Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Stefan Nestorović
Kad vrane polete
Vrhovnoj komandi,
Kombinovana divizija forsiraće marš i, po mogućnosti, još noćas zauzeti vrh Cera. Verujem da će ta kota biti od velikog značaja i za sledeće naše operacije.
Još jednom upozoravam ministarstvo da se pobrine za stanje izbeglog stanovništva, koje sve silovitije nadolazi iz potresenih oblasti. Rešavanju ovog problema mora se pristupiti u najkraćem roku radi dobrobiti naroda srpskog i morala srpske vojske.
U Velikom Bošnjaku, dana 15. 8. 1914. 09.42
General Stepa Stepanović
– Gospodine đenerale! – zaori se promukli glas sa štabnog ulaza.
– Recite, naredniče – odsutno odvrati general, očiju prikovanih za poslednju depešu koju otpremljuje pred pohod.
– Dođe još jedan. Moli za prijem.
– Neka uđe – zapovedi kao po mehanizmu.
Kad se general najzad uspravi, on ugleda gologlavu avet u ritama kakve se ne sreću u srpskoga seljaka, čak ni kod onog najsirotijeg. Za blatnjave dronjke naknadno su prišivene krpe, džepovi mu behu nabijeni kojekakvim travkama, a za pojasom caklio se čelični srp. Pramenovi garave kose padali su preko kukastog nosa, upadljivo odudarajući od ostatka bledunjavo-staračke pojave. Podbočivši se na kuk, stajao je tako kao strašilo, ne prozborivši ni reči.
– I? Došao si da ometaš u ovakvom trenutku? Reci ko si i šta tražiš ovde!
– Taman p-posla, gosn đenerale, zar ja? Bože sakloni…
Stepine stroge zenice prostreliše pridošlicu, a ovaj poskoči kao da se tek prenuo iz sna.
– Ja sam Vedran Vraneš iz sela Miloševa…
– I ti si, Vedrane, došao da me moliš za službu, nije li tako? – požuri da ga predupredi. – Hvale je vredna tvoja rešenost da učiniš rodu glas, ali znaj da pušaka i municije više nemamo.
– Verujem ja Vama, đenerale, tako mi boga – ispuca Vedran krsteći se. – Nešto sasvim drugojačije je u biti… Ala je pred našim vratima! Progunuće i naše i one drugije. To čudo koporan ne bira, a protiju nje ni vražja puška ne vredi.
– Kakva ala, čoveče božji? – reče i namršti guste veđe.
– Olujna zmijurina! Jaše oblake, a slede je nevernici, utopljenici i obešenjaci. Duše koje se ne uspeju na nebo, pod njim i ostaju, dragi moj đenerale.
General ustade, presavi ruke iza leđa i zagleda se u masivne karte položene preko stola. Prikupi šta mu je od strpljenja ostalo, pogladi sede brke, pa krenu putem mira.
– Pustimo Boga da se pozabavi dušama na oblacima, nama je dato da se pobrinemo za one koje još hodaju pod njima.
– Živi i stoje iza sveg! – zakrešta duboko iz grla, pa nastavi šapatom. – Tuđinski zduhači poterali su ovo zlo na nas. Jest, očiju mi. Ima četvrt veka otkako se devetam s nji’ po oblaci, ali sada su natutkali golemu guju!
Zastade, sklopi šake i obori pogled kao u crkvi, kao da svu dušu pretače u jednu poslednju molbu.
– Zadržite naše junake, đenerale, počekajte malo… Nek đavolji gromovi potuku Švabe.
Stepin duh odleteo je u pravcu Cera, stapajući se sa vrelim dahom marširajuće armije, koja je celim svojim bićem verovala u njegovu odluku. Neprijatelj možda čuči iza grma, čeka, svakog časa spreman da udari. Nije trenutak za seoska praznoverja kojima ga još od najranijih godina bombarduju i u rodnom kraju.
– Armijom se ne komanduje tako olako. Osim toga, oblaci su presušili, a nebo je sasvim vedro.
– Bojô sam se da ćete to reći… Ako je tako, sam ću izać aluštini na mejdan.
Praveći se vojnik, on istegli kičmu, pa načini pokret rukom u pokušaju da salutira, iako ne znade kako se to tačno čini.
– Ostaviću i ja dušu na Cer, s naši vojnici!
– Naši vojnici ne hodaju gologlavi, već šajkaču nose. I njihova junaštva nisu bapske priče – reče, pa skrenu pogledom, ispruži ruku i pokaza prema izlazu. – A ti, Vedrane, idi s milim bogom.
***
Gazda Giga motri na neku avetinju kako se primiče njegovoj tarabi. Minulih dana čitave divizije sjatiše se tim drumom, pokoji očajnik zaiskao bi hrane, sažvakô, pa kuj-kude. Ovaj jamačno ne beše iz vojne. Stade tako pred kapiju, pa manu rukom u pozdrav.
– Šta se stidiš ki seljačka mlada? De, priđi, jado – dreknu Giga, mrzovoljno se pridižući iz naslonjače.
Vedran dohramlja do starca, koji ga je držanjem neodoljivo podsećao na đenerala Stepu, s tom razlikom što mu ovaj pruži ruku.
– Kuj si i odakle si, bratac? Ti nesi s diviziju?
– Vedran, starinom od Vraneša, tu iz Miloševa. Ne vojnujem, ja sam kosač, nosač i zduhač.
