Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Гордана Вујановић
Грабуље
Ко се од сунца склања, тај ни за шта није. Тако су говорили у моме крају. Тако је и Марко говорио и то својим начином живота увек изнова доказивао. Није било посла који му се отео и који није ваљано привео крају, чак и по најјачем илињском сунцу, и то не зато да би после убирао плодове тог посла, већ зато што је једноставно такав био. Кад нешто започнеш, то ваља и и завршити. Ако неком притекнеш у помоћ, помози како ваља, као себи самом! Када дајеш, немој да штедиш и немој после узимати или тражити назад! Ма људина до коске. Сви су знали да се само Бога боји и никог више. Њега су сви волели иако су знали да се лако побије, али то је било само онда када је већ кавга започета, да би раздвојио две зараћене стране и увек би се стављао на страну слабијег. Сви су га волели и ценили иако није ни нарочито имућан био. Таква су то времена била.
Али волео је и ноћ, не само дан и сунце. Знао се у глуво доба ноћи враћати сам из оближњих места иако се морало крај гробља проћи. Да би скратио пут, често би се запутио и посред гробља и, удубљен у своје мисли, није ни примећивао када је баш између гробова и крстова крочио. Све су то доле били његови – његови рођаци, његових другара или његових комшија. А не зна се која му је од ове три групе била милија. Опет кажем, таква времена. Тако се живело. Дивећи му се, говорили су: „Свака теби част, Маркане! Па ја не бих ни за брдо пара у два ноћу кроз гробље прошао!” Па су му причали како се око гробља појављују утваре, како се неки погани предак који се звао Павао знао повампирити и само те за ногу повуче и нико те више никада не види. Причало се и како ноћу не смеш на таквим местима ни да се окрећеш за собом јер можеш угледати вилу која је толико бела и има тако белу хаљину да од те белине одмах ослепиш и останеш слеп до краја живота. Чинило се да Марко све то помно слуша, чак се и чудио, али је и даље пркосио свим тим појавама.
Али једне ноћи без месеца дувао је неки топли ветар и чинило се да ће до јутра осушити траву тог дана покошену. Са неких ливада је сено већ покупљено. Комшија Миле и његова жена Сава су синоћ касно одвезли кући воз сена. Таман ће Марку бити згодно јер баш преко њихове ливаде мора проћи кад се буде враћао из вароши, где се задржао са пријатељима после сајменог дана. Мало се и попило, а сад сустигла и глад. Једва је чекао да стигне кући, где ће, ако ништа, бити погаче, коју његова Марија прави најбоље на свету. Осим помисли на сласну погачу и мириса покошеног сена, ове ноћи његовим чулима ништа више није пријало. Тај ветар му разгони по челу неподшишану косу, па га мало и љути тај прамен. Почело попуштати дејство пића, па више није ни весео као што припити знају бити, иначе би он сада и запевао. А нешто му и није до песме. Ваљда свему томе доприноси и тај ветар, за који причају да баш и не утиче најповољније на људску психу. Фијуче и помера гране дрвећа, па му се понекад учини да није сам у ноћи. Диже и откосе кад јаче дуне, личе на неко куче које би могло да га угризе ако га нагази. Ваљда је због свега тога убрзао мало корак. Ни њему неустрашивом није било свеједно, а још и црева крче. Помисли како га стижу године, па га та мисао чак и уплаши. Гледао је преда се у мрак у правцу своје куће, чије се светло још није ни назирало. Помало се већ и знојио. Пусте ливаде никада прећи. Као да су се продужиле, као да су се накривиле, а он да гази узбрдо. Као да су се неке невидљиве силе уротиле против њега и његовог празног стомака. Од глади му се већ и неке искрице почеле привиђати. Чинило му се да га неке невидљиве силе гурају напред, а друге опет, са овима првима посвађане, задржавају и продуљују ливаде. Као да се свађају, а он их не чује од ветра. У нестрпљењу почиње размишљати о тим ноћним утварама. Као да су ову ноћ баш оне запоселе и у њена посла умешале своје прсте. Још снажније пружи корак, хтеде свему, па и себи да покаже колико је он само свој и нагази на нешто бодљикаво, а ваљда га у истом моменту нешто снажно и бритко лупи преко леђа да је једва на ногама остао. Искрице пред очима се увећаше и у тренутку му се у мислима појавише све оне нечисте силе о којима је слушао. Сети се свих оних прича о вукодлацима и вилама и поверова у њих. Није ни помишљао да се окрене. Кад је мало дошао себи, већ је трчао тако брзо да је био на корак до куће. Ни приметио није када је прошао поток и велики багрем, код кога би обично попио мало воде јер је испод багрема био извор најчистије воде. У два корака је претрчао двориште и за трен се нашао пред кућним вратима. Дрхтавом руком, за коју му се чинило да нема више ни капи крви ни једног јединог мишића, покушавао је да пронађе кваку. Као да први пут отвара та врата. Напокон се врата отворише и он паде. Ни сам није знао да ли је то била несвест или је запео за праг. Марија се одмах створила изнад њега и негодовала због уверења да је толико попио да ни стајати не може. Међутим, чим му је помогла да устане и угледала његово пребледело лице, разуверила се. Толико га је бар познавала. Само га је уплашено и испитивачки гледала док је покушавао да јој исприча шта му се догодило.
Остала је будна до јутра гледајући га тако, а он је у постељи лежао и на тренутке је изгледало да спава, али би сваки час отварао очи, погледао у празно и нешто неразговетно проговарао. Марија му је чак спуштањем свог длана на чело констатовала благу температуру.
Јутро је свануло, облачно, без сунца, као што то обично бива после онаквих ветровитих ноћи које доносе облаке. Марија је Марку као и сваког јутра спремила кафу и чашицу ракије, а он је устао, успореним покретима се умио и сео за сто. Ћутао је, а лице му је и даље било бледо са тупим погледом упртим у ништа. Није чак ни трептао. Као да би му сваки трептај и склапање капака дозвало оне искрице од ноћас. Значи, истина је све што се прича, само што је ето он тек ноћас имао прилику да се увери у то. Запрети Марији да ником ништа не прича и поведе је оним путем куд је ноћас прошао. Био је убеђен да некакав траг оне немани која га је ноћас онако звизнула преко леђа мора да је остао. Баш на том месту одакле су комшија Миле и његова Сава јуче одвезли сено и где је Марко ноћас скоро погинуо, нашли су повеће дрвене грабуље.
Враћајући се, Марија је погнула главу да Марко не би видео како у себи гуши смех, а он је грабио поред ње, ваљда још брже него ноћас. Био је у неверици. Увек је и у свакој прилици изазовима у очи гледао и побеђивао, па зар да се пред једним грабуљама постиди? Пред грабуљама и пред сопственом женом.
Код потока сретоше Милетову Саву, која застаде са Маријом причајући јој како мора да су јуче изгубили грабуље док су скупљали сено. Иде да их тражи.
– А шта вас двоје раном зором овде тражите? – радознало ће Сава.
Марко је само мирно продужио, остављајући Марију да ћаска, знајући да ни реч неће изустити о свему.
Тога дана ништа није радио иако је после подне и сунце засијало. Чак ни оно није имало ту снагу да Марка извуче напоље. Само је лежао и ћутећи пребирао оне ноћашње слике у глави. Чини му се да га је пола нестало. Тек предвече се сети Маријине погаче и одломи комадић, који је после дуго жвакао.
Марији је наложио да пронађе кључ од врата и да се она одсада редовно увече закључавају.
Без преке потребе више није ноћу остајао ван куће.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.