Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Љиљана Ивановић Јованчевић
Фотографија једног живота
Дуго су путујући фотографи лутали Србијом покушавајући да покажу лепоту дагеротипија народу који је полако почео да се опоравља од крвавих борби које су га вековима окупирале. Металне плочице су изазивале дивљење и чуђење. Неки су желели да их додирну, а неки би се брзо одмакли, крстећи се и бежећи од те ђавоље работе.
Није народ имао поверења у странце који су их убеђивали да њихова лица треба да буду овековечена и сачувана од заборава. Нису им веровали, а нису ни желели да тешко стечени новац расипају на нешто што је личило на враџбину. Проносиле су се гласине да фотографи заробљавају душу на тим плочама. Када је плочу заменио жућкасти картон и када су већ могли да приуште себи фотографије, Срби су закорачили путем којим је већ Европа ишла, па су почеле да се отварају и прве фотографске радње.
Седамдесетих година 19. века отворена је и прва фотографска радња у Јагодини. Заслужан за то је био Франц Баубин. Претпоставља се да је био Немац или Аустријанац који је вештину изучавао у Прагу. Јагодинци су брзо упознали странца који је помоћу неких картончића и течности успевао да створи нешто што може да стане у џеп и што могу да чувају као драгоцену успомену.
Михаило Ђорђевић је рођен 19. октобра 1851. Његови родитељи, Димитрије и Милица, имали су још једног сина и ћерку. Михаилов брат је био кочијаш и лепо је зарађивао, а сестра му се удала за познатог кафеџију Павла Ивковића, те је и она живела не размишљајући превише о новцу и преживљавању. Михаило је био нежно дете. Често је боловао од гушобоље, те га је мајка водила код разних травара и лекара покушавајући да му помогне.
Израстао је у повученог и тихог момка. Често је седео у зетовој кафани за столом у углу и посматрао лица гостију. Препознавао је ситне назнаке које су откривале како су се стварно сви ти бучни и алкохолом загрејани људи осећали. Наслућивао је тугу по сузама које су стајале у углу ока. Примећивао је страх. Осећао је потиснути бес радника стакларе чије су наде да ће боље живети угашене кад и стакларске ужарене пећи. По осмеху у углу усана знао је ко скрива тајне, а ко радости које не сме никоме да исприча. Све је то гледао скоро сваког дана и размишљао како би било изванредно када би се све то могло сачувати, замрзнути, служити као подсетник свим тим људима на дане који су их обележили. Фасциниран лицима, заинтересовао се за фотографију.
„Ђавоља посла, враџбине, ето шта је то”, критиковала га је мајка.
„То није прави занат, како мислиш да живиш од тога? Види ти лепо да са братом почнеш да радиш, а не да дангубиш у неким фантазијама”, љутио се отац.
Михаило је одмахивао главом. Нису га разумели. Почео је да фотографише, испрва врло невешто. Била је то 1874. година и Јагодинци нису имали превише поверења у посао којим се бавио Димитријев син, а новац нису хтели да бацају на фотографије.
Некако у то време у Јагодину је стигао Емануел Клар. Упознали су се у кафани, где је Клар изнео намеру да отвори фотографску радњу. До тада није имао атеље, већ је био путујући фотограф. Михаило је био очаран његовим причама.
„Отворио бих атеље, али нисам сигуран да ће овде људи хтети странца. Радио бих с неким одавде”, рекао му је Емануел. „Некад су биле на плочама, сада на картону, може свако да их купи. Ми, фотографи, ми смо уметници!”
„Да ли бих ја могао да радим с тобом?”, питао га је Михаило.
„Знаш ли ти нешто о фотографији?”
„Знам довољно. Знам и да је то оно што ће ми бити занат до краја живота”, рече младић и закашља се јер га запахну густи дувански дим који је полако испуњавао кафану. „Новца имам и отворићемо радњу заједно.”
Прича се да му је брат позајмио новац за почетак. Оцу се није допадало то што ће радити са странцем, па иако је Емануел своје презиме променио у Кларовић, како би звучало домаће, Михаило је атеље отворио под именом Георгијевић, а не са својим породичним презименом. Пристао је да помаже новчано Емануела и да учи занат од њега. Сатима је гледао како његов учитељ развија фотографије, учио је које течности да користи, како да их нанесе на папир. Користио је браон нијансе, руковао машином која је утискивала у рељефни папир фотографије лица, колорисао.
