Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Jelena Gavrilović
Kalina, puštenica velmože Milete, o sudbi svojoj
Udadoše me za rđu od čoveka, velmožu Miletu. Svaki mi dan suze i jed zeleni behu hrana. Za drugo na božjoj trpezi ne znadoh.
Velmoža Mileta beše huljav i prek, na dukate lakom. Nema putnika namernika, ni zvanih i nezvanih gostiju kojima nešto ne poturi ili od kojih nešto ne uze na prevaru. I mene bi prodao da me ko htede kupiti. No, tad bejah crna da crnja ne mogu biti i sva zgurena od žalosti, te me tuga beše i pogledati, a kamoli za ženu ili inoču uzeti.
Mileta beše, da prostite, muželožnik i mekoputnik. Meni ne prilažaše, i to behu jedine moje uslišane molitve. Ali su zato iz njegovih odaja svake noći odjekivali takvi krici naslade i razbluda sa kojekakvim dečarcima i žutokljuncima da to ne beše za uši krštena sveta.
Da beše običan kurvar, ni po jada. Al’ on dečake ljubljaše i za njima se uspaljivaše, salećući ih sa sviju strana. Dovođahu tu sirotu mlađariju sa sela, njiva, iz sirotinje teške, gde matere već jedva čekaše da se ratosiljaju jednih usta više. I ne pitahu čime će im čeljad platiti ponjavu meku i vrč vina. Jedan plavušan tako pobeže od ovog ugursuza onomad, te stane pripovedati naokolo o onome što se čini u dvorima našim. Ne prođe mnogo, a proču se da skonča kao obešenik, okrenut naopačke. Nogama vezan za granu čempresa, s glavom nadole, ka zemlji crnoj. Kažu, oči mu iskljuvaše lešinari.
A ja se dosetih, te priupitah jednoga kmeta, poturiv mu par dukata u šaku, da mi pokaže ono mesto gde je sirotan visio obešen. I pokaza mi ovaj, sav premro od straha: sve se osvrtao za sobom, kao da je koga ubio ili oplenio.
Stadoh kopati onamo, što noktima, što kašikom zlatnom koju od kuće ponesoh u nedrima. I dakako, nađoh tamo koren ljubavčice, veličine povećeg rena. Izvadih ga, uvih u neke krpe, te požurih kući.
Znadoh šta ću sa svojim plenom. Poduči me svemu Tomanija, Vlahinja, dojilja moja, koju povedoh sa sobom iz očeve kuće, da mi bude sluškinja kod Milete na dvoru. Nauči me štošta o „svetom rastinju”, kako ga ona zvaše. Koje je blagotvorno, a koje za bajanja i uroke, „kad ništa drugo ne pomaže”.
A ja dođoh do toga da ništa drugo ne pomaže. Bog mi je svedok, ili bar Bogomajka, ako je odista žena.
Uzeh onaj koren i pripravih ga onako kako me Tomanija beše naučila. Ostavih ga da prenoći pod otvorenim nebom, za mlađaka, na gumnu, blizu mesta gde beše pokopan Miletin pas gonič. Stavih vilu i motiku ukrštene na ono mesto, a povrh njih srp. I još nađoh neku devojčuru u koje beše mesečnica, jer u mene od patnje moje i slaboće prestadoše te stvari, da se pomokri na ono mesto, mokraćom krvavom.
Sutradan izvadih ljubavčicu, smrvih je u bakrenom avanu, te stadoh krišom poturati Mileti prstohvat tog čuda, što u kondir s vinom, što u varivo… Prođe neko vreme, zima cela, prah se već dobrano istrošio, a Mileti ni dlaka s glave ne zafali. Zdrav kô dren. Rumen i nabrekao. Dovodi svoje mladce u ložnicu i čini opačine svoje da sve njišti i stenje kao vepar. Da mi ga je golim rukama udaviti, uškopiti ga kao nerasta i mošnice mu u usta ogavna staviti. A onda ga baciti negde na utrinu, pustopoljinu, da ga kurjaci i psi rastrgnu.
