Један од најважнијих српских критичара, проучавалац који је за собом оставио најобимније дело, Јован Скерлић и данас је узор за све оне који желе да се баве књижевном критиком и историјом.
Иако врло ригидних ставова и критеријума за квалитетну књижевност Скерлић је, заправо, успео да мотивише ауторе, своје савременике, да се труде и у свом стварању буду све бољи. Наравно, некима је задавао главобоље, можда их чак и одбио од писања.
Пошто је упамћен у том светлу, као најважнији књижевни ауторитет свог времена када је, стицајем околности, књижевна сцена била изузетно жива и изродила врло утицајне писце, пренеберегава се чињеница да се поред контемпоралне критике Скерлић бавио и проучавањем, анализом и евалуацијом књижевности која је настајала пре њега – која је заправо наша књижевна историја.
У неколико својих књига он сумира и систематизује српске писце од оних из најстаријих времена до његових дана, али то свакако најобухватније чини у својој Историји нове српске књижевности.
У тој књизи, која по много чему ни данас није превазиђена, Скерлић приказује не само сопствено образовање, ерудицију, истраживачке способности, већ утврђује метод којим се стваралац овакве вресте дела мора користити.
У првом реду Скерлић подробно описује друштвене и политичке прилике сваког доба и утицај тих фактора на књижевност и стварање. Ту сазнајемо како је запрао народ живео, под којим околностима и са којим циљевима су књижевници стварали, које су културе на њих утицале.
Посебно место и приличан простор заузима представљање развоја писмености и културе нашег народа под влашћу Аустроугарске, као и вероватно најзначајнији догађај за нашу писменост и књижевност – Вукова језичка реформа. Скерлић врло прецизно приказује контекст, стање у језику и стваралаштву, подржаваоце и сараднике Вука Караџића, као и опоненте и неистомишљенике.
Вероватно и сâм, одушевљен надахнућем омладине, које је уследило управо након Вукове победе, Скерлић детаљно пише о раду тих младих људи – стваралаца и теоретичара, читалаца, бораца за културу, али овом темом детаљније се бави у делу Омладина и њена књижевност.
Скерлић, наравно, не запоставља остала доба, и ауторе, чак ни оне који се појављују на самом зачетку српске књижевности. Полази, дакле, од старословенских писаца и пише о свему што се у књижевности догађа до његових дана. Сама Историја нове српске књижевности имала је неколико издања у које је измене и допуне уносио сам Скерлић, као и приређивач, Владимир Ћоровић, иначе Скерлићев зет.
Врло темељан као аналитичар историје и друштва, Скерлић не изоставља објашњење књижевних одлика различитих књижевних епоха у нас, и даје врло прецизну систематизацију која се и данас користи у проучавању историје српске књижевности.
Занимљиво је да пише и неким, данас мање познатим именима као што су песник Светислав Стефановић, Милорад Петровић, Владимир Јовановић, Павле Марковић Адамов итд. Он не запоставља ни списатељице, којима, истина даје релативно мало простора, али је опет нејасно да су оне углавном заборављене и поред признања које им Скерлић даје као ауторитет, а међу њима су Даница Марковић, Милица Јанковић, Јелена Димитријевић, Исидора Секулић.
Треба рећи да Скерлић детаљно проучава и књижевна гласила, српски позоришни живот и многе аспекте јавног живота који су на одређени начин утицали на књижевни развој. Његово дело: Историја нове српске књижевности једнако је занимљиво за проучаваоце књижевности, историчаре, социологе, психологе, и представља непроценљиво вредан део наше културне баштине.
Са жељом да се Историја Јована Скерлића чита, проучава и посебно да буде доступна студентима, Порталибрис ју је, у оквиру едиције Отргнуто од заборава, објавио, уз остала дела овог писца – Писци и књиге од И до ВИИ, Омладина и њена књижевност, Јаков Игњатовић.
У овој едицији су и сва важна дела писаца о којима Скерлић говори, као што су Стеван Сремац, Јаков Игњатовић, Војислав Илић, Милан Ракић, Јован Дучић.
Сва дела Јована Скерлића можете пронаћи ОВДЕ.