Gazdino lice namah se razvedri na pomen jedne reči – zduhač. Stara mati kazivala mu je o tim junacima retkog zanata. Jedan Trivun desetleć’ma je bio pastir od najpitomiji oblačci na nebo. Po njegovu odlasku, srećom pa dadoše selu proti’urečno ime Draginje, te ga se nemani kloniše. Al’ ne lezi vraže, ovi iz prestonice smakoše Dragu, prekrstiše selo u Bošnjak i odjedared gradovi navališe po letini, kô zima na gola čoveka.
– Što ne reknu odma’, slavu ti zduhovnjačku, trebaš nam ki pjancu boca. Ta gazda Giga nikad ćifta nije bio. Kako ti se mogu nać?
– Fale ti, brajko. Svetina mi samo maše s glavu, dabome, misle bulaznim, krste se levom i desnom. A noćas nam je nužno da udesimo valjan doček za alu i njene svatove – reče rasterećeno, pa uozbilji ton. – Nego, pobratime, imaste li nekih čuda u ovo vaše selo? Take zgode, kô da je sam Bog umešô svoje prste?
Giga stade da porazmisli, pa otpoče govoranciju sa takvom bistrinom kô da iščitava narodne umotvorine.
– Bilo je, more. Rako, ovaj ispod porte, jednom je najvećeg pastuva na plećima nosô. Onda Maretova ćera što iznedri četir’ gugutke, ki dren zdrave, Bog nek ih čuva. Još se priča po selo da đeneral Stepa govori u nekaku žicu, pa se tako došaptava sa oviju iz prestonice… – utiša se i obazra oko sebe. – Pređ’mo mi unutra, da ne čuje đavo.
***
Smrklo se ranije no inače. Garežljivi oblaci obavijali su Cer kao da šakama stežu vrat, a vazduh težak, da se čovek uguši. Kovitlaci vihora dopirali su i do Bošnjaka gde je Vedran izišao na čistinu i mlatarao rukama prema oblacima, kao da hoće da im privuče pažnju. Gazda Giga je u zaklonu pendžera posmatrao kako se drumska prašina obmotava oko crnog zduhača.
– Ej, ne idi, čudo, na čudo! – odra Vedran grlo, raširivši ruke. – Imamo čudo golemo. Ovamo konj čoveka jaše! Ovamo žene po četir’ nose! Ovamo ljudi žicom govore! Ne idi, čudo, na čudo; imamo čudo golemo!
Postoja malo, pa trže srp da raskršta oblačine, istovremeno frljajući vlati trave u četiri pravca. Ali vetrovi iz planinskih vrleti nadopiraše sve snažnije. Prihvati se zatim da istače vodu iz čokanja, uporedo opletajući basmu: „Nek padne kišica kô ova rosica.” Al’ u taj mah puče grom i otvori nebo, iz kog grdne kapi zapucaše da mlate tlo. Vedran zadenu srp u zemlju i opruži se tako da mu oštrica nad glavom stoji. Giga sastavi ruke u molitvu i zausti:
– Polete čovek.
***
Dok su se ptice povlačile pred stihijom, jedna vrana otisnula se pravo prema njoj. Besprekorno crnog perja, vidljiva samo u obrisima munja, harala je nebeskim strujama. Preletajući šumovite padine, nadgledala je boj dve sile u susretu. Opažala je borce, usklike i jauke:
– Zadnji točak je zaglibio, kapetane!
– U majčinu sa topovima. Puške u ruke! Probijaj napred!
– Jesu li ono naši? Prst ne vidim…
– ’Ajd, u ime boga. Za mnom! Juriš, braćo!
– Plotun, pali!
– Gde je, dođavola, ta pomoćna divizija?!
– Pusti, brale, neka mene ovde. Sačuvaj sebe…
Tek što se vrana domogla talasa koji bi je vinuo uzvodno, na pleća joj se strovaljuju dva orla. Jedan crni, sa austrijskih gora, drugi mrki, sa ugarskih visova. Krevelje se dok kandžama prikivaju vranu za nebo. Kidaju joj perje, deru kožu i gule kosti. U jedan mah im se kljunovi dohvatiše istog pera i nijedan ne htede da popusti, već udariše jedan na drugoga. U tom krvljenju ispustiše vranu, koja prateći pletivo groma, ugleda zmijsku glavurinu kako bljuje ledenice sa vrha neba. Vrana mahnu krilima svom preostalom žestinom i stade da joj kljuca oko, ali guja ne ustuknu već krenu da je mlati jezikom. Rešena da joj para oči dok od njih samo strv ne ostane, vrana nije posustajala. Konačno, bezoka guja se dade u beg, a iznemogla vrana sklopi oči i pusti da je struje nose. Zadnje što je videla jeste bistro noćno nebo i pun mesec nad Cerom.
***
Večernji svod već sasvim se umirio, a Vedran jednako počiva tamo gde se i izvalio. Gazda Giga prilazi zduhaču, hvata se za čelo i ne trepće. Pritrčavaju mu žena i deca, koji na prizor smesta briznuše u plač. Čista mesečeva prašina oblila je junačka prsa i otkrila rane kakve se viđaju samo na ratištu: izboden trbuh, skršene cevanice, iskidani obrazi, krvavo čelo, a kosa kao injem presvučena. General Stepa, nedavno ohrabren povoljnim novostima sa fronta, izađe da izvidi čemu tolika larma. Giga mu uputi poražen pogled, pa reče:
– Odleteo je, gospodine.
Veliki general svečano kleknu kraj nesrećnika, skinu šajkaču i položi je na njegova prsa.