No, ne dade mi se. I već mi život toliko dodija da reših da sebi presudim. Uzeh ono što ostade od praha ljubavčice. Popih nadušak, izjutra, sa vrčem vina. I odlučih da sačekam smrt. Može biti, na huljave ljude, besovima posednute, i ne dejstvuju mađije. Kako će đavo na đavola ustati?
Reših da odem u dubravu, sednem pod neki hrast i vidim šta će sa mnom biti. A beše mi svejedno. Bejah rada i u mukama skončati. Presede mi onakav život. Bez poroda od srca i ikakve milošte.
Trovah Miletu, a otrovah sebe samu. Tako to biva kad dušom zavlada čemer.
Čekajuć svoj usud pod krošnjom golema stabla, dočuh kako se dva gavrana nada mnom domunđavaju, grakćući, kao da odista pripovedaju nešto jedan drugome. Načulih uši i, za divno čudo, razumedoh o čemu zbore! Sad već znam da to beše dejstvo onoga praha, da otvara uši za govor nemušti.
– Kada bi ova gospoja znala da će ovuda proći jedan lovac mlađani, ubava lica, sa strelom i tobolcem, u potrazi za vukom što zakla ovna gazda Mileti, ne bi tulila jednako, prizivajući smrt, no bi brže-bolje ustala, otrla prašinu sa svoje haljine i umila lice u potoku – reče jedan.
A drugi će na to:
– Odista, ima li ičeg bezumnijeg od želje za smrću u njenom dobu? Gle, mladica iz suvog panja, ostavljenog da istruli kraj puta, olista s proleća, a kako neće ova gospa što se pepelom posipa, a na žaru sedi? Čekaj samo da vetar dahne i očas će sva u plamenu biti!
A ja već mišljah da mi se sve to pričinjava, jer me svest zacelo napušta i smrt se približava. Uskoro će mi, dakako, tama i na oči i na um pasti, a i počelo se smrkavati.
Nemadoh kad ni da promislim o onome o čemu gavrani zborahu, kad se grm lužnjaka preda mnom zanjiha i iz čestara pomoli nekakva prilika. Mladac, stasit, u odeći od fine jelenske kože, lakonog i gibak, da mu se korak jedva čuo. Tek pokoja grančica krcnu pod njegovom stopom.
Ne prepadoh se. Ostadoh kao prikovana za onaj hrast, sve gledajući u onog momka, što očito beše lovac, jer u ruci držaše luk, a na leđima mu beše kožni tobolac sa strelama.
Trže se kad me vide. Da sam kurjak – nisam. Pomisli da sam u kakvoj nevolji, te mi pruži ruku da ustanem. Činjaše se smetenijim od mene. Meni moja golema i preduga tuga oduze svaki strah. Čega se imadoh bojati? Da me ne obljubi? Ne može biti gore i grđe od toga da umrem neljubljena. Da me ne obeščasti? Do juče htedoh ubiti svog muža, ta kakvu ja čast još imam?
– Sedi do mene – rekoh mu, a to iz mene progovori neki tuđi glas, dotad nepoznat. Valjda u tom glasu beše nešto zapovedno, neumoljivo, što ne mogaše podneti premišljanje i odbijanje, jer on istom posluša i sede. Tu poznade da sam žena gazda Milete, gospodara njegova, i malo se štrecnu, no ja ga uhvatih za ruku i smirih pogledom. Ne znam da li to beše pogled srne ili vučice, tek on mi ne mogaše više ništa odbiti.
Legoh s njim i zemlja zamirisa na smilje i mirtu. Lice mu sijalo kao sunce kad se pomoli iz oblake posle kiše, kad zbaci kapuljaču. Sve jednako gledah u to lice i oči nebesne, kakve se ne viđaju u našem kraju počesto. Htedoh mu reći da ne marim šta će činiti sa mnom, da čini sve što mu na um padne i da se nimalo ne libi, ali ne mogah više izustiti ni reč.
On znadijaše sa ženama.
Vonj mu beše muški. Opor. I lekovit. Ne mogah ni zamisliti da bi me sladost muškog zagrljaja jednim stiskom mogla izlečiti od sve gorčine u grudima. A tako bi, vere mi.
