Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Петар Лејић
Ко хоће да живи, нек мре!
У глуво доба мајске ноћи увијене у облаке и црне као зифт, а опет топле и благе као сјећање на чај од камилице који му је мајка приправљала свако јутро прије него што је као дјечак устајао у цик зоре да би обједовао и потом чувао овце у родном Миљевцу, млади Богдан, пред којим је био живот, сијевао је очима као какав разуларени градски мачор вребајући ријетке неопрезне мишеве. У Београду ни мишеви нису били неопрезни у годинама владе Обреновића. У сокаку гаравом као херцеговачка кубура ђеда Радивоја младић попут Богдана није имао шта да тражи. Па ипак, иза једног храста покрену се оно што се до прије само неколико тренутака чињаше као оборена грана.
– Пст! Овамо! – добаци прилика из сјене.
Није младићу с југа требало много да схвати овај миг и тиме распрши предрасуде човјека из сјенке који га је већ неко вријеме мјеркао, очекујући тупог херцеговачког полусноба из докторске породице коме би била потребна вјечност да га примијети.
– Видио сам ја, вас, раније, али нисам знао јесмо ли своји – прошапута Богдан, прилазећи подозриво човјеку испод широке крошње.
– Немамо пуно времена, већ нас чекају доле – одврати овај, не реагујући на младићеву опаску.
То „доле” је било само двије улице ниже, тамо гдје се окупљала група незадовољних активиста, умировљених, али и потенцијалних ратника, а најзад, и скуп интелектуалаца. Богдан се плашио одбијања, што због своје младости, што због тога што му је читав род бивао отуђен и одбијен на различите начине, али се ипак вазда подизаше као шупаљка из кршног кречњака његове родне груде, гдје је доскора овце изводио на падину. На крају крајева, стриц, који је био угледни београдски доктор, и средио је да га ова фина дружба прими и саслуша његове планове иако се његов отац бунио против таквих активности, држећи да би му још књига више помогло од још истомишљеника у политичким погледима. Његов отац је већ искусио шта значи пушчано зрно и рат кад је Богданов дјед, старина у шездесетим годинама, дизао буне по Херцеговини, палећи нове ватре тако што је распиривао вијековима тињајући жар.
Међутим, ни сва та искуства, која су Богдановој матери, али и остатку женске породице доносила само бриге и невоље, нису била довољна да одврате младића да се окуша на највећој завјереничкој сцени и уради нешто конкретно да се душманин протјера са српске земље једном засвагда. Управо та страст му је била водич да дође у Београд и своју срећу и планове окуша са групом поштованих незнанаца за које је до ове вечери само чуо од других. Неко би се питао зашто би му било потребно друштво незнанаца, па још из Београда, када су Жерајиће они најрођенији из Цуца издали. Зашто, кад се и краљ Милан претходно одрекао свега с друге стране Дрине да би заузврат добио намјештени осмијех Аустроугара и благо тапшање по рамену као кер кад коначно схвати да треба да ти донесе на ноге штап који си му бацио што даље у поље?
Богданови су били издани као и многи други Срби – на овај или на онај начин. Посташе Жерајићи због врелог темперамента, нису жељели да погну главу ни кад је велика сила била наспрам њих. Продаше их њихови најрођенији од исте крви, Кривокапићи из Цуца у Црној Гори, јер нису хтјели да бране Богдановог чукундједа од Турака кад је пробуразио њихову тројицу, не дајући ћерку. Извадио је кубуру и сабљу, првог упуцао, а другу двојицу посјекао. Знали су да је одмазда иза брда и умјесто да их остатак породице помогне, поједини устукнуше, на шта Богданов чукундјед повика да нема жеравице и крви након толико вјекова осим у његовој кући, кући жерајића, од чега им на крају, од куће, земље и презимена Кривокапић, оста само оно Жерајић да их знају сви.
Знајући да ту нису више смјели чекати ноћ, цијела кућа с њих двадесет и седам чланова окупила се и пребјегла у Херцеговину. И све то само да би их потом продао и српски краљ Милан, који их се као и свих осталих Срба ван тадашње Србије одрекао зарад признања његове круне код мрских Аустроугара. Богдан је често проклињао издају као најнижу врсту пада једног човјека, породице, па и народа, те је управо зато одлучио да се од издајника удаљи на сигурну раздаљину и срећу потражи под непријатељским скутима. Водио се вјековном крилатицом да је непријатеља потребно упознати како би га побиједио, али и тиме да пријатеља треба држати близу, а непријатеља још ближе. Знао је Богдан да ће му искуство са одсјека правних наука загребачког свеучилишта, гдје је био окружен понајмање својима, добро доћи, али да му неће донијети срећу каквој се надао, то још није могао да наслути јер је био тек на почетку студија. И не само да му није донијело срећу већ је још и увидио колико је велики јаз између два братска народа захваљујући папином пружању пипака од Загреба ка Босни, од Загреба ка Херцеговини, од Загреба ка Црној Гори.
– Да ли су сви ту? – упита Богдан.
Тамна прилика савршено обријане браде га само пресјече погледом који као да је говорио да треба да ућути док не стигну. Младић је схватио значење и заћутао, правећи се као да га трема није ни најмање дотицала.
