Коста Трифковић родио се у Новоме Саду 20. октобра 1843. године од родитеља Атанасија и Ане. Школовање је започео у месту рођења, где је изучио основне школе и ниже разреде гимназијске, а у Винковцима је изучио пети и у Пешти шести разред. Школовање у Винковцима мора се поменути нарочито, јер се у то доба учинио у животу Трифковићеву прелом или бар преокрет, који је у сваком случају имао знатних последица.
О томе казује сам Трифковић ове интересне појединости:
„Како сам све време у учењу и читању проводио, догоди ми се једном да ми апотекаров син даде на читање један Карленин роман. Ту је та оштроумна Шветкиња неисказано вешто и тако лепо мрнарски живот или, боље рећи, живот једнога мрнара описала да ми се књига морала допасти. Да представим као што треба своја тадашња осећања, морам казати да сам управо лудовао за морем и за бродом. Надахнут опојним духом те књиге, вратим се у Нови Сад. Но колико ми је жеља за морем велика била, не смедох је ипак оцу саопштити. Отац, и не сањајући о мрнарству, пошље ме у Пешту, у шесту школу. У тој тежњи за морем прође и та година, и ја се опет врнем у Нови Сад. Бавећи се код куће, догоди се да је једнога дана у гостиони са мном и с оцем вечерао један познаник, који је баш тога дана из Влашке приспео. Између осталога, поведе се разговор и о мору, и тада исти господин почне описивати и хвалити морски живот тако да по његовим речима лепшег живота на свету не би било. Од тога доба отац не би имао од мене мира. Сваки дан сам га молио да ме пусти на море, и премда ме је он свакојаким начином одвраћао, ипак најпосле доброта према јединцу победи и он ме посла на Ријеку да изучим наутику. Моја радост сада не да се исказати. Моја разуздана жеља није била више сањарија, јер ће, ево, да се испуни – ко сада сретнији од мене!”
Тако је Трифковић по свршеном шестом разреду гимназијском прекинуо даље учење гимназије и ступио у поморску школу. А кад је дошао на Ријеку, „ни на што”, вели, „нисам пазио, јер ми је око само море тражило. И нашло га је брзо где се ваздан пружило пртећи мирно терет силних бродова на плећима својим. Лепо ли га је тако видети, те срце заигра човеку у грудима – тек само да није толико неверно!”
Сад је Трифковић ступио у мрнарску школу, коју је изучио за годину дана, а потом је ступио на брод као приправник. Брод је ишао из Трста преко Крфа и Цариграда у Одесу. Тај пут учини да се Трифковић разувери о поезији поморскога живота и да се врати даљем школовању. Он оде до Цариграда и ту се ослободи тешкога позива мрнарског, па се у лето 1863. године врати преко Галца и Београда у Нови Сад, а одатле оде опет на Ријеку, те ту за годину дана сврши седми и осми разред гимназије. С јесени 1864. започне учење правних наука у Пожуну, а затим их продужи и заврши у Дебрецину и Кашави 1867. године.
О његовој службеној каријери казује нам новосадски лист „Позориште” 1875. ове појединости: „Као свршени правник дође г. 1867. у Пешту и постане код пештанског варошког суда перовођ судских седница. Године 1868. установи се у онда новоорганизованом Магистрату новосадском друго подбележничко звање. Коста Трифковић, који одавно већ беше са некадањим својим илузијама прекинуо, није више држао да га будућност чека у широком свету, он је сада имао пред очима само своје рођено место, и тако заиште расписано подбележничко звање, на које га новосадско Варошко представништво и изабере. Због изузетног стања које је мало затим у овој вароши наступило мораде се Магистрат и Варошко представништво године 1869. наново рестаурисати. При тој рестаурацији буде Трифковић изабран за великога бележника. Те исте године оде у Пешту, те положи адвокатски испит, но службе варошке напуштати не хтеде. Године 1870. упразни се место једнога сенатора, и Коста Трифковић буде сада на то место у квалификацији референта и приседника варошкога суда изабран. Тако је, поред свега тога што је био млад годинама, из године у годину поступао. Са сенаторске поште тешко је већ било даље тако брзо поступити, но Трифковић је и даље у животу напредовао. Године 1871. постане мужем, а годину дана затим и оцем. Срећа његова била је сада на кулминацији. Године 1872. дође нова организација судова и муниципија, и Трифковић при рестаурацији варошкој буде за варошког фишкала изабран, а уједно зачне и као приватан адвокат радити.”
Задовољан домаћом срећом и службено-грађанским положајем, обрати Трифковић сву пажњу књижевном раду своме, те 1873. буде изабран за потпредседника Матице српске. Још му је само недостајао књижевни лист који би био гласник његових књижевних радова и потреба, и он настане, те се 1874. обнови „Јавор”, лист који је шесетих година (1862) излазио у Новом Саду кратко време.
