Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Beč, Akademija, 1836.
„Sve je bilo spremno za moj veliki dan. Sa svojih dvadeset i pet godina prvi put ću izlagati u ovom hramu umetnosti”, tako je razmišljala mlada Katarina Ivanović, jedna sasvim obična devojka maestralnog talenta. Dok se spremala da izađe u salu i prikaže svetu svoj „Autoportret”, krajičkom oka je gledala u svoj blok s crtežima. Okretala je listove, a na svakoj stranici nalazio se po jedan crtež koji je obeležio ne samo njeno odrastanje u Stolnom Beogradu već i sve prepreke s kojima se suočavala.
„Bilo mi je svega sedamnaest godina kada sam uz novčanu pomoć trgovca Đorđa Stankovića došla u Peštu”, prisećala se Katarina, „bila sam uplašena da li ću uspeti, da li će moj rad i talenat iko primetiti.” Nervozno okrećući stranice svog bloka, uočila je crtež koji je nacrtala kao učenica u slikarskom ateljeu u Pešti. Bio je to pejzaž reke. Nežno je zaklopila oči i setila se časa kada je svom učitelju pokazala crtež. – Ne valja, mora to mnogo bolje. Kakvi su to pokreti olovkom! – Oštre kritike starog učitelja probudile su u njoj gorčinu. Setila se kako ju je omalovažavao jer je žena. Govorio joj je kako nikada neće uspeti i kako ovom svetu ne treba žena sa sladunjavim snovima o tome kako može uspeti u svetu muškaraca.
„Bože, koliko sam samo suza prolila svaki put kad bih otišla da spavam. Možda je sve ovo uzalud, možda ja samo uludo trošim svoje vreme”, razmišljala je.
Listajući stranice bloka, pronašla je svoj prvi autoportret. Nežno je prešla rukom preko njega, setila se dana kada je prvi put kročila u slikarsku školu u Pešti. Bila je jedina devojka u generaciji koja je učila slikanje. Njen prvi autoportret bio je prožet tugom, nedostajao joj je roditeljski dom, a njen položaj je bio nezavidan. Kao jedina devojka okružena mladićima, svakodnevno se susretala s različitim uvredama i šalama. Podrugljivi osmesi i komentari bili su sastavni deo njenog školovanja u Pešti. Osećala je da se njen svet ruši, osećala je da svakim danom sve više kopni i da svoje dane troši na nešto što nikada neće postati.
– Ti i ne znaš da crtaš, tužno je što i dalje veruješ da možeš nešto da uradiš, za tebe je ipak da budeš domaćica! – Isuviše grozno je zvučalo čak i sada kada se prisećala svega. Oči bi joj zasuzile, a njena tanka donja usna nervozno bi se pomerala od sveg bola koji je tada doživljavala.
Okrenuvši stranicu svog bloka, pronašla je crtež žene koja sedi na klupi. Portret je trebalo da liči na nadaleko čuvene portrete Elizabet Viže-Lebran. Tada je shvatila da je otkriće ove umetnice bilo presudno za njen dalji rad. „Ona me je ubedila da treba da budem bolja, da treba da nastavim dalje.” Iz ondašnjih ugarskih i austrijskih listova je čitala o njoj, čak je imala priliku da se i sama susretne s jednim njenim portretom. Bio je to portret jedne ostarele plemkinje koji je Katarina gledala s velikim pijetetom. Te boje, taj lik žene i ti nežni pokreti u mladoj devojci su probudili samopouzdanje i želju za daljim radom i uspehom.
„Zašto ja ne bih mogla biti poput Elizabet Viže-Lebran”, pomislila je, „ja vredim i ne može me niko sputavati na tom putu.”
Od tada je svaki dan samouvereno dolazila u slikarski atelje i bila sve bolja i bolja. Želela je uspeh, naporno je slikala, a njena nezasita želja zadivila je čak i ostarelog profesora koji nije mogao da poveruje da je to ona ista krhka devojka kojoj je cepao crteže.
– Gospođice Katarina, za samo godinu dana vi ste pokazali šta znači trud i posvećenost. Svakim danom ste sve bolji i bolji.
Čak i danas kada se seti ovih reči, Katarini se na nežnom licu pojavi široki osmeh. Bila je sigurna da sve te lepe reči koje je čula od učitelja nisu bile iz kurtoazije, već istinsko čovekovo kajanje jer nije uočio da ona, iako žena koja sanjari, može da napreduje i uspe. Tiho je uzdahnula i shvatila da je to životno poglavlje bilo samo početak njene dalje borbe.
