Са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
Можемо ли се сви сагласити да сликарке и књижевнице 19. века у Србији нису биле довољно признате у своје време? Иако веома даровите и образоване, нису имале прилику да се њихова дела нађу међу делима познатих и признатих сликара тог доба. Једна пак звездица издигла се из прашине што су је за собом остављали великани који су своја платна украшавали умећем које је заиста било изван граница времена. Ћерка Вука Караџића, реформатора српског писма, остаће упамћена као доследна, достојна наследница свога оца. Као фатална жена која је, према причама, била урезана у срце познатог песника Бранка Радичевића и као велика сликарка и књижевница која се нашла у друштву великих писаца 19. века.
Када се Вук Караџић оженио Немицом Аном, договор је био да мушка деца носе српска имена, а женска католичка, страна. Тако је очева мезимица, рођена 1828. године у Бечу, добила име Вилхелмина. Као филолог, реформатор језика, сакупљач умотворина и писац речника, Вук је врло брзо схватио му да је ћерка изузетно паметна и способна, те јој је обезбедио образовање завидно за жену 19. века, нарочито за једну Српкињу. Мина је одрасла окружена ученим људима, елитом ученог друштва, како домаћег тако и страног. Њен отац је око себе окупљао образоване људе свог времена, те је она имала прилике да слуша приче Ђуре Даничића, Његоша, Михаила Обреновића и других уз које пиће, кафу и ратлук. Велики пријатељ и сарадник Вука Караџића био је и Јернеј Копитар, слависта и словеначки лингвиста, који се посветио и Мини, те је утицао на њено образовање. Волела је уметност. Дисала је за њу. Инспирисале су је галерије по Европи које је радо посећивала. Цртање је учила од других уметника и са оцем путовала као његов лични секретар. Била је и талентована и за музику, па је често у породичној кући приређивала концерте клавира који је, како је познато, маестрално свирала. Мина је, такође, говорила и четири језика осим српског и матерњег немачког. Српски језик почела је да учи релативно касно, око петнаесте године, те је зато више користила матерњи, немачки.
Вук је био поносан на своју ћерку. Трудио се да јој обезбеди све што је могао. Забележено је да је упутио молбу руском цару да обезбеди средства за Минино образовање. Одбијен је, нажалост. Мина је сликала портрете познатих уметника и иза себе оставила око педесет слика. Била је веома лепа девојка, тамне пути и витког стаса. Привлачила је многе удвараче који су обећавали читаво богатство уколико добију њену руку. Један од најпознатијих удварача сигурно је миљеник читалаца Бранко Радичевић. Иако нема јасних доказа о љубави између ово двоје уметника, из Бранкових писама се дају наслутити емоције које је овај песник осећао према лепој Мини.
Бранко, српски песник, веома слабашне телесне грађе и слабог здравља, није био материјално обезбеђен и самим тим није спадао међу пожељне, потенцијалне младожење и зетове Вука Караџића. Био је сиромашни студент медицине у Бечу, а пратиле су га приче о раскалашном, не тако невином и наивном животу. Постоје и приче да је чак имао романсу са две Бечлијке, мајком и ћерком. Међутим, није ни Мина остала равнодушна према узданици српског песништва. Скица Бранковог милог лица које као да је посматрано заљубљеним очима једно је од Мининих познатих дела у њеном немалом опусу. Веома је занимљива прича да је и Минина мајка гајила одређена осећања према Бранку. Потпуна збрка, зар не?
Бранко је студирао медицину јер је мислио да сам себе може излечити од опаке туберкулозе, која је већ остављала трага у његовом животу. На наговор Вука Караџића лечио се у болници у Бечу, где је издахнуо на рукама Минине мајке.
Један млад човек, непроживљеног живота, напустио је овај свет у 29. години. Иза њега су остала дела која му дају вечни живот и епитет романтичарског песника. Најпознатије дело несумњиво је његов вапај због неостварене љубави с Мином. Песма „Певам дању, певам ноћу” веома је популарна међу Србима, а мелодију је препевао Здравко Чолић. Дизао је Бранко Мину „међ звездице”, „певао дању, певао ноћу”, али никако није успео да је има само за себе, да утоли жеђ за њом. А желео је то тако силно.
Мина је била верена, на наговор оца, за богатог Руса Огњева, међутим, због породичних свађа веридба је трајала само седам месеци. Судбина је ту умешала своје прсте. У Бечу она упознаје братанца кнегиње Љубице, Алексу Вукомановића, који се тих година тамо лечио. Алекса није био имућан, како је то Вук желео, али Мина га је заиста волела. Због њега прелази у православље и узима име Милица. То име она никада није користила. Потписивала се као Мина Вукова.
Брачна идила није дуго трајала. Након годину дана брака Алекса се разболева и умире. Иза себе је оставио супругу и сина јединца Јанка. Вук је преминуо пет година након Алексе и једини ослонац Мина је имала у брату Димитрију. Волела га је највише на свету, међутим, Димитрије је касније постао њено највеће разочарање. Продао је Вуково имање у Тршићу које је наследио и сав новац касније изгубио. Мина је била огорчена на њега и њихови односи више никада нису били добри. Посветила је свој живот Јанку. Послала га је да се образује у Русији, улагала сва средства у њега. Страшна трагедија задесила ју је 1879. године. Јанко је са свега деветнаест година изгубио живот. Није сасвим познато шта му се догодило. Мина је остала тада сасвим сама.
Дружила се и с Милицом Стојадиновић Српкињом, српском књижевницом која је помагала Вуку у прикупљању народних обичаја, приповедака и песама.
Одбила је понуду да буде управитељка Више женске школе у Београду, те свој живот проводи у Бечу у сиромаштву. Живела је од очеве пензије, коју јој је брат из Београда слао. Посветила се сређивању очеве заоставштине.
Међу њеним најпознатијим сликарским радовима су портрети Марка Краљевића, Милице Стојадиновић Српкиње, аутопортрет, портрети оца и брата. Преводила је очева дела на немачки, писала песме, уређивала часописе и помагала оцу у превођењу.
Умрла је 1894. године, а сахрањена је у Београду поред мужа и вољеног сина. Њени посмртни остаци премештени су у малу породичну цркву Вукомановића у Савинцу, крај Горњег Милановца.
Вукова мезимица, Бранкова звезда и српска уметница истицала се у добу када скоро ниједна жена није имала прилике да се истакне. Била је свесна значаја очевог рада за српски народ и помагала је народу од ког је потекла да реформише језик и сачува културно наслеђе.
Велика Мина Вукова.