Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године
Алекса Јаџић
Грешка у операцији „Повратак”
„Тако смо га ускоро Југословенима представљали као своје четврто дете”, градацијом је Џорџ Венабл Ален подстицао громогласни смех присутних. Граја овог малог кружока одбљескивала је у високим прозорима, над којима су се надвијали пиластри и арљени под ведрим, звезданим небом брдовитог Мериленда. Кроз неовикторијанску кућу кестењасте боје, не хајући за пролазне лавиринте сложених козерија, однекуд је лахорио сопран Зинке Кунц-Миланов.
Какофонију вриске и кикота надглашавао је Џорџ Ален, покушавајући да укључи замишљеног Чарлса Мортона Инглиша у причу које је он главни актер. Из уљуљканих успомена подстакнутих оперским гласом своје пријатељице средовечног Чарлса тргнуло је опет поновљено Аленово питање – да ли је био добар отац у СФРЈ. Изражајним бостонским нагласком четврто дете Џорџа и Кити Ален мангупски је одговорило да је било тренутака када се отац и син нису баш слагали. Џорџ је шеретски намигнуо, реплицирајући да родитељ увек зна шта је добро за његово мезимче.
„Чак и ако родитељ искористи своје дете за прљаве послове и потом узме слободан дан, остављајући нову секретарицу да изглади ствар?”, Чарлс се смешкао гледајући свог бившег шефа испод ока. Испрва изјавивши озбиљним тоном да је све у року службе, некадашњи амбасадор Ален је одмах потом окренуо на шалу да је морао Чарлија некако да одобровољи због свега. Некадашња секретарица, сада Чарлсова супруга, Мерџори, засмејала се, прстом уврћући косу боје класја изнад поцрвенелог образа.
Уследила је поново весела ларма која је ишчезавала у измаглицама Чарлсових сећања на, релативно давни, новембар ’48. Очигледно, нешто се овде од самог почетка није уклапало. Амбасадор Ален је дуго, без речи, гледао достављену депешу, повремено бацивши поглед на карту Југославије. Био је изричит: „Лоренс са овим мора бити упознат.” Слике су хаотично навирале и претапале се, откривши Чарлсу детаље на које досада није ни обратио пажњу.
То је тренутак када је Исток застао на истоку, а обазрива Југославија се неповерљиво отварала према Западу, док су поред ливрејисаног вратара хотела Мажестик пролазили нови, гламурозни гости. Обујмио га је пригушени жамор тешких и врелих београдских турцизама, пуних мрака и дерта, тог удобног кафеа, док су очи младог Чарлса, тада службеника Одељења за превођење при дипломатском представништву САД, биле фиксиране на уски ходник који од рецепције води према лифту и собама.
***
„Лепа Шпањолка. Али бучнија од свих супруга дипломата”, прилазећи, намигну Енглез, погледавши преко рамена према мермерном сточићу за којим седе амбасадор Шпанске републике, Федерик Мињан, и његова супруга. Неке западне амбасаде још увек нису имале своје зграде, па су своје собе добиле управо у овом узвишеном топосу престонице, који је своју отменост скривао у загрљају околних предратних зграда.
„Лари”, озбиљно је Чарлс отпоздравио саговорника, узевши гутљај свог чаја. Лоренс Дарел. Званично, скромни аташе за штампу у британској амбасади, а заправо културни дипломата надохват руке. Британац, који је по Београду боемисао на себи својствен начин, био је неких седам или осам година старији од млађаног Инглиша, али се понекад понашао као дете. Уосталом, надмени аташе је био познат по, могло би се рећи, врло слободном наступу и познанствима са Југословенима, углавном са дамама. Неки од нас то приписују његовој поетској души, други чињеници да Форин офис у Београду тренутно ништа озбиљно не ради.
Укратко је преводилац известио овог резидента МИ-6 у Југославији о деветнаест наоружаних емиграната са америчком опремом и једном радио-станицом, који су се искрцали код Петровца на црногорском приморју. „То су људи Шарла Дуза[1]”, тихо рече Инглиш, „носе униформе нашег ваздухопловства. Предвиђена траса кретања групе је према северу, негде до тромеђе Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине.” Очи разметљивог Британца су затрепериле од радости. „Као поручено! Месецима тражим тему за нови роман!”, глас му је дрхтао од узбуђења. „Замисли, Чарли: по тајанственим обронцима Санџака и егзотичним гудурама Голије група храбрих ројалистичких герилаца бори се против апатије злог комунистичког режима. Помажу им слободољубиви сељаци румених, топлих лица, у ношњама планинског народа…” Енглез је наставио да брбља као навијен, али га Чарлс више није слушао. Мисли су му биле усмерене на информације које је заборавио да истакне у вези са Канцеларијом за политичку координацију[2], која је у ствари неколико месеци планирала акцију у Албанији, док је заправо нека друга група требало да се искрца негде јужно од Валоне не би ли подигла антикомунистички устанак. Наиме, на броду су грешком били припадници покрета генерала Драже Михаиловића, који су после ’45. избегли на Запад и почели да раде као њихови сарадници.