Popravljajući svoju kosu i nameštajući haljinu, setila se dana kada se susrela sa ugarskom groficom Čaki.
„Ona je bila jedna od onih koji su želeli da mi pomognu, ona mi je bila i više od mecene, bila mi je poput druge porodice.”
Kroz osmeh se setila dana kada ju je upoznala. Na završnoj godini školovanja u Pešti organizovana je izložba slika svih učenika. Sala je bila prepuna mladića koji su se tiskali gde će koji postaviti svoj rad. Želja im je bila da budu primećeni, da ostave što bolji utisak na svoju porodicu, ali i da privuku potencijalne mecene koje će ulagati u njihov talenat.
Katarina je tog dana pohitala da stigne. Čvrsto noseći sliku, ona je sigurno koračala ka galeriji, i ne sluteći šta ju je tog dana čekalo. Mesecima je radila na portretu dečaka kod čijih je roditelja stanovala, a tim delom je želela da im se oduži za sve što su učinili za nju. Ušla je u salu i pronašla prvo mesto gde će izložiti svoje delo. Tek je tad shvatila da su joj ruke umazane bojom i da nije presvukla kecelju za slikanje. Sklonila je kosu, uvila je trakom, a onda je sa sebe skinula umazanu kecelju. Mnogi su se okretali za njom i iza leđa tiho govorili o njenoj pojavi. Sala je vrvela je od raznih dama koje su s podozrenjem gledale u mladu devojku, podsmehujući joj se i govoreći: – Pogledaj ovu čupavu, ni stasa, ni haljine. Ko je ona uopšte, zar nema kućno vaspitanje? – Katarina je stajala na rubu sale i mirno čekala početak izložbe, bila je umorna, ali i potajno srećna jer je osećala da će njen trud biti primećen.
Grofica Čaki je ušla u salu sa svojom pratnjom, a sve oči su tada bile uprte u nju. Bila je to prelepa žena dostojanstvenog držanja koja je na sebi imala zadivljujuću crvenu haljinu. Koračajući salom kao da su svi pred njom bili mali, sve naspram nje bilo je kič. Grofica je gledala u svaku sliku, pokušavajući da proceni da li je ta osoba dostojna njenog mecenstva. U razgovoru s različitim učenicima shvatila je koliko neskromnosti i precenjivanja imaju ovi mladi ljudi. Gde je nestala ta skromnost i stidljivost, zapitala bi se ponekad.
Prolazeći kroz salu, videla je inicijale K. I. – Ko je ta osoba? – upitala je svoju pratilju dok je zadivljeno gledala u portret malenog dečaka. Katarina je tada bila na drugom kraju sale, radoznalo razgledajući slike. Osetila je kako ju je neko dotakao po ramenu. Okrenuvši se, videla je ispred sebe jednu mladu ženu koja ju je upitala da li je ona ta misteriozna osoba inicijala K. I. Ne znajući s kim razgovara, naša K. I. je prišla svojoj slici, stidljivo se obraćajući grofici.
– Ja sam K. I. Ime mi je Katarina Ivanović i dolazim iz Stolnog Beograda – stidljivo je progovorila, spustivši glavu.
– Mene se nemoj plašiti, ja sam grofica Čaki i želim da budem tvoj mecena. Spremna sam da ti pomognem, želim da uspeš. Ti imaš dar i za tvoje ime treba da se čuje.
Katarina je uzbuđeno gledala, mislila je da sanja. Jedna velika grofica Čaki od svih učenika izabrala je baš nju. Tada je shvatila kako joj je ceo svet otvoren i kako je spremna da svojim talentom dostigne nezamislive visine.
Tiho i skromno je izgovorila: – Biće mi zadovoljstvo, hvala vam, ali zašto ja?
– Vidim da ste vi isuviše skromni, vi ste jedna mlada devojka koja nije protraćila svoj talenat i vreme. Morate ceniti sebe, vi delujete tako nežno i krhko, a stvarate divne stvari. Moje je zadovoljstvo što ću vaš talenat prikazati celom svetu. Glavu gore, isuviše ste se pogrbili, vreme je da se ispravite.
Katarina je tada u njenim očima videla nežnost i dobrotu. Ona za nju više nije bila velika grofica, već joj je sada bila ravna. Bila je srećna što ju je neko podržao, ali duboko u sebi je osećala strah, kuda dalje, kako sad.
