Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”
Зорица (Гајевић) Ивановић
Драгић
1884. година
Модро раздање Илинденског јутра. Од синоћ у слаповима дрхти живот пробуђене летње кише. Натапа. На доксату, шћућурени, сањиви и уплашени, ослушкују Радојица, Драгић и Никосава. Мајка Невена је плакала целу ноћ. Ту, одмах иза њиховог зида, у малом собичку с тестијама и црепуљама. Антоније је унео нарамак сламе још пре неки дан. Ћуте и ослушкују. Ту су, а нису. Далеко одавде, од ове куће на утрини, пружају мисли, хватају немоћно део неба, траже нешто своје. Копају по ранама, по успоменама, по кршу и пашњацима тромеђе данашње Србије, Босне и Црне горе.
Вођени чврстом руком оца, напустише све своје, бежећи од крвне освете. Да забораве ко су, одакле су, да се изгубе у нигднину… да се ником не јаве, да их нико не тражи, да остану живи… а мртви.
До сигурности стиже Невена са децом. Отац заспао у путу. Толико дубоко да му се име није помињало. Никада, али никада. Да ли су га заборавили? Зашто ноћас дрхте сами? Нена Гајова окреће страницу историје. Крик из полутаме собичка проломи зору. Антонију се роди Илинка. Обрадовићима још једна чора. А малим Гајевићима сестра по мајци. Ишчупани из корена, синоћ расађени на доксату, јутрос олистали. Илинка им отплака крај старог и почетак новог живота. Кућа пуна нејачи претходног и садашњег трајања, прошлих бракова, довођених, испраћених… Гладних птичица пуно. И беше одлука. Старији пасторчићи Радојица и Драгић крећу од пролећа да служе. Раздвојише их у два села. Да се не виде, не жале, не беже, да зараде себи хлеб и очврсну без иког свог. А она ће да чува Илинку и децу првог брака газда Антонија. Јевђенија, Јасија и Павла. Мајка им млада страдала од губитка крви и грознице. Нена Гајова ухвати нови пут и нови живот подруку са успоменама о којима се није причало. Чувала старо гнездо колико је могла. Опростила се и од своје деце и сви прхнули на различите стране, да се виде понекад у случајним сусретима. У оближњем селу Горњој Трнави почињао је да буја нови живот.
Тридесетак кућа новонастањених око 200 душа почеше заједнички живот. Труде се да осмисле своје бивствовање и да дају печат животу који им је наметнут. Село су населиле породице из Старе Србије, са Власине, из Црне Горе, Црне Траве… Неки размишљају о повратку у стари крај.
У кући Станковића малени Драгић поче службу. Кућа богата и несрећна, он вредан, послушан, окретан, спреман за сваку муку. Сеоски послови га нису уплашили. Домаћин га заволео, толико да га пожелео за зета. И удоми га поред своје болешљиве кћери. А Драгић пристао, било му то нормално. Одрастао и замомчио се у тој кући. Годинама јели исти хлеб. Не памти више стару кућу. Љубав или захвалност, тешко је рећи. Ипак, пристаде да буде муж и зет. Поигра се живот. Невеста, већ озбиљно болесна, оде богу на исповест. А он, Драгић мој, остаде да буде домаћин, наследник и да пристојно дочува старост оних који га прихватише за свог. Можеш ли човеку стати на срећу… не. Она се можда не позна, увек расипана у хиљаду облика, али кад те погледа и кад се познате, онда се и прими у теби. Онако снажно и искрено. Погледаш срећу и она погледа тебе. И видиш је материјалну, сетиш јој се имена и буде ти јасно. Срећа се зове Гроздана. Газда Станковић после своје девојчице испроси свом зету, а мом прађеду, другу жену. И дође бистра, лакохода Грозда да ороси пупољке, да шири и обнавља стару лозу у новим ластарима, не питајући за старе корене и чокоте. Да настави тамо где није прекинуто, да почетак прави у средини, да не зна ништа о ономе о чему зна све. Гроздана (Арсић) Гајевић, ћерка Видосава Арсића из турског Угљара, њено величанство, радост наше лозе, моја прабаба. Запис у времену, у првим трешњама и дудињама, мушмулама, башчама по ободу реке сеоског корита… остаде до данас. Стигла Грозда свуда… мирисом за петровкама, водом до Бурије, стазом до Гољежа… Да постави, расклони, зготови. Стигла у њиви и кући да угоди мучном Драгићу, да буде жена, мајка и светица, да рађа и губи, да чува и суди, да верује и да моли… Године 1906, нешто после Божића, у првој кући Гајевића у Топлици роди се син Живадин. Није био ни прво ни последње дете Драгићево, али беше једино које је преживело.
Усни Грозда тежак сан, да на излазу из села према шуми сазида цркву за спас свих изгубљених душа у овом немом ћутању између неба и земље. И би тако. Ниче црквиште у помен Светом Стефану, који пада два дана по Божићу, као најближи празник рођењу Живадина. Црква рушена и заоравана, али и данас је ту, захваљујући мештанима села. Позната као баба Гроздина црква, о којој још брине породица Гајевић.
