Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго” поверљиво из прошлости Србије
Батрић Ћаловић
Дрво живота цара Душана
Тај снажни човек џиновског раста од 2.17 м, силовитог темперамента, прек и борбен, али, исто тако, сталожен и миран када је то потребно, способан за разложно размишљање, био је навек спреман на освајање, на оштар одговор на сваки ратни изазов. Високо усправан, није се угибао пред било чијим претњама, нити узмицао пред сударима с војскама, вољан на замах и животну акцију. Из читаве његове појаве избијала је нека нарочита живост. Дубоке очи са јако истакнутим обрвама продирале су у душу његових саговорника, увек испитивачки мотрећи на оно што други говоре. Његов поносан стас доминирао је, тежећи увек ка висинама, те се, ваљда, стога најбоље осећао међу горштачким планинама и њиховим висовима, међу којима је подигао и свој двор у Рибнику, у престоном граду Призрену.
Највећи део свог живота провео је путујући кроз своје велико царство са бројном пратњом. Поред четири хиљаде царских оклопника који су га следили у војним походима, са њим је ишла и његова лична гарда од стотину витезова горостаса. Сви су били високи преко два метра, а међу њима био је и стегоноша виши од самог цара, „планина од човека”, који је једном руком, јашући на коњу, носио царев барјак величине три са четири метра, а тежине читавих четрдесет килограма, на чијем врху је био велики крст тежак чак четири и по килограма. Већина царевих гардиста били су најамници из Немачке, a oстали део из данашње Словеније, Италије, Шведске и других европских земаља. Својом појавом уливали су страхопоштовање, представљајући симбол непобедивог владара.
На свом двору цар је пио из купе чија је запремина била чак две и по литре. Носио је у свим походима дворучни мач од дамаскуса, за који кажу да га није било лако подићи. Важио је за најбољег војсковођу свог времена. У својој престоници, на данашњем југу Косова и Метохије, у подножју Шар-планине, подигао је цркву Светим архангелима, за коју су летописци говорили да јој „нема равне у Душановој царевини”.
Наочитог изгледа и телесно лепо грађен, био је гласовит по својим војним и државничким врлинама. Својим ратничким умећем доказао се већ као младић у војсци свог оца, у бици на Велбужду, а када је постао самодржац, своју земљу је проширио на три мора, предводећи најјачу војску на Балкану и уједно највећу српску државу у њеној историји. Сачинио је, за тадашње време, најнапреднији законик, у коме је ограничио законима и себе сама. Стога није чудо што су овог владара, који се прогласио за цара Срба, Грка, Бугара и Арбанаса, звали Силни.
Владао је готово читавим Балканом, свестан да га је Бог украсио сваким даром и умом и телом. Па ипак, и поред свих ванредних освајања и државних успеха које је остварио, он није био задовољан. Његов давнашњи сан, о коме је кришом снивао joш у детињству, а кога је као самодржац износио потпуно јавно, тражећи свуда где је могао савезнике за његово остварење, био је заузимање престонице Ромејског царства – Цариграда. Сан на јави о освајању мегалополиса на Босфору постао му је опсесија.
Овај велики град, пун контраста и раскоши, очарао је дечака Душана иако је у њему провео изгнаничко детињство заједно са оцем. Ни доцније Скадар, престоница његовог оца Стефана Дечанског, ни Скопље, престоница његовог деде Милутина, ни ма који други град у ком је био, нису га толико привлачили као некадашњи Константинопољ. Престиж и слава великог царског града били су за њега заслепљујући. Веровао је да, када њиме загосподари, постаће господар свих других градова. Његово заузеће није био само беспоговорни захтев српске властеле, била је то његова унутрашња потреба.
С временом, многе озбиљне препреке одлагале су његову намеру, од које, знао је, није могао да одустане. Ни анатема грчког патријарха Калиста о његовом изопштењу из православне цркве, као и српског патријарха Јоаникија и осталих српских архијереја, ни претња од упада Турака из Мале Азије са југа, ни напади угарског краља Лудовика са севера, ни побуна босанског бана на западу, ништа га није могло помести у његовој опсесивној жељи која му није дала мира, о сталном сну да загосподари драгуљем Истока. Сви путеви за Душана одувек су водили ка једном граду – Цариграду.
Примичући се својој последњој, 47. години живота, из подсвести му је долазила мисао о пророчици која му је предвидела нагли крај. Журио је да освоји све што је могао док му се време земно не испуни, иако није много веровао пророчанствима. Остајући сам са собом, питао се све чешће да ли ће га ишта надживети. Осећао је да се неки невидљиви обруч стеже око њега, притиска му груди, одузима му дах.