Onda ustade, otre prašinu s jelenske kože, i nestade u čestaru. Ja ostadoh da ležim na mirtama i smilju. I nemadoh ni snage ni želje da ustanem. Da mi ko reče da ću doveka tako ležati, povinovala bih se tom glasu bez pogovora. Već se nada mnom zgusnuo mrak, kad najzad smogoh volje da ustanem. Da je kakav vepar natrčao na me da me proburazi kljovama, ne bih marila. Otidoh iz dubrave teturajući se, omamljena, nasumice birajući put, po mrklom mraku.
Kad stigoh, zatekoh Miletu za astalom, samog. Seđaše na kožnom naslonjaču kao na sudijskoj stolici. Ne pogleda me kada uđoh, no beše jasno da me je čekao. Kao da je kakav krvoslednik njegov pratio moj trag u šumi. On beše veće pseto od svih pasa njegovih lovačkih.
A ja se još i ne počeh trezniti od one milošte u dubravi. Bi mi kao da sam tri vrča vina začinjena ljubavčicama popila. Ne beše me ni stid ni sram. Još manje osećah ikakav strah. Ta ja se već bejah od života oprostila, a bogme, eto, u dubravi pogleda i ispuni mi želju nerečenu! Čega ću se još plašiti?
Priznadoh sve, samo da više ne gledam tu gnusobu. I sve se brzo završi, srećom, jer ni on mene ne beše rad gledati. Od prvog me dana omrznu, osećah to.
Posla me u manastir podno Čemernika, da okajavam greh svoj do kraja života. Ja svoj da okajavam, a on u svojima da truli daleko od mojih očiju. Crvi ga živog izjeli!
Netom u manastir navrati nekakav čovek divovska rasta. Od onijeh džidova. Dođe da opravi istočni bedem, koji već stade popuštati.
Meni rekoše, kao iskušenici, i još preljubočinci, da se držim podalje od muških posetilaca. Još sam, vele, pod strogom pokorom.
A ne znadoše šta sve može pasti na um ženi što se ratosiljala bede.
Ulučih priliku da uhvatim onog džida, grdosiju, i progovorim s njim, dok klesaše kamen za onaj bedem, izvan zidina. Zamolih ga da mi nađe kakvog ata, čilog, i dovede ga tu, u ponoć. Rekoh da ću mu platiti suvim dukatima, koje godinama skupljah, potkradajući Miletu. Još rekoh da sam spremna i leći s njim ako ište, samo da uteknem iz onijeh zidina.
No, on mi reče da mi ne treba at. Džid je za tu rabotu podesniji i bolji od svakog konja. Brži je; lakše se probija kroz čestar. A po snazi za atom ne zaostaje. Dukate uze, ali sa mnom leći ne htede…
Čekaše me u zasenu, iza bedema, u dogovoreni čas. Poneo me nakrkače kroz dubravu kao da sam pero lastavičje. Sve mi vetar u ušima zujao koliko je hitro jezdio sa mnom. Šikara se pred nama razmicala, ali mi nijedna grana ne ogrebe obraz.
Negde u dubravi me zapahnu miris smirne i mirte, dok promicasmo kroz drvorede mladih lužnjaka, ali to beše samo na tren.
Sve prođe kako valja. Ostavio me na raskršću da čekam kakav karavan na carskom drumu. Beše mi svejedno ide li na istok ili na zapad, samo ako me hoće povesti. Pa šta mi Bog dadne.
Punih je deset godinica otada prošlo. A kao da je tri veka minulo. Evo me u Tiru, među Osmanlijama. Sa Kosarom, posestrimom. Prodajem purpur. Imam svoje devojke koje noktima mekušce otvaraju za me. Lađe trgovačke dolaze i odlaze, škrinje kruže li, kruže, a ja ostajem u luci. Za svojom tezgom, sa nadstrešnicom od damasta.
Trgujem sa muškima, ali slabo marim za ono što govore. Slušam ptice. Ponajviše gavranove.
Za svoga veka upoznah samo jedna čestita čoveka. A i on beše džid.
Ovde me smatraju tuđinkom. Zaziru od mene, ali me ne diraju.
Šta žena bolje poželeti može?