Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Горан Вид Лакић
Гаврило Принцип
Ја сам господњи арханђео, Гаврило. Не бој се. Послат сам да ти одговорим на питање које те мучи и које си поставио.
Гледам у анђела, арханђела. Прозрачан је. Видим кроз њега, као да га и нема, а тако су прецизне и јасне линије његовог лика и стаса. Висином је бар два пута виши од мене. Телом мушке грађе, али са пријатним линијама. У предивној, пребелој одори. Ликом – прелеп. Проговори:
– У време Првог светског рата, где је ударио цар на цара, човек на човека. Где је седамдесет милиона подигло оружје, где ускипи земља од многе невине крви, где је горњи постао доњи, а задњи избио први. Један млади човек је све закувао и као у безазленој момачкој игри, као у натпевавању, он подиже свој глас изнад других да стане у одбрану истинских људских и божанских вредности: части, поштења, љубави и доброте, племенитости и спремности да положи оно највредније, да дâ свој тек започети живот за те идеале. Он је био спреман да се жртвује. А, та особина овде, на небесима, се веома цени.
Ко има много и много даје – тај даје мало. А ко има мало, па и то мало даје – даје много.
Када су тог дивног младића на муке стављали и када су почели ужасне радње над њим да изводе, да му секу удове, а најдража или најмрскија им би његова десница, они нису знали, или јесу, да је Господ с њим. Радоваше се и сласно уживаше у тој разврати. Ја, господњи арханђео, Гаврило, сам тада и увек био његов заштитник и милошћу божјом обитавао сам у његовом срцу, у његовом уму, па и у његовом телу. Сваку његову увреду и сваки његов бол и ја сам доживио. Када му руку одсекоше, ја осетих тежину његове муке и страдања и погледах на се, кад гле, видим, немам десног крила. И од те земаљске петнаесте године прошлог века ја се овако патим и мучим и биће тако до краја. Ја сам промишљу господњем даровао своје крило, део божанске творевине, великом Србину, великом Слaвјанину, великом човеку међ људима. Дадох га свом имењаку, Гаврилу. Гаврилу Принципу. Уистину, када су га Сатанаилове слуге мучиле и кроз пакао провлачиле, када су кидисали на његову јуначку десницу, ја као заштитник стао сам испред њега. Блажио боли и давао му снагу да издржи, јер заиста, шта он издржа, то је мало који човек издржао на земљи… А, сад, ево ти лично Гаврила Принципа, па мало пробеседи с њим.
То ми рече арханђео и ја га гледах како се преображава, те за час који имадох испред себе правог Гаврила. Гаврила Принципа! Гледамо се. Мало је другачији него онај што сам га виђао на фотографијама и како сам га замишљао. Нека ме милина обузе. Гледам у његово нагрђено лице. И трнов му венац на глави. Да прекине моју збуњеност и обамрлост, Гаврило поче:
– Не бој се, брате. Добро је што си дошао и радујем се што питаш за ме.
– Гаврило, јеси ли то ти?
– Не бој се. Ја сам. Ево, казаћу ти истину. Знам шта те интересује и сад слушај и памти.
– Слушам, Гавро.
– Негдје око Ђурђевдана, године, моја мајка Марија била је бременита и у сну јој се јави арханђео господњи Гаврило. Пробуди је и рече јој: „Маријо, о Маро, радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу Српкињама. Родићеш сина на празник са мојим знамењем. У крст га уведите под именом Гаврило, а ја ћу га штитити тамо гдје буде и кад буде требало. Биће ти велико радовање.”
Што се тиче мога земнога живота? Ја бих рекао – обичан, болан. Боловао сам и патио се кроз дјетињство, можда и више од других, јер су моји Принципи често селили.
Иначе, ако те и то занима, прво моје поријекло је из црногорског Грахова из племена Јовићевића. Онда су, под притиском Турака, побјегли горама у висове. Што више и што даље. Настанили смо се, на Динари, у селу Полаче, код Книна, у Далмацији. Због вјештине војевања и славе којом смо се већ тада китили прозваше нас, дадоше шпиц-наме Чеко. И тако смо тада били уписивани. Онда смо прешли с друге стране Динаре и настанили се у селу Обљај, код Босанског Грахова. И ту смо били бунџије. Мој ђед Тодор и његов брат Јово били су организатори и коловође с Голубом Бабићем Црнопоточке буне. У тој буни учествовао је и мој ћаћа Петар. Нијесмо дали на се.