Sledećeg dana Katarina je bila pozvana na njeno imanje van Pešte. Mlada devojka jedva je dočekala ponovni razgovor s groficom. Njen prvi susret s letnjikovcem bio je čaroban. Različita osećanja preplavila su Katarinu, bila je uplašena i razmišljala je šta joj to novo grofica može reći.
– Draga Katarina, dobro došli, izgledate jako lepo!
– Hvala vam, možemo li preći na stvar – drhtavim glasom reče Katarina, dok je u rukama nervozno držala torbicu.
– Delujete nervozno, gospođice Katarina – prekinula ju je grofica. – Znam da vas je naš sinoćni susret isuviše uzbudio i da sada o svačemu razmišljate. Preći ću odmah in medijas res, kao što kažu. Spremna sam da platim vaše dalje školovanje na Bečkoj akademiji, naravno pod uslovom da vi slikate portrete i žanr-scene za moju porodicu.
– Razume se. Hvala vam, ja sam pomalo iznenađena, sve je ovo za mene kao san. Potrudiću se da opravdam vaše poverenje.
– Ne sumnjam, ali ja u vama i dalje vidim strah i zbunjenost.
– Sve je ovo za mene ogroman korak, ne znam da li ću to moći. Ja ovde nemam nikog svog. Sem vas i porodice iz Pešte, ja ne poznajem nikog. Kako ću onda tek u Beču živeti!
– Za to nemojte brinuti, čula sam da u Beču ima mnogo vaših sunarodnika koji užurbano jure za Evropom i znanjem. Uspećete, vaša sudbina je da sada nastavite svoje školovanje i usavršite svoj dar. – Prijateljski je držeći za ruku, grofica je pokušala da je umiri. Osećala je potrebu da pomogne toj mladoj devojci, bila je sigurna da više neće biti uznemirena.
– Nadam se, hvala vam, opravdaću vaše poverenje.
Od tog dana Katarinin život je ubrzano počeo da se menja. Vrlo brzo je upisala akademiju, a njen slikarski dar uočili su mnogi. Te četiri godine su za Katarinu bile poput oporavka od usamljenosti i neprihvatanja koje je doživela u Pešti. Osmeh i radost na njenom licu bili su svakog dana sve širi i širi, a mlada devojka je konačno imala priliku da bude sa svojim sunarodnicima.
– Katarina! Katarina!
– Draga moja Mina, lepo te je videti. Da li je tvoj otac dobro? – Razdragana i uvek otmena Katarina pozdravila se sa svojom prijateljicom Vilhelminom Minom Karadžić, mladom slikarkom s kojom je Katarina provodila najlepše dane u Beču.
– Da li si spremila haljinu za večeras ili opet čekaš da ti ja pomognem? Draga Katarina, uvek u poslednjem trenutku odlučuješ šta ćeš obući.
– Večeras je bitan samo moj „Autoportret”, a ne ja, bitno je da sam njega završila. Imam lepu novost za tebe, večeras dolazi i grofica Čaki, jedva čekam da je upoznaš. – Katarina je razdragano i s detinjim osmehom na licu razgovarala sa svojom Minom.
„Zar je već vreme da krenem”, pomislila je dok je iz sale dopirao žagor. U poslednjim trenucima je užurbano ispravila svoju haljinu boje kajsije. Nervozno je spakovala svoj blok s crtežima i tiho uzdahnula: „Vreme je.”
Laganim hodom ušla je salu. Svi su bili tu, i Mina, i svi njeni prijatelji, i profesori. Svi su s divljenjem gledali i u nju i u njeno delo. Bilo je nestvarno.
„’Autoportret’ je kruna mog napornog školovanja, šteta što moji roditelji nisu sada sa mnom.” Pozdravljajući sve, osetila je da ju je neko dotakao po ramenu isto onako kao nekada davno u Pešti. – Zar ste mislili da ja neću doći? Draga Katarina, izgledate veličanstveno. Nikada nisam posumnjala u vas, a „Autoportret” je nestvaran! Kada pogledam u njega, vidim jednu mladu osobu koja je prošla veliki put. Njeno nežno držanje i ova predivna satenska haljina govore samo jedno, a to je da je došlo novo vreme za vas i vaš narod. Vi ste dokaz da je duh Evrope stigao među vaše sunarodnike.
Katarina ju je zadivljeno slušala, bila je presrećna, ali i pomalo zabrinuta. Znala je kako je ona na samom početku i kako je pred njom veliki put, plašila se neizvesnosti, ali je i dalje u sebi krila onu istu uplašenu sedamnaestogodišnju devojčicu koja je došla u Peštu. Samo je nežnim glasom rekla: – Ja sam tek na početku.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.