Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Дејана Петровић
Кишовита
У ноћи њеног рођења олуја је похарала село, рушећи све пред собом. Гране дрвећа савијале су се до земље, шкрипећи и ломећи се од напора да се супротставе Стрибогу, а животиње су уплашено рикале у уским торовима, ударајући главама о земљане зидове у покушају да побегну.
Мушкарци су храброст налазили на дну чашице за ракију, док су жене побадале металне ножеве у земљу да отерају муње и град, тихо шапућући молитве за растеривање облака.
Врисци породиље прожимали су се са све ближом грмљавином, а бела, утварна светлост муња обасјавала је грашке хладног зноја на самртно бледом јој лицу. Крв на платну испод ње већ је кренула да се згрушава, испуњавајући уџерицу страшним мирисом смрти.
У тренутку када је беба склизнула из мајчине утробе са пупчаном врпцом око врата, женина се душа већ била одвојила од овоземаљског, а тело јој је сасвим угасло пар минута касније – није дочекала ни да пригрли своје чедо на груди.
На прасак грома бабица, старија жена беле косе свезане испод мараме и лица дубоко избораног од тежачког рада на њиви, брзо се прекрсти чворноватим прстима и богобојажљиво вирну кроз прозор.
Младој мајци није било спаса. Старицу је душа болела за овом лепотом, за овом младошћу која је испред ње пролетела као нека сјајна, заслепљујућа звезда падалица. Крајем мараме отре сузу што се кришом отргла да се слије низ наборани канал њеног лица, па погледа дете.
Беба је била модра у лицу и непомично лежала између мајчиних ногу. Бабица брзо пресече пупчаник, па одмота врпцу два пута свезану око детињег врата. Затим је ухвати за ножице и окрену наопачке, па крену нежно да тапка по леђима, све док се не зачу тихо кмекање, а затим и снажан, здрав плач.
– Хвала Богу и свим свецима! – узвикну гласно, тек тада приметивши сасвим чудну ствар.
Олуја је наједном стала, као да је изгубила снагу. Са првим детињим удахом, ветар је уминуо, а киша помешана са ледом престала да натапа и кљуца већ трошне кућерке. Још држећи дете у наручју, старица се приближила прозору и као опчињена зурила у пун месец и звезде које су намах разбиле таму ове страшне ноћи.
Дете је у њеним рукама неуморно плакало, а она га је гледала са изненадним дивљењем, опчињена сазнањем да у наручју држи једно сасвим посебно биће.
Њена проста словенска душа осећала је више него што је знала да ће ово дете донети радост селу, да је некако изабрана од богова да у очају буде трачак наде, у мраку звезда водиља, а у суши – она која доноси кишу.
***
Цвета је расла без родитеља, али стара је бабица која ју је прва у наручје узела, ту и задржала. Своје деце није имала, а ето ово сироче, од Бога дато, улепшало јој је старост.
Крстила ју је на ливади, тамо на оном месту где је у ноћи њеног рођења гром ударио и распукао земљу у мали кратер. То су место надаље поштовали сви сељани, верујући да је изабрано од стране Илије Громовника, некада давно познатог и као Перун, чија је жена Додола доносила кишу.
У селу већ годинама није било девојчица које би могле бити додоле. Све су девојчице имале мајке и очеве, а једино је мала Цвета била сироче. Тако је она већ са пет-шест година сваког четвртка с почетка маја облачила старе, подеране беле хаљине, а на главу су јој стављали венчић од цвећа, лишћа и житарица што би пар жена уплело за њу да јој ставе на риђе локне. Затим би босонога кренула по селу, идући од куће до куће, док би је друге девојчице пратиле и уз њу певале.
Цвета би тако покуцала на прва врата, тамо на почетку села, и онда би плесала укруг и тапкала ножицама у брзом ритму. Призивала је облаке певајући додолске песме које је одмалена вежбала и запевала са својом помајком.
– Насред села вита јела, ој додо, ој додоле!
Певала би мала Цвета, а углас су је пратиле друге девојчице и девојке, које би иза ње у хору понављале:
– Ој додо, ој додоле!
Цвета би затим наставила:
– Вита јела чак до неба.
На вр’ јеле б’јела вила.
У крилу јој огледало;
окреће га, преврће га.
Преврну се ведро небо
и удари росна киша!
А пратиље су се надовезивале:
– Ој додо, ој додоле!
Кад би завршила са игром и певањем, домаћица би је исполивала водом, па би је наградила, некад брашном, некад воћем или колачима, шта је ко имао, то је и даривао, а Цвета би затим настављала даље са својим помагачицама, које су и саме биле обучене у скромне беле хаљине и опасане каишчићима од врбиног прућа.
– Удри, удри, ситна киша, ој додоле!
Мој божоле!
Те пороси жито, вино, ој додоле!
Мој божоле!
И три пера кукуруза, ој додоле!
Мој божоле!
И ланове за дарове, ој додоле!
Мој божоле!
И кудељу танковију, ој додоле!
Мој божоле!
До краја дана обишле би читаво село, а малена Цвета толико је добро обављала своја додолска задужења да није било четвртка да до краја дана не падне макар која кап кише.
