Мало ког песника са почетка наше уметничке песничке традиције је тако неправедно заборављен као Јован Илић. Друговао је са Бранком Радичевићем, који се доживљава као први уметнички песник код нас, и који ствара тај лагани прелаз са народне усмене на писану поезију. Био је близак и са Симом Милутиновићем Сарајлијом који, опет, нема неважно место у нашој књижевности. А Јован илић ,рећи ће неко, познат је као отац Војислава Илића. Иако, претпотављамо, не би имао ништа против да буде упамћен по талентованом сину, мада их је имао двојицу(Драгутин је писао поезију, прозу, драме и као отац је такође заборављен), ипак је тужно што се његова поезија скоро и не чита, не проучава, његово име се не везује за фантастичне, често филозофске стихове, или оне „на народну” по којима би могао бити препознатљив и јединствен.
Јован Илић је један од оних наших вредних ђака на страним универзитетима које је похађао четрдесетих година деветнаестог века, и већ тада се истакао као припадник мислеће српске омладине – оне која се бори за слободу, занима за филозофију, поштује словенску традицију и проучава је.
Био је писар Државног савета, коректор Српских новина, професор у Неготину и Шапцу, члан Великог суда, министар правде и државни саветник.
Необично је да Илић спада међу оне српске песнике који су у почетку стварали под утицајем светских поетичких тенденција, и његова прва збирка и представља скупину псеудокласичних песама које, уистину, и не показују неку стваралачку оригиналност, али са прихватањем Вукових идеја све се мења. Илић почиње да користи свој таленат како би стварао песме сасвим налик на народне.Неке од њих чак су ушле у народ и данас их је тешко разликовати од усмених. Посебно се добро сналазио у стварању уметничких севдалинки опонашајући народне босанске песме те врсте, те је тако и настала збирка врло снажних уметничких песама – Дахире. Кроз њих Илић оставља и једно сведочанство о духу тог простора, турској културној заоставштини на тлу Босне, доживљају љубави и живота код људи тога краја.
Занимљива је и информација да су Илићеве песме толико певљиве да су биле инспирација композиторима да компонују музику за њих.То су чинили Стеван Мокрањац (Пембе Ајша, Прва руковет), Станислав Бинички(кад ја видех очи твоје) Даворин Јенко(Двори Даворови), Владимир Ђорђевић (Дилбер Ана).
Када погледамо Илићеве фотогафије јасно је да спада међу оне људе који су живели своја уверења и целим бићем се посветили својој мисији. У његовом случају то је подржаваје и величање народног. Читав је живот носио фес, писао јужним наречјем, обожавао народну поезију. Од свога дома, заједно са синовима, направио је својеврсни књижевни центар где су се окупљали најистакнутији представници књижевног и позоришног света, међу којима су били и Стеван Сремац, Јано Веселиновић, Антун Густав Матош.
У Порталибрисовој едицији Отргнуто од заборава реиздата је збирка песама Јована Илића као и дела његових синова Војислава(у припреми) и посебно Драгутина која нису штампана више од педесет година, а међу њима је и прва драма фантастике из пера тог талентованог члана књижевне породице Илић.
Подсећамо да су у оквиру ове едиције реиздата и дела заборављених писаца као што су: Милица Јанковић (Плава госпођа, Људи из скамије), Јаша Продановић (Наши и страни), Душан Радић (Село), Слободан Ј.Јовановић (Споменица), Драгутин Илић (Хаџи Диша, После Милијон година), као и домаћих класика као што су Стеван Сремац(Лимунација у Селу, Зона Занфирова), Ђура Јакшић(Песме и проза, Драме), Лаза Костић(Песме и раме) чија су дела већ деценијама школска лектира. Сви реиздати наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.