Драгић, Србин из Црне Горе, коју за живота више неће видети, које се сећа у траговима, поче живот са својом малом породицом. Заноћи у њиви, освани у њиви… Поштен и захвалан. Настави да слави славу Обрадовића – Свете враче. Свој Ђурђевдан преслављује, кади и свећу пали. Па какав би он човек био кад би заборавио ко га је хранио и дао детињство? То што памти носи печат Мађара. А какав би па син био кад би очеву славу оставио? Потомци наставише како одлучи Драгић. С годинама породица Гајевић поче да се издваја у селу, да напредује, да буде пример…
Село доби облике и навике новонастањених. Сложили се људи, почели да се укрштају и да живе своје мале животе. Драгић и Грозда упрли поглед у свог јединца Џилета. Да га сачувају од росе и слане, од јаког сунца, од злих очију, све за њега… Да имају у кога да се закуну, да не буде да су се џаба родили. Гледали га кô икону на олтару, целивали и кадили траг његових стопа, за дику и понос. А он, висок, вижљаст и помало шерет, мучно се бранио од заптива у грудима. Избегавао рана јутра, мокра поднева и магловита сумрачја… ветар с реке који му доноси памук тополе, кукурузну свилу и комишања. А леп био Живадин Драгићев, а и срећан… много више од оца. Драгић настави да носи сету у очима, да се моли за своје, да купује земљу и волове и да потајно прати ласте у сеоби на југ.
Живео је с њима. Под стрехом куће, у штали, амбару… било је преко 50 ластиних гнезда. Чувао је и чекао њихов повратак. Питао за поздраве издалека. Прве комшије јединој кући Гајевића у Топлици били су Лепојевићи из Црне Траве. И то са обе стране великог плаца који се простирао са горње стране поред пута који води до шуме и Гроздиног црквишта с једне стране и према пољу и виноградима ка Рангиној мали. Изнад пута брдо Гољеж се распало у бехару процвалих џанарика. Крај друге стране дворишта губио се негде у багремару поред реке и настављао преко натопљене конопље у јабукару кожаре и ливаде до неког следећег сеоског, излоканог пута. Не беше Драгић баш омиљен сам са Гроздом и сином на толиком парчету црнице. Порастоше кочине, бачваре, амбари, али и мушкатле, олеандри, шумани, калопери, кадифе, георгини. Петровке и дудиње падаху на све стране. Ограђена у башти, полегла шефтелија уз бели јоргован. Донела Грозда однекуд. У штали два бика, Реља и Стеван, јаки и велики. Имена нешто значила Драгићу. Вођени на кулук увек кад је требало. Значио њему и надимак Лисице, који је сам себи доделио да се не заборави постојбина рођака из Сјеничке казе. Па кажу, ту смо сви негде око Козица и Матаруга до Брњице (турски Лисичић) и Штавља. Ко се како снашао да сачува главу бежећи од турског зулума на путу ка Старој Србији. Корени су нам расути по тромеђи, али смо и тамо и овамо Срби.
А Лисице смо и данас. Дан за даном, и стаса Живадин за женидбу. Шта пожелети доброј кући с јединцем но најбоље.
И испросише младу, шнајдерку. Жену с професијом. Ретку.
Лепота у кући. Роди Лепосава два сина и кћер Велику (жива и данас, 94 године).
Кућа се пуни, машина доводи нова лица у кућу. И превише добро да може да опстане. У 29. години Лепосава остави своје троје деце и пресели се у историју. Туга и мук, али не задуго. Децу треба очувати. Драгићево здравље ево већ нарушено. Ваља сина женити поново. Избор паде на газдинску кућу Манојла Јоксимовића из Југовца. Млада једном била удата у Пашинцу, без деце. Силна и бесна, здрава и јака. Род јој препорука, и снага и храброст. Све ’оће и све може. Отац први пандур доњоречичког среза. Цвет мушкатле вазда иза уха. Да поједе и попије кô ’ајдук, да говори кô харамбаша. Самоуверена.
Жена неког другог времена, залутала у кућу Гајевића да настави лозу и очува сирочад. Њено величанство, радост наше лозе, Милица (Јоксимовић).
Гајевић… моја баба.
Кроткост и смерност, а још мање покорност, нису биле њене особине. Ипак, за све што је касније снашло Гајевиће Милица је била идеалан избор. И настави се живот. Драгић копни и губи трку с временом и животом. Помешаше се Лепосавина и Миличина деца. Једног тренутка било их је десеторо малих Гајевића. Божјим одабиром остадоше три сина и две кћери да преносе Драгићеве гене. Крајем 1932. године, нешто око Никољдана, снег је покрио све људске патње и несреће. У белини и чистоти напаћене Драгићеве отвори се ђавоља рупа или можда Бог ту посла свој благослов да рабу божјем Драгићу прекрати муке и поштеди га онога што следи. Заврши овоземаљски поход и своју улогу у њему. Шта је све стало у његових 55 година?
Свега за два живота и 66 потомака. Нажалост, само један који носи презиме Гајевић носи и крст фамилије да продужи лозу. У супротном се гасимо онако како смо и засејали.
Ја сам дете без чукундеде, без бочних грана, с родословом од прадеде. Драгић, моја непознаница и вечно питање. Одакле дођосмо и где су наши?