Према имену и простору о коме пише могла би се јавити дилема око књижевног идентитета Сиба Миличића, међутим, овај аутор је за живота декларисао себе као српског писца, сматрајући Србију као својеврсни јужнословенски пијемонт у култури. Инсистирао је да му се дела штампају ћирилицом и дружио се са многим српским писцима овде и у иностранству.
Дакле, прво што можемо рећи о Сибету Миличићу је да је у питању српски писац који пише понајвише о свом далматинском завичају остављајући тако бесмртне портрете типичних примораца и сачувавши од заборава тај мирни, меланхолични живот крај мора у прошлости.
Једна од занимљивих чињеница везаних за његов живот је и дружење са Црњанским и другим колегама са којима је покушавао да помогне пробој српске књижевности на светској сцени, посебно у Француској. Црњански му је посветио и стих у својој чувеној песми Ламент над Београдом. И тај стих понекад је копкао проучаваоце да открију ко је тај Сибе који је „зинуо као пеш”…
Сведоци спомињу како је баш Сибе успевао да оствари пријатне контакте са странцима, сјајно је причао француски и желео да уђе у важне уметничке кругове.
Са докторататом стеченим у Бечу најпре је постављен за суплента у Дубровнику, предавао у Другој београдској гимназији, међутим, рат мења све – Сибе долази на Крф међу избегле сународнике, а затим одлази у Одесу, где ради на мотивацији руских добровољаца да помогну Србији. И његов ентузијастични труд успева. Магелановим путевима велика војска доспева на Солунски фронт.
Неки подаци кажу да му је садруг у Русији био Мустафа Голубић, што необичној личности као што је Сибе даје још једну мистериозну црту.
Након рата углавном радио као дипломата, учествује у културном животу и наставља пријатељства са значајним личностима тог времена. Издаје велики број књига песама и прозе, такође и преводи са различитих језика.
Утом долази и Други светски рат, који га затиче у тренутку душевног растројства након трауме рушења зграде у којој је становао. Након капитулације бива депортован за Београд, а затим некако успева да дође у Сплит, свој родни крај, желећи да ту сачека крај рат. Међутим, из неразјашњених разлога 1944. одлази у Бари и од тада му се губи траг.
Сибе за собом оставља своје збирке песама и прича и остаје аутентична уметничка фигура на нашем простору.
Приче у збирци Жена и човек на врло аутентичан начин приказују живот на приморју, побожност, забрањену љубав, одласке у „нови свет”, тј. у Америку, онај једноставни живот примораца, рибара, морнара и њихових жена. Све те танане душе, њихове судбине, њихове обичне мале животе и дух приморских простора у времена када их туризам још није сасвим изменио. Његове приче сведоче о добром познавању менталитета људи о којима говори, развијену способност карактеризације захваљујући којој настају врло упечатљиви ликови, а занимљиво је и како се у приказу тог живота и међусобних односа људи осећа преламање традиционалног и модерног, Истока и Запада, стварног, опипљивог и апстрактног.
Сибе за собом оставља своје збирке песама и прича и остаје аутентична уметничка фигура на нашем простору.
Подсећамо да су у оквиру ове едиције реиздата и дела заборављених писаца као што су: Милица Јанковић (Плава госпођа, Људи из скамије), Јаша Продановић (Наши и страни), Душан Радић (Село), Слободан Ј. Јовановић (Споменица), Драгутин Илић (Хаџи Диша, После милијон година) итд. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.