„Талботипија”, шапутао је Михаило са страхопоштовањем у гласу, као да изговара неке чаробне речи, „мајолик.” Испред њега су се појављивала лица људи које је познавао, замрзнута у времену, уоквирена и истакнута у односу на тамну позадину. „Замисли, ово ће неко да гледа за сто, за триста година, победићемо смрт и време”, говорио би Емануелу. Неке од фотографија носиле су име његовог пријатеља и учитеља, па се могло наћи на полеђини „Фотографска радионица од Ем. Кларовића и М. Георгијевића у Јагодини”. Данима је радио на свом штамбиљу, па је ускоро на реверсима фотографија стајала зелена елипса са именом „М. Д. Ђорђевић, фотограф, Јагодина”. На једној од тих фотографија је био и сам Емануел, који га је обучавао. Нису Михаилу сметала шапутања да је Димитријев син мало ударен у главу и да је сигурно луд јер буљи у људе. Проучавао је лица и замишљао их на картонима. „Ја сам чувар, чувам од заборава”, говорио би. Михаило је 1876. одлучио да Јагодина више није место које га инспирише, па је кренуо пут Крагујевца, поново без подршке родитеља. Све чешће је остајао без новца јер је трошио много на хемикалије које су му биле потребне, на картон и фотографски папир. Желео је да остави траг, да буде запамћен.
„Наша је дужност да људима оставимо опипљиво сећање”, причао је свом новом пријатељу Алекси Мијовићу, не скривајући жар у очима који је имао кад год би се појавили обриси на картону који је до пре неколико тренутака био празан. Сваку фотографију би нежно држао у рукама и прелазио преко ње прстима обојеним од прашкова које је користио. Нежно је четкицама скидао боју, кашљући од праха који би се разлетео.
Његови и Кларови путеви су се размимоишли, па је Емануел, основавши фотографски студио у Крагујевцу, врло брзо прецртао свог ученика, како са позадине картона које је користио тако и из живота.
Михаило је једнога дана нестао, оставши дужан Алекси новац за хемикалије. Говорило се да је отишао у Турску. Ничег ни материјалног ни емотивног иза њега није остало у Крагујевцу. Родитељима није писао. Јагодина је још мало кроз шапат помињала фотографа који је нестао без гласа, па се забавила другим причама. Краткотрајно је памћење чаршије. У кафанама се говорило о конгресу у Берлину и томе шта ће независност донети Србији.
„Да ли су их тамо фотографисали, да није наш уметник отишао?”, подсмевали су се једни.
„Ма не, он само нашу јагодинску ’господу’ може да јури са оном направом”, говорили су други.
„Маните се глупости, него размишљајте да ли ће стаклару опет да отварају. Чуо сам да су сад и Ниш и Пирот наши, посао можемо да тражимо и тамо, овде ’леба нема”, добацио би неко и скренуо разговор на свакодневне бриге вароши.
Десет година никаквог трага није било. Бледуњави момак који је хтео да спасава од заборава сам је отпутовао у њега. Кнез је постао краљ и то је била главна тема у Србији, па је и о томе престало да се говори. Свакодневица не дозвољава да се исте теме дуго задржавају у кулоарским причама. Живот тече, људи одлазе, заборављају их и најмилији. Онда се, изненада, фотограф Михаило Ђорђевић појављује 1887. у Нишу, где му се издаје пасош како би путовао у Влашку, а већ следеће године одлази у Солун, где почиње да ради. Нико не зна где је био. Младић је само о свом послу говорио, дани су му пролазили у стварању фотографија.
Његово болешљиво тело га је издало 1891, кад умире од ангине која се закомпликовала. Иза њега није остало много тога, а и све што је имао било је оно за шта је живео – фотографија. Стари капути, нова стакла за фотографије, ношене кошуље, неотворене боце са белом течношћу, коришћен умољчани вунени покривач и шеснаест стаклених рамова са човечјим сликама остали су у спомен првом јагодинском фотографу. Списак ствари које су остале иза њега остао је као својеврстан memento mori човеку који је покушао да сачува живот и победи смрт помоћу апарата са завесом и малих картона са овалним оквиром.
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.