Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
Сећање бившег човека на једног лудака
У поцепаном шињелу упалих образа и стакластих очију младић се шетао по згаришту логора. Још су сијале жеравице погашених ватри и танак дим се извијао високо над уснулим батаљоном тимочко-моравске војске. Понегде се кроз мук ноћи чуло шкрипаво цвиљење рањеника: „Мајко моја! Боже има ли те!” На то би се младић подругљиво осмехнуо. Чисто ми је тим осмехом изазвао радозналост, и добих неки порив да поразговарам с њим. Већ трећу ноћ кроз прозор импровизоване штабске канцеларије пратим како бауља као утвара, скакуће и звиждуће, безразложно весео. Има ли у овом паклу разлога за радост? Јасно се види да је луд, иде за војском, па кад се улогоре уморни и рањени, вуче се међу њима и пева им неке родољубиве песме у замену за отпатке хране. А ових дана и ти отпаци су прилично јадни. Прихватих нагон и реших да га питам који је рецепт за срећу, осим лудила. Шта ли сам очекивао да ћу чути од њега, ни сам не знам. У том тренутку ми је, међу свим оним људима који ће већ сутра бити усирене трупине, он ваљда деловао нормално…
Сишао сам низ два степеника и упутио се ка њему.
– Хеј, момче! Прекинух његов неки наказни плес. Он се зауставио у положају балерине која изводи пируету. Лагано се окренуо, скоро потпуно успорено. Када сам му изблиза угледао лице, покајао сам се што сам га дозвао. Лепота детета на момку у касним двадесетим, сасвим симетричне црте лица, осим оног ока… какво је забога оно око?! Једно посве нормалне величине, а друго готово као да гледа кроз дурбин, такву је карикатуру од њега правило. Као да је стаклено? Није, живо је, некако змијско претеће, а мачије злокобно и радознало. Присилио сам се да се не згрозим превише очигледно, али изгледа да је оним оком већ проникао у неки дубоки мрак моје душе и мени до тада непознат. Развукао је полукрезуби осмех и рекао тихо:
– Добро вече, господине.
Прошла ме је језа. Таман да изустим нешто, али сам одскочио уназад јер је он изненада из положаја балерине спремно стао у став војника који салутира и почео брзо да виче на сав глас:
– Поштовање, господине Петроније Тодоровићу, част ми је бити на дужности пред вама и служити отаџбини, посебно сам привилегован вашом одлуком да ипак приђете мојој маленкости и обратите своје очи на патњу малог страдалника попут мене, вечно ћу бити захвалан на прилици!…
– Доста! – викнух скоро уплашен. – Зашто вриштиш толико? Хоћеш ли да пробудиш цео батаљон? Збрзах утишавајући га панично. Он се смири, мада је неки цинични осмех још титрао на његовом лицу. Руга ми се, дакле.
– Ко си ти? Одакле си? Упитах га кратко.
– Ја сам Пера. Одговори он с неким изазивачким погледом. Само Пера, то је све. Долазим из далека, заправо, свеједно одакле, могао бих баш бити и из вашег места, одакле сте и ви, господине, зар не? Укратко, одсвуда. Можда чак и из ваше главе – рече и поче да се церека испрекидано. Изненада ми се смучи.
– Зашто си овде? Зашто ниси у служби? – упитах иако је очигледно јер нисам знао шта бих га друго питао.
– Господине, био сам одликован у другој дивизији за храброст, али ме је генерал рашчинио због резоновања. Својом грешком сам резоновао да нам се са коте 3 приближавају Турци за које је генерал тврдио да су наслагана дрва у даљини. Побеснео је, рекао да сам лудак и да у резону немам здравог разума. Када се испоставило да сам био у праву и када су нас Турци изненадили неспремне, побеснео је још више. Знате, људи не воле да гледају подсетник на своје грешке, па тако ни он мене више није хтео да гледа те ме је послао на војни суд због непоштовања ауторитета и непослушности. Нисам пристао на такво понижење па сам одлучио да заиста и постанем лудак, чак сам га и у томе послушао, насмеја се он иронично. Имао сам брата, господине. У том рову, а онда нису дрва него чалме, пуно чалми, поплава чалми, барут, вране… – поче да замуцкује и да убрзано дише. Прекинуо сам га брзо, схватајући да, ако му се прекине ток мисли, да сам га изгубио. Покушах да га подсетим на орден, на шта он поче да се церека гласно и пркосно.
