, лимуновим соком и кафом.
Његош је тада имао двадесет девет година, а Али-паша је био дупло старији. Посете су уприличене са обе стране. Најпре је Његош посетио Али-пашу, а онда је паша узвратиопосету приликом које га је пред резиденцијом дочекала градска музика. И тако се том приликом, као клица светла које се назире из дубоке таме, ненадано и ван свих очекивања, баш као и свако чудо, десило једно дивно пријатељство. Два владара су водила бескрајне разговоре у веома ведром и благонаклоном расположењу, причали су о приликама на Балкану, о светским силама, напослетку о здрављу и пролазности живота. Његошево здравље је у то доба већ било начето туберкулозом, али је без обзира на те сметње, остајао до дубоко у ноћ у разговору са својим пријатељем. Дубровник су обилазили на коњима, седели су у кафани, шетали заједно ривом и Страдуном, док их је обични дубровачки свет посматрао с посебним дивљењем. Препознала су се два велика човека, нашли су један у другом људство, достојанство, разумевање. Његош је захваљивао паши за поштење, храброст и владарску мудрост, за однос према сиротињи и свима који нису исламске вере.
„Ти си вазда био сиротињска мајка и нијеси досада допуштао дивљијема и безбожнијема јарамазима да прште рају у твоју државу”, рекао му је том приликом.
Паша је изражавао дивљење према Његошевој мудрости, мудрости младог човека који у тешким околностима исписује велику историју. Говорио је да досада није видео такво господство, речитост и лепоту, дивио се Његошевим језгровитим досеткама, утисцима с путовања по Европи, погледу на војне и политичке прилике, на велике силе. Остало је забележено да је паша рекао за Његоша: „A Бога ми мога и дина, то је онај прави српски бан од Косова.”
Стари глас предака, из времена Ивана Црнојевића и Зетске државе, са чије су земље оба потекли, учинио је да та истоветност која је текла кроз њихову крв без обзира на сва претумбавања и замагљивања, промене околности и уверења, тече по своме, руши бране, и избије на површину повезујући их искреним пријатељством. Након неколико заједнички проведених дана ова два велика човека су своје пријатељство крунисала побратимством. Пијући из исте чаше, у коју су оба канули по три капи крви из јагодица кажипрста, изљубили су се и заветовали да никад и ниједан чин неће предузимати без знања побратима, чега су се држали до краја својих живота.
Том приликом потписан је и уговор у осам тачака између независне области Црне Горе и пашалука херцеговачког о престанку непријатељства. Утврђене су границе, а Грахово је проглашено неутралном територијом. „Послије дугог зла и крвопролића, које је било међу нама и Турцима херцеговачкијем, ја и Али-паша, везир херцеговачки, састадосмо се у Дубровнику, око свега се лијепо договорисмо и међу собом мир и јако пријатељство утвердисмо”, нагласиће Његош у својој посланици Црногорцима и Брђанима. Тако су два човека различитих вера, култура и обичаја, али истог језика и порекла, витешки пронашла прекопотребни мир и праведни споразум.
Интереси великих сила се ипак нису поклапали са њиховим тежњама и као и увек доносили су нове размирице, поделе и сукобе. Али-паша је признао независност Црне Горе, али из Цариграда је убрзо стигло упозорење да Порта не признаје овај споразум и да никоме неће дати ни педаљ земље.
Девет година од овог сусрета Његош је преминуо од тешке болести, а исте године пре његове смрти живот је изгубио и велики Али-паша. На превару и подмукло, убио га је Омер-паша Латас, Србин из Лике који је пребегао у Османску царевину и примио ислам.
Већ остарелог Али-пашу провео је на магарцу од Мостара до Бања Луке поставивши га тако да гледа у реп животиње као знак потпуног понижења. На једном преноћишту објављено је да је паша страдао од случајно испаљеног метка из неке пушке. Тако је завршио свој овоземаљски живот. На његовом гробу, у дворишту бањалучке џамије Ферхадије, остале су записане следеће речи:
„Он је живи и вјечни! О, ти који гледаш мој гроб, црпи поруку из мог стања. Јучер сам био као ти, сутра ћеш ти бити као ја.”
Чувши ове жалосне вести, Његош је био необично изреволтиран Омер-пашиним поступком, па су му речи летеле као зрна из пушке. Страховито је проклињао и псовао Омер-пашу Латаса, сведочиће Љуба Ненадовић, који је у то време био уз владику на пропутовању кроз Напуљ, априла 1851. године.
Тако је престало да сија оно мало светло што се указивало негде у даљини као порука мира и напретка за све људе којима је било доста муке, злопаћења и ропства. Неке друге силе су вукле своје конце и повлачиле потезе на нашој шаховској табли, па је опет расла мржња, страх и поделе међу људима.
Много година после син славног Али-паше, Мехмед Али-паша Ризванбеговић Сточевић, који је заједно са осталим члановима породице протеран у Турску након пада с власти његовог оца и који је цео живот жалио за Херцеговином и стањем у које је доспела крајем деветнаестог века, у писму своме пријатељу Томи Ораовцу, записаће ћириличним рукописом следеће стихове:
„Драги брате,
Не чистимо земљу од некрсти
Нит од крста земљу очистимо
Оставимо вјере поповима
И ’оџама вјере чуварима
Нек бој бију о вјерском првенству
Нек се гложу кад им је до тога.
Но чистимо земљу од небратства,
Од неслоге и зависти клете,
Па пружимо један другом руке
Крв је једна и језик је један,
Једна мисȏ нек с нама овлада,
Нек нам братство путовођа буде
То је свето то радити треба:
Због неслоге ми смо пропадали,
Те нијесмо Богу мили били
То је доста, мој соколе сиви.”
У писму које је Његош упутио скадарском везиру Осман-паши, он са тугом каже:
„Ја сам инокосан, ја сам сирак – помисли ђе су ми браћа, славни и гласовити кнезови и војводе нашега царства, ђе је Црнојевић (Бушатлија), ђе је Обрен Кнежевић (Махмут Беговић), ђе је Кулиновић, ђе је Скопљак, ђе је Видајић, ђе је Филиповић, Градашчевић, ђе је Сточевић, Љубовић, па ђе су многи остали? Камо господа и цвијет нашега народа? Да своје отачаство и своју славу заједно потражимо! Да смо сви на једно, онда би ја с њима нешто велико потражио. Бог сам знаде када ће се они своје славе споменути и докада ће се ова моја браћа од своје рођене браће туђити и називати се азијатима и докада ће за туђу корист работати, не сјећајући се себе ни својега.”
Прошло је много времена отада и много воде протекло Брегавом поред Беговине старог Али-паше, а и даље се овом земљом воде исти ратови и боре исте мисли. Ипак, по божјој вољи, правди и истини, опет се десе нека велика пријатељства и чуда. Баш као и пријатељство људи из наших дана, митрополита Амфилохија и Махмута Бушатлије, потомка Станка Скендербега Црнојевића, који као да су чули братску поруку ових великих људи. Препознају се још увек по божјој вољи нека чиста срца.