Није прошло неколико тренутака, а овај што га је дочекао благо се накашља и спусти руку склопљених прстију, дланом окренутим ка доле, као знак да младић треба да стане, што Богдан у тренутку није ни примијетио, тек га обријани у трептају ока нагло шчепа кошчатим прстима за рукав сакоа и заустави. Богдану је срце нагло залупало, дијелом због изненадног стајања, а дијелом због тога што је постао свјестан да није знао ни име свог вође. Сада је већ било касно за било каква питања.
Врата некакве ниске страћаре отворила су се изнутра. Извана, тај кућерак је више подсјећао на некакву шупу или радионицу неког казанџије, али по уласку се Богдан осврнуо једном-двапут око себе, да би убрзо схватио да то ни изблиза није била шупа или радионица, како се чинило на прву. Мјесто је било обасјано с неколико фењера и изгледало је више као нека илегална коцкарница, будући да је по столовима унутра стајало неколико разбацаних шпилова карата, али и двије врећице дувана, од којих је једна била начета.
– Дакле, то је тај нови ког си ми обећао, Танкосићу – проговорио је стамени бркајлија из угла, чији лик се једва назирао у полутами слабо освјетљење просторије. Био је вјероватно неколико година старији од Богдана, али је изгледао мрко и строго, да је Богдан скоро зажалио јер је помислио да он може да утиче на било шта.
– Ајде, мани ме сад паметовања, Драгутине! – добаци други бркајлија, вижљав, косе масне да се пресијавала на слабашном свјетлу смрдљиве просторије у коју је свјеж ваздух улазио вјероватно само када би неко улазио или излазио одатле. Богдан закључи да то мора да је његова веза, Танкосић. Стриц је лично причао с њим будући да се бринуо о његовом у посљедње вријеме болешљивом оцу.
– Извините ако касним, нисам баш вичан београдским улицама – започе Богдан, па дода – али ваш пријатељ ме пронашао у право вријеме и, ево, довео.
– Добро, добро, пусти сад то. Него, реци ти нама на који начин ти можеш да допринесеш борби? – убаци се Танкосић, гледајући Богдана право у очи.
– Да ли си икада руковао пиштољем или, још боље, да ли си се борио негде?
Богдан се мало брецну јер није очекивао овакав разговор овако брзо.
– Па, знате како, ја јесам, додуше, не много, пуцао на лисице и вукове које су ми вијале стадо које сам чувао још као дјечак у Миљевцу – изусти Богдан напокон, али у истом тренутку сви озбиљни ликови из просторије праснуше у помало ироничан смијех.
– И шта, овај планира да гања Аустроугаре као лисице са све дедином кубуром?! – пренеражено ће онај први из сјене.
– Не, не, ви мене сигурно нисте схватили, ја сам само учитељ, кренуо сам на права у Загребу – бранио се Богдан. – Ја сам ту да подржим ваше планове, да вам извијестим куда и када се крећу Аустроугари, да вам дотурим информације и да заједно радимо на ослобођењу наших земаља!
Био је Богдан већ нешто слободнији иако му је страх претходно био подвезао језик.
– Значи, ти осим што прашиш лисице, још си и студент? Ни мање, ни више, него баш у Загребу? Красно! – проциједи Танкосић иронично.
– Изгледа да ми твој стриц и није баш све рекао. Откуд да знамо да ниси послан са друге стране… – циједио је Танкосић више себи у браду него што је заиста причао Богдану или било коме у централи.
– Види, мали, бићу искрен с тобом пошто ми је твој стриц веома много помогао. Имамо ми и шпијуне и везе по тој твојој Босни и Херцеговини. Нама треба неко спреман на све и у свако доба. Ми морамо непријатељима да покажемо да нисмо пали и да је само питање времена када ћемо да се дигнемо у пуном сјају, знаш? Него, реци ти нама, да ли можеш или не можеш да пуцаш ако се нађеш у прилици? Нама су потребни паметни, али и оружано спремни људи – сипао је као из топа овај крупни брко и нико се није усудио да га прекине, па макар и на тренутак.
У магновењу стида и непријатности Богдан само потврдно климну главом, не усуђујући се да прозбори иједну више.
Танкосић је и даље блиједо и одсутно гледао, док се Драгутин окрену здепастом човјеку у неким касним двадесетима и рече:
– Славковићу, дедер упиши га тамо у роковник, шаљите га на обуку у онај Танкосићев збор у Земуну!
– Разумем! – одговори овај и склизну поново у таму позадине просторије која је зјапила као каква огромна чељуст неког чудовишта што је пријетило да ће да их прождре већ колико у наредном тренутку.
* * *
Први хитац, други… Ниједан није погодио мету, стари је и даље жив.
У наредних неколико милисекунди Богдан је погледао цијели свој кратки живот и помислио на топлу шољицу чаја од камилице коју више никада неће попити.
Помислио је на мајку и на све што ће сада да се деси с њом и оцем.
Помислио је на сву српску браћу којима је дуговао тај погодак, а тај хитац, његов посљедњи, завршиће у његовој глави, расипајући страст и његове идеје у топао ваздух Сарајева. Идеје ће опстати.
Мрак.
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.