Као обузет, Дарел се није заустављао. Верглао је о марксистичким чинима, о мрачним и скривеним лондонским канцеларијама где се размишља о тајновитим догађајима негде богу иза леђа, у планинама Југославије, о некаквим подморницама и камионима пуним агената југословенске безбедности спремних да са лица земље немилосрдно склоне и најмањи отпор монархиста…
***
„Стигле су ти новине из албанске и бугарске подсекције”, амбасадор Ален је обавестио Чарлса, пре него што се досетио: „Иначе, целу групу је похватала Титова тајна полиција. Суђења неће бити.” Амбасадор је говорио утањеним гласом, али је деловао као да све прича онако узгред. Алузија је била јасна, сви су побијени… Изненађени Чарлс је желео да сазна више, с обзиром на то да није прошло ни седам дана откако су добили допис, али амбасадор није желео да улазе у те непотребне детаље. „О свему томе ми појма немамо”, спочитавао је Џорџ Ален. „Депеша је уништена. УДБА ионако сумња да су их послали Британци. Онај Дарел је то раструбио по целом граду. Само, нека други пут твоји у Ленглију поведу рачуна да Албанија није исто што и Југославија.”
***
У угловима усана заиграо је искрени осмејак, који је Чарлс прикривао чашом реског бурбона. Сада је поново гледао у очи гордог гаврана. Стара авет је тада, у Београду, покушавала да обеснажи његов дух, рушећи му све видике, гонећи га у међе понора и сатерујући га у сокаке мрачних завера, тихе самоће, тмуле таје, замукле издаје… Младост – лудост. Два дана сам размишљао како ме је шеф искористио. Млади агент је желео да то мушки расправи са амбасадором.
Наиме, Дарел није ову вест раструбио по Београду, како је то Џорџ Ален покушавао да представи. Заправо, информацију о емигрантима Енглез је саопштио само својој љубавници, Смиљи Торбици-Мојић, ситној и прилично лепој примабалерини Народног позоришта у Београду, коју касније Дарел у Александријском квартету овековечује као Мелису. Да ли је Лари Дарел знао да је дотична плавушица била агент Удбе, нисам сазнао. Свакако, сумња да је Ален своје четврто дете послао код Енглеза управо због те чињенице, у Чарлсу је све више бујала.
У петак се Чарлс спустио низ Улицу кнеза Милоша и јетко ушао у амбасаду Сједињених држава. Имао је шта да види када се кочоперно појавио на вратима Аленове канцеларије. Висока плавуша, негде око двадесет пет година, сређивала је документацију на писаћем столу. Чим је проговорила, одао ју је јак јужњачки нагласак: „Мерџори, нова секретарица господина амбасадора. Он је узео слободан дан и неће долазити до понедељка. Могу ли ја некако да вам помогнем?”
***
Преовладале су речи мог оца, свештеника. Утеха је у вери. Палцем је Чарлс отресао угарак цигарете, док је немушто уживао у даждној помрчини предграђа, загледан у удаљено румено поднебесје с којим се град трепераво распричавао. Несрећну судбину ројалистичких герилаца, које смо послали у смрт, нико од нас никада више није ни поменуо. Отворила су се терасна врата иза његових леђа. Бивши шеф се, ћутке пућкајући стару дрвену лулу, наслонио поред, на гелендер.
„Јеси читао Беле орлове над Србијом?”, упитао је Чарлс после неког времена. Ален се насмешио. „Срећом, пише о Британцима. Нас не спомиње”, осмех је нестао у тајанству дима. „На свако питање о заплету у тој књизи”, дуванио је с гуштом Џорџ Ален, „Дарел одговара да је то све чиста фикција.” Чарлс је дуго гледао у пензионисаног дипломату који се занимао својом лулом, очито удубљен у неко друго време, и неки други простор.
„То је био део веће серије тајних мисија које је необуздани ОПЦ[3] спроводио током агресивне политике Трумановог доба”, Ален је пресекао тишину. „Циљ је био искорењивање совјетског утицаја у Источној Европи. Равногорци су још маја ’45. покушали да однесу златне полуге из Народне банке. Брат Благоја Нешковића, мајор Озне, Бора Ђаво, им је ушао у траг и вратио банци у том моменту прву и једину златну резерву у Демократској Федеративној Југославији. Акција ’48. је само наставак тога.”
Приче о вештом и виспреном мајору Бори, које више личе на легенде, Чарлс је чуо чим је отворио прву станицу ЦИА у Југославији. Међу њима је и ова анегдота ’45. о златним полугама због којих је отписан Александар Михајловић Вили, шеф Дражиних београдских илегалаца, који је касније послужио за стварање једног од ликова у једној југословенској пропагандној серији.
„И ко зна шта би било да онај наш издајник Ким Филби није саботирао заједничку операцију нас и Британаца…”, сетно је говорио дипломата. Заиста, шта да су Бели орлови лоцирали злато? „Мој Чарли… Обично Енглези направе неку грешку, а нама остане да обавимо прљави део посла. Онога пута било је обрнуто.”
[1] Шифровано име генерала Драже Михаиловића.
[2] Самостално крило тајних операција ЦИА 1948–1958.
[3] Office of Policy Coordination – Канцеларија за политичку координацију
Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.