Милица Стојадиновић Српкиња (1828–1878) је српска књижевница, једна од првих српских песникиња и прва жена у Србији која је била ратни извештач.
Била је пријатељ Вука Стефановића Караџића, који је Милицу називао „моја кћи из Фрушке”, а са његовом ћерком Мином је такође неговала писмену преписку. За њу се брзо прочуло у српским и европским књижевним круговима – посећују је Иван Мажуранић, славни песник Смрти Смаил-аге Ченгића, затим Јован Суботић, а у својим стиховима величао је Љубомир Ненадовић, Ђорђе Рајковић, Јохан Габријел Сајдл, Лудвиг Аугуст фон Франкл.
Кнез Михаило је био њен пријатељ и заштитиник, а славни књижевник и владика Петар Петровић Његош говорио је за њу: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори.”
Њен пут почео је у Срему, Фрушкој гори, тачније Буковцу и Врднику, те су је због њеног позива и завичаја прозвали „врдничком вилом”.
У српској поезији Милица је имала жена претходника, Деспотица Јефимија је једна од првих српских песникиња, затим, народне певачице од којих је Вук Караџић бележио народне песме, потом Јулијана Радивојевић, Анка Обреновић и Миличина савременица Еустахија Арсић. Међутим, нико пре Милице није у потпуности био предан књижевном позиву и стекао славу у тој размери.
Бог је човеку дао разум који треба да се просветом озари, као што је Бог земљу озарио сунцем: сунце је украс земљи, а просвета човеку.
Стваралаштво
Објавила је три збирке песама. Прву књигу штампала је о свом трошку 1850. године, прикупивши унапред претплатнике. Од 1848. године њено име се помиње у оновременим познатим српским часописима: Војвођанка, Седмица, Шумадинци, Даница, Путник… Њене песме изилазе 1850, 1855 и 1869. године и српска штампа помиње је као нову наду српске поезије; српски листови штампају њене слике, песници је посећују, сви долазе да виде песникињу из Фрушке горе, врдничку вилу.
Била је сарадница многих листова и прва је жена ратни извештач у Србији. Године 1962. објављена је њена репортажа Срце и барикаде из Београда, који је 1862. био поприште ратних сукоба. Значајна је и Миличина преписка са Вуком Караџићем и Мином Вукомановић, као и њен дневник У Фрушкој гори I и II, чије реиздање можете пронаћи у Порталибрисовој едицији Отргнуто од заборава.
Милица Ст. Српкиња – страсни патриота
Изражено национално осећање, родољубље и усхићеност српством, које Милица у својим делима али и у реалном свету заступа, дају јој пуно право да своме имену дода и реч „Српкиња“
Наиме, када су 1848. године у Војводини владали сукоби и бачка села била у пламену, Милица је хтела да са гитаром у руци иде у српски логор и узбурка гнев и храброст српских јунака против Мађара, од чега је отац одговорио, а све по узору на Јованку Орлеанку о којој је читала.
Милица је била кћи сеоског свештеника и дичила се својом „сеоском простотом”. У сеоској атмосфери се осећала природно и спокојно, дању је прала, ткала, шила, надгледала како се виноград окопава, уживала у сусрету с надничарима и сељанкама и у причама и песмама које је од њих прикупљала. Ноћу је читала Шилера, Гетеа, преводила Балзака и записивала све утиске који су се утиснули у њену душу.
Забележила је поједине народне песме и приповетке до којих чак ни Вук Караџић није дошао, а у белешкама је активно промишљала о просвећењу народа и образовању жена, те је, у том смислу, и прва српска феминисткиња.
Никада се није удавала ни оставила потомке, а наводно је Љубомир Ненадовић коме је писала писма био њена једина љубав.
Наш свет има тако ниско поњатије о опредељењу женском да ме чисто страва хвата питајући се: куд ћу ја с мојом главом, с мојим духом, и срцем?
Заборав је друго име смрти
Како је оваква књижевница потиснута из српске културе?
Смрћу кнеза Михаила слобода и култура у Србији су пресечене. Тих година умиру великани Бранко Радичевић, Вук Караџић, Љубомир Ненадовић, Јован Стерија Поповић. Кнез Михаило је помагао Милици да штампа песме и ценио је као књижевницу, те његовом смрћу губи заштитника, а, с друге стране, и много пријатеља и покровитеља. Касније одлази из Врдника у Београд. Желела је да Београд препозна њен патриотизам, Милицу Српкињу која храбри српске јунаке, али Београд је остао нем и пун неразумевања за њено духовно богатство.
Непрепозната, одбачена, у материјалној оскудици, Милица умире напуштена, лутајући по гробљима и хранећи се од даћа и задушница између београдских крстача.
Српска Јованка Орлеанка, врдничка вила, прва феминисткиња, призната песникиња и ратни извештач, неуморна у својој љубави за српство и српску културу, умире од заборава 1878. године у Београду.
Занима вас ко су прве списатељице у српској књижевности?
*** Подсећамо вас да смо у оквиру наше едиције реиздали и друге српске списатељице, попут Данице Марковић, Љубице Радоичић, Милице Јанковић, Дане Рачић, Јелене Димитријевић, Драгиње Драге Гавриловић…