Није била реткост да дођу и људи из суседних засеока да присуствују овој представи врсне глумице са стварним моћима. Понекад је било тешко разлучити да ли је то заиста малена Цвета која својим ручицама и танким, дечјим гласићем зазива кишу из ведрог неба или се то Додола главом и брадом спустила међу њих, обичне смртнике, и кроз Цвету усмерава облаке пут њиховог села.
Ни сами нису знали колико су близу истини у тим својим нагађањима.
Додола, која се у Цветино нејако тело уселила још по рођењу, оне страшне олујне ноћи, у Цветином је телу расла и јачала заједно са дететом.
Отуд те очи које су мењале боју из мочварнозелене, преко небескоплаве, све до олујносиве.
Отуда та ватреноцрвена коса на коју су мајски венци налегали као да баш ту припадају. Отуда та бела кожа са златастим пегицама у облику кишних капи.
Отуда и та киша која је хрлила ка њима у временима суше, као да из камења извире. Као што је добра бабица и предосетила, Цвета је селу донела радост. Усеви су били у сигурним рукама, јер и су сами богови били задовољни.
Кад је ушла у шеснаесту годину, и даље је била главна додола у селу, а и шире. Не би јој сметало да остане тако заувек, али негде у јулу те године отишла је заувек њена стара мати, њена помајка и спаситељка. За другу мајку није знала и тај ју је губитак толико унесрећио да се изнад села навукао црни облак туге и киша је данима лила као из кабла, претећи бујицама.
Цвета то није могла да контролише, нити је желела. Молили су је сељани да стане, да се сабере, али додола у њој је уживала у смирујућем звуку кише која добује о прозорска окна.
Све су се чешће чули и удари грома, па се народ сујеверно склањао у куће да се заштити од Громовника и његових ватрених кочија које су вукла четири коња што бљују ватру и огањ из раширених ноздрва.
У ноћи када је село погодила најјача олуја од њеног рођења, Цвета је спавала грлећи мараму своје помајке, коју је ова најчешће носила. Низ лице су јој се и у сну сливале крупне сузе – познати мирис сећао је на детињство и безусловну љубав жене која ју је одгајила.
Међутим, те је ноћи уснила чудан сан.
Младић један, наочит и тамне косе, очију црних као угаљ, изађе испред ње као из неке облачне измаглице. Није га пре тога никад видела, ни у сну ни на јави.
– Ко си ти? – упита га радознало, загледајући његову на пар места поцепану кошуљу.
– Градобранитељ.
– Градобранитељ? – понови она као ехо. – Али откуд ти овде? Откуд у мом сну?
– Послали су ме да заштитим усеве и одбраним село од олује.
Она се јако увреди у свом младалачком незнању.
– Ти? Ти да штитиш усеве? Ја сам та која штити усеве и доноси кишу селу.
– Послали су ме да одбраним село од тебе.
Осетила је како бес у њој навире. Није знала да ли је бесна на њега, кога први пут види, или на своје комшије и познанике, који су је овако издали после свега што је за њих учинила!
Ипак, пре него што је успела да шта рекне, младић настави да прича мирно, разложно.
– Немој да се љутиш, додоло. Твоја добра ћуд доноси прекопотребну кишу. Твоја туга доноси поплаве. Твоја лоша воља доноси олује, опасне олује и ледом уништене летине и усеве. Људи за те усеве вредно раде и желе да их заштите од непогода. Зато су и послали мене.
– Градобранитељ. Облачар – рече она замишљено. – Дакле, ти си све што ја нисам.
– Не. Ја нисам ту да те спутам. Ја нисам ту да те мењам, ти народу требаш баш таква каква си. Мени требаш таква каква си, јер да понекад нема ових твојих киша, не би било ни мене. Ти ми дајеш смисао, додоло.
Осећала је како је бес полако напушта, а туга слабије боцка срце и душу. У сну скинула је са главе венац од пољског цвећа и пружила ка овом сновиђењу, а он захвално прихвати дар и осмехну јој се, приносећи га срцу. Душа јој се испуни милином.
– Хоћу ли те опет видети, облачару? – упита га. – Желиш ли то?
– Желим! – потврдила је.
– Наћи ћу те – рече једноставно и неста у облаку измаглице, из које је и изникао. Цвета се наједном пробудила, смирена и пуна наде.
Дрвена врата њеног трошног кућерка зашкрипаше када их отвори широм, пуштајући јутро унутра. Киша која је данима падала, престала је.
***
Додола у њој је знала да је крај. Младић је био стваран. Наћи ће њену Цвету лако и лако ће јој освојити срце, што ће бити само наставак сна који су обоје сањали. Тако је ваљда и било суђено.
Девојчица је израсла у девојку, девојка израста у жену, а жена више неће моћи да буде она која зазива кишу и одржава земљу плодном и спремном за сетву и жетву.
Али, помисли Додола, каква је то сарадња само била!
Какав је то само био савез између земаљског и небеског, отелотворен у овом сирочету! Каква повластица је било бивствовање у том чистом телу, у тој дивној души, у благодарном срцу које је свих ових година селима доносило добар род!
Могла је само да се нада да ће у свом божјем провиђењу поново изабрати овако мудро.
Збогом, Цвето! Збогом, дете!
Знај да те киша никада неће изневерити!
Ако ти икада будем затребала, отпевај оно наше… Ој додо, додоле…