Када би мој ђед Тодор ишао с оне стране Динаре, да обиђе род и пријатеље по селима око Книна, знао се лијепо опремити, онако ’ајдучки, јуначки, витешки, у народној ношњи, па оне токе само звецкају, па припаше кубуре и сабљу, те кад узјаше бијелог коња, дивио се, поклањао ил’ склањао и ко га воли и ко га не воли. Неправду није подносио. Увијек на страни слабијих. И, кад такав гиздав прође Ликом и Далмацијом, прозва га народ наш напаћени, прозва га „Тодор – Принц од Босне”. Талијани су говорили: „Принципе!” И негдје од тог доба и носимо то презиме.
Ја сам кренуо у бијели свијет – по школама. Осредњи сам ђак био. Могао сам бити и најбољи, али нијесам имао кад. Увијек би се нашло неко друштво, нека акција, у којој сам се, често ни сам не знајући како, налазио. А кад се у’ватиш у коло, онда ваља и играти. Сарајево, Тузла, Београд, Грахово. Више су ме мучили јади и проблеми мојега народа, него они лични које сам имао и са здрављем и са школом. Много чуо и много видио. Трпити нијесам могао. У Београду сам од својих другова добио вијест да се Фердинанд спрема доћ у Сарајево да води некакве војне маневре на Дрини. Не знам како и не знам зашто, али чим сам то чуо, ја сам знао да је он то дошао да зове мене на црту. И тада сам знао да ћу изаћи и да ће бити мој.
Ми младобосанци смо били доста под утицајем покрета Млада Италија, Троцкиста, анархиста и свих оних који желе да мијењају свијет – набоље. Младост нам је била и добар и лош савезник. Србија нас није препознала. Није подржала! Није нам шансу дала. И нијесмо се ни љутили. Вријеме ће свачије дјело показати и оцијенити. Србија је (мислим на српски народ), у подјели плијена великих сила најмање добила. Заправо, много је изгубила. Нису боље прошли ни остали поробљени народи, пре свега наша браћа Хрвати и муслимани, Словенци, Маћедонци. Весели Фердинанд нас је сматрао нижом расом људи.
Са својим генералима је јавно говорио да Србију треба војно напасти ради превентиве. Отприлике је то тако изгледало.
Око организације атентата четрнаесте ишло је веома траљаво и наивно. Вјеруј ми да сам знао да ћу ја бити тај. Остао сам задњи на чеки. Моји су се другови отимали за боља, сигурнија мјеста. Хтјели су да буду тамо одакле га не могу промашити. Али авај. Један заказа због овога, други због онога.
И ја сам се хтио повући с мјеста, кад неким чудом надвојвода бану преда ме. Ма, намјестио се тако да ми је могао пити воде из руке. У дјелићу секунде ми пролети мисао:
„То је то!” Био је метеж, силна граја, гурање… Не, нијесам хтио устрелити госпођу Софију. Не, никако! Мени је жао. Ево ја и на небесима оплакујем што сам ишчупао из живота дјеце њихове најмилије. Али људи, ја сам пуцао у тиранина. У зло! Не у човјека и жену. Па, нијесам ја отишао у тамо неки Беч или неки други град, у земљи њиховој и убио тамо неког Швабу и Швабицу! И зато што сам устао у одбрану своје личне и националне части и достојанства, што сам се одважио да браним и одбраним крв својих предака, Лазаревог Косова и храброг Милоша и других српских војвода, за свијетли образ колијевке моје Црне Горе, што сам скочио са чеке за свој Книн и Динару, за своје Грахово и своје Сарајево, за најчеднију и најсиротију и најлепшу престоницу европску – за мој Београд, за све оне наше цркве и гробове, за шуме, камен, њиве и долове, за срне и вукове, славује и орлове…
Ниједна цијена за слободу није велика. Замалена, уистину, све земаљско благо ако човјек није спреман одважити се и збацити са себе сав тај терет, па бити птица – бити слободан. У ропству се не ужива. У ропству се не живи. И опет, понављам речи мог пријатеља. У праву је Жерајић, тај соко сиви: „Ко мисли да живи, нек мре; а ко мисли да мре, нек живи…”
И још, да знаш, нијесам ја изабрао Видовдан, Видовдан је изабрао мене. Оног голобрадог малића, занесеног пјесника, који урезује крвљу стихове у Терезијину: „Сјене наше лутаће по двору и плашити господу.”
Мртви не могу ништа живима. Све што се десило и требало је да се деси и биће како треба да буде.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.