Тај одушевљени књижевник, иако још млад човек, бејаше одавно већ почео свој литерарни рад. Још из гимназијских клупа кушаше он снагу своју, израдивши тада, поред песама, и три мала драмата у стиховима, које је ипак задржао тек за себе као успомену на почетак књижевнога рада. „Иако на себи носе почетнички печат, ипак нам ови драмати својим склопом, својим хумором и својим типовима показују писца који ће доцније својом фином комиком шибати друштвене мане. Али од тих почетака па до правог Трифковићевог драматскога рада протекао је приличан размак времена. Чини се да је Трифковић врло тешко ступио на јавност. Први пут појавио се у „Младој Србадији” 1870. године, с једном преведеном песмицом од Линга. Готово у исто доба прерадио је с немачкога шаљиву игру „Мило за драго”. Ово је прва шаљива игра с којом је Трифковић изишао пред позоришни свет.” Кад се пак годину дана доцније (1871) приказивала у Панчеву његова прва ориђинална шала „Честитам”, отишао је у Панчево да непознат буде сведок лепога успеха. Те је године позорница изнела и другу шаљиву игру његову, и он тада стаде живо и без снебивања радити на драмској књижевности. За четири године дао је сиромашној драмској књижевности српској дванаест ориђиналних или прерађених драмата. Ориђинални су: „Честитам”, „Школски надзорник”, „Француско-пруски рат”, „Љубавно писмо”, „На Бадњи дан”, „Избирачица” и „Младост Доситија Обрадовића”. Последњи је комад у пет, претпоследњи у три, а остали у једном чину. Прерађени и посрбљени су комади: „Мило за драго”, „Ни бригеша”, „Мила”, „Пола вина, пола воде” и вероватно „Тера опозицију” – сви у једном чину.
„Још за живота Трифковићева готово су сви његови драмати приказани на нашим главним позорницама у Београду, Новом Саду и Загребу. Одатле су се разнели по целом нашем народу, те нећемо претерати ако кажемо да нема знатнијег српског места у коме нису Трифковићеве шаљиве игре приказане, било од позоришних, било од дилетантских дружина. У овоме и јесте велика Трифковићева заслуга што је створио мали али лепи српски репертоар.”
Скоро половину његових драмата превели су Словенци на свој језик, а „Љубавно писмо”, које је наградила и Матица српска, преведено је и на маџарски. Један словеначки књижевни лист вели том приликом: „Посебице пак морамо одобрити што је Драмско друштво почело преводити на словеначки лепе веселе игре, које је српски написао покојни Коста Трифковић, без поговора најбољи драмски писац на словенском југу.”
У тим речима има пуно истине. „Имајући пред собом околину и друштво, Трифковић, обдарен ретким посматралачким даром, приказивао нам је у својим драматима поједине типове из друштвенога живота нашег народа на северу Саве и Дунава. Иако у његовим драматима нема фабуле која вас интересује, иако не очекујете с нестрпљењем крај да видите како ће се решити нека интрига или неки догађај, опет вас драмат до краја занима и ви уживате у њему. У томе се састоји главна вештина пишчева. Он је своје особе таквим животом задахнуо да вас оне саме собом занимају и забављају. Ви их волите и чисто вам се тешко са њима растати, јер су вам као неки стари знанци и пријатељи. Трифковићеве шаљиве игре, иако су у њима по превасходству нацртани српски типови и српско друштво, имају у себи нечега козмополитског. Ово може бити да долази отуда што је Трифковић те особе узимао из данашњег нашег друштва и чувао се простих сељака, иако се догађај по неком драмату збива на селу, а може бити да је ту имала благотворна утицаја и талијанска и француска литература. У томе се Трифковић разликује и од Стерије и од комедиографа после њега, којима је најмилије узимати грађу са села и правити карикатуре. Па ипак, иако су Трифковићеви јунаци и јунакиње добили мало спољашње стране углађености, нису престали бити Срби. Реализам који веје кроза све шаљиве игре Трифковићеве шири се до извесних граница, а оне су толико размакнуте колико је потребно да видите и познате оно што вам је доиста потребно. И поједине особе, иако их има тако много из најразноврснијега друштва, све су уљудне и углађене. Ниједна не прелази границу, ниједна није таква да вам је њено друштво досадно, несносно или да се стидите ње. У тим играма нема великих салона, нема принчева ни грофова, нема пространих башта ни водоскока. Све је скромно и тихо, али је све пуно дражи и милине – све вам то одаје ориђиналност српске друштвене комедије. Она није велика, као што ни наш народ није ни културно ни бројно онако велики као што је, рецимо, француски народ. Зато ни Трифковић није ни српски Молијер ни српски Сарду, онако исто као што ни Лазаревић није српски Тургењев, или Бранко српски Хајне. Они су само Бранко, Трифковић и Лазаревић; они су чеда прилика нашега народа. Они су српски писци који у српској књижевности, сваки у својој струци, ствара периоду. Трифковић, ако и није написао ниједну велику комедију која би импоновала својим бројем особа, својим заплетом, својим епизодама и својим психолошким развитком, створио је неколико шаљивих игара, од којих би, истина, понека могла бити епизода у каквој великој комедији или драми, и први је у времену нашег књижевног препорода показао како треба писати српску друштвену комедију. Он је њен творац, иако је она и пре њега имала свога представника у Стерији, али је Стерија у исто време био и представник старога правца у књижевности” („Драматски списи К. Трифковића”, предговор Д. Живаљевића, издање Српске књижевне задруге).
Иако је Трифковић драматски писац – у првом реду комедиограф – ипак је радио и на другим гранама књижевним. Његове лирске песме нису још сакупљене; од приповедака је наштампао три: у „Застави” и „Јавору”; а у „Застави” и „Позоришту” писао је неколико фељтона као критике друштвених навика и неколико приказа позоришних.
Усред таквога красног рада Трифковић се разболи и залуд тражаше лека у Ишлу и Неапољу. Вративши се дома, очекиваше смрт. На неколико дана пред смрт седео је сам у соби за столом и ножићем је парао, те је, као у заносу, изрезао надгробни споменик са жалосном врбом и натписом: „Овде лежи Коста Трифковић”. Преминуо је 19. фебруара 1875.
Његове драматске списе издала је Српска књижевна задруга, а споменик је он сам себи подигао тим радом који му је име поставио на најсветлије место у историји српске драме.
Одломак из дела Знаменити Срби XIX века Андре Гавриловића
Сва дела Косте Трифковића које је објавио Порталибрис погледајте ОВДЕ.