Лебдећи мислима над свим својим биткама, освојеним земљама, размишљајући о својим ближњима, као и о својим непријатељима, о свим обманама победника и губитника, на крају тог мисаоног пута, често му се појављивала слика једног јединог дрвета – маслине на Светој гори, на путу за манастир Хиландар, коју је својом руком засадио. Шест месеци, колико је тамо у монашкој земљи боравио, редовно ју је обилазио. С њом је понекад разговарао и њој се једино поверавао као највернијем пријатељу. Веровао је, као некада стари Словени, да ће део његове душе, када умре, остати у том дрвету. Време проведено на Светој гори био је најлепши и најмирнији период његовог бурног живота. То је било место спасења, где је поново проналазио своју од Бога даровану душу.
Дошавши на омиљено место своје царевине, у манастир Хиландар, године 6885. (од постанка новог света, по најстаријем српском календару), засадио је стабло маслине, за коју је знао да се у Библији помиње више од хиљаду пута. Желео је да ово дрво мира крај манастира богољубивих предака Светог Саве и Симеона Мироточивог буде спомен помирења Бога и људи. Монаси су је одувек узгајали на овој светој Богородичиној башти. Склонивши се од куге, која је тада харала на све стране, заједно са царицом Јеленом, која га је верно пратила и у појединим војним походима, пожелео је да, садећи ово дрво, спасе од велике несреће најпре царицу, њега самог и све хиландарско братство. Према легенди, царицу су носили како не би додирнула ногом светогорско тло. Доцније, према савету игумана хиландарског, царицу је њен муж одвео у женски манастир, ван Свете горе, у коме је била заштићена многим мерама предострожности. Цар је богослужио заједно са хиландарцима. Посадивши маслину, за коју је веровао да од свог дрвећа даје највећу снагу, молио се усрдно, сећајући се Исусове крваве молитве на Маслинској гори. Затим је забио свој мач у земљу и громко узвикнуо: „Довде, Господе!”, што је значило да то место куга не сме да прекорачи. Божјом вољом тако је и било. Сећајући се овог догађаја, помишљао је како ће га једино ово дрво надживети. Мислио је, попут старозаветног цара, како је све таштина и нема ничег другог осим таштине, а једино дела љубави остају.
Иако је папа одбио предлог првог српског цара да га прогласи за врховног заповедника крсташке војске за рат против Турака, он је и даље размишљао како би нашао савезнике за овај неминовни сукоб. Лицемерни папа слао је на српски двор слатке поруке, поклоне и посланства, а у договору са тадашњим мађарским краљем, на тајном састанку, спремао је свог „врховног чистача”, језуиту Луцијуса, с једним јединим циљем, да убије непокорног шизматика Душана. Био је, ипак, предухитрен. А онда би Душану, пред очима, поново, заблистао Цариград и његов улазак на челу војске, сан о новом српско-грчком царству које би заменило трулу Византију. Сањао је флоту коју није имао, град на Босфору, који је више од свега желео.
У исто време византијски цар Јован Палеолог V, обавештен да Душан организује припреме за напад на царски град, шаље у тајну мисију свог најоданијег човека, обученог у свештеника, који је беспрекорно говорио српски. Такозвани „Милутин” припремао се за овај поход месецима пре свог одласка у Србију. Од првог момента требало је да одобровољи српског цара носећи име његовог деде, кога је цар Стефан IV Немањић поштовао више него самог оца.
На растанку грчки цар је свог најбољег шпијуна насамо примио у аудијенцију:
– О твојој мисији не сме нико да зна, ни твоји најближи. Душан је неповерљив. Имај стрпљења. Гледај да задобијеш његово поверење, али без журбе. Тек кадa се укаже права прилика, онда крени у акцију. Твој живот, али и живот твоје породице зависи само од тебе. Уколико успеш, бићу твој доживотни дужник и заштитник. У супротном, ни сва моја моћ неће бити у стању да те заштити од непријатеља, ни тебе, ни твоје најближе. Ову бочицу коју ти дајем чувај као очи у глави. Увежи је у појас и никада се не одвајај од ње. Душанова жудња за Цариградом превршила је сваку меру. Наша је света дужност да га зауставимо док још има времена.
– Благословите вашег верног раба и покорног слугу – узврати Милутин, дубоко се клањајући цару.
У ђавољем месту, чије се име више не спомиње, у области Тракија, ђавољи слуга успео је да сипа цару отров у вино испијајући га пре владара. Душан га је гледао право у очи, док је он у царево здравље пио из исте купе вина. Издржао је некако његов поглед. Успео је да се у предвиђеном времену с лажним осмехом извуче из двора, да попије противотров, те сав ошамућен, најбржим коњем крене ка склоништу, у коме су га већ месецима чекали официри грчког цара.
Већ након десетак минута знао је Душан да је отрован. Имао је тек толико времена да широм отворених очију упути поглед ка чистом звезданом небу, док му се утроба бесомучно грчила. Видео је светлосне ратнике како му прилазе. Сви његови преци Немањићи, окупани у светлости, чекали су на њега. Пред њим се указао град који светли и чинило му се да је то Цариград. У сусрет му је долазила маслина, грлећи га својим гранама. Била је попут рајског дрвета живота.