– Продао сам га јутрос – шапну ми као у поверењу и намигну оним оком.
– Продао? Зашто си га продао – упитах зачуђено. Зар ти није била част служити држави?
– Не, господине – рече хладно. – Ја сам служио отаџбини, а држави никада. Шта је мени држава дала? Чиме ме је задужила да јој служим? Вранама? Војним судом за здрав резон? Продао сам то парче сребра да бих купио возну карту. Идем, господине, знате – рече загонетно и некако језиво. Гледао је у мене са изразом лица који говори „знаш на шта мислим”, као да је то нешто међу нама двојицом. То ми је стварало нелагодност, па реших да га се оканем. Он брже боље рече:
– Не бојте се, господине. Ви ћете само до Француске – Нисам имао појма о чему прича, хтео сам само да се што пре склоним, да не гледам више у оно око што пулсира и најављује нешто непредвидиво, већ је почео да прича неповезано. Међутим, он није одустајао.
– И та ваша причица је лепа, сасвим лепа, дневник о рату, како је то романтично, сентиментално! Трагика интелектуалаца, револуционара, па још антимилитариста! Како је то потресно, идеали, патње, ах…
– Доста! Како вас није стид претурати по мојим стварима, читати моје списе! – Ухватих га за гушу, био сам заиста бесан. Под руком ми је пулсирала његова Адамова јабучица, а оно лудо око се избечило на мене са изазивачком кушњом. Нека ми хладна језа прође низ кичму.
– Нисам господине, тако ми свега! Та зар то да чиним, не, не, ја сам то више онако… наслутио… као да би се могло написати, знате, просто као идеја, ништа више! Деловали сте као човек који би тако што могао писати, а ето мило ми је ако сам погодио. Његова нагла умиљатост ме је збунила, чисто сам се мало и постидео, наравно да није могао доћи до штабског архива, плануо сам и излетео се. Па и ја мислим глупости, зар ме је стид пред овим лудаком! Попустио сам стисак, и како бих прикрио срам, гурнух га: иди дођавола! Он жмирну лукаво оним оком, горња му се усна лако изви у неки наказни осмех, па се окрену и одскакута звиждућући као дете низ улицу. Добро сам се ослободио беде, шта ми је уопште требало правити познанство с њим?
* * *
Рат је прошао, све је готово. С времена на време ми је падао на памет онај лудак, али га од оне вечери више нисам видео. Нисам сазнао рецепт за срећу, осим што сам схватио да је потребно удаљити се што више од реалности. Тако многи људи чине. Бити зависник од нечега, макар и од лудила, само не бити присутан у реалности. Корисно је, такође, достићи толики степен очаја, толико се помирити са својом несрећом да човеку не преостаје други избор до да буде срећан. Међутим, схватио сам да је лудак био у праву за једно. Држава ни мени ништа није дала, чак ми је окренула леђа након ордена за храброст и сад бежим… Ова станица врви од избеглица, а мој воз стиже тек кроз сат времена. Одлучујем да купим карту одмах.
– Молим вас, први воз за Француску – рекох службенику за шалтером, а прође ме нека зла слутња, блесак нелагодног сећања.
– Тридесет динара, господине – рече службеник. Нисам га ни погледао, знао сам да немам довољно. Претресао сам оба џепа с неком надом очајника који се бори за ваздух. Напипах само орден…
– Даћу вам свој орден за храброст из рата, сребрни је… – Горко сам се осмехнуо и погледао службеника. Обузео ме је ужас. На моменат ми се учини да му је једно око буљаво, лудачко, да се насмејао језиво…
– Прихватићу, господине. Али само вама, да знате – насмеја се значајно. – Нешто није у реду? – Сигурно је видео пренераженост на мом лицу. Тргох се. – Не, не, све је у реду, хвала вам – рекох кратко.
Док сам чекао воз, размишљао сам о лудаку ког више никада нисам видео, о ужасима и бесмислу рата, о револуцији, а највише о отаџбини. Тачно, ни ја се нисам борио за државу, већ за отаџбину, за слободу. Ипак, слобода без части није слобода. Чуо се писак, жамор ужурбаних људи… Ушао сам у воз који иде далеко од кошмара, од отаџбине без деце и слободе без части.
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.