Бранко Радичевић (1824–1853) био је један од најпознатијих српских песника из епохе романтизма. Он је песник чији се стихови и дан-данас радо читају, памте и рецитују. 
Бранко Радичевић је рођен у Славонском Броду 27. марта 1824. године, на дан Светог Алексија, по коме је добио име. То име промениће касније, пред излазак своје прве књиге, у име Бранко. Поред оца Тодора и мајке Руже, Бранко је живео са братом Стеваном и сестром Амалијом, која је умрла у другој години. Кад је Бранку било девет година, остао је без мајке, која је умрла од туберкулозе, док му је неколико година касније умро и брат Стеван, за време њиховог боравка у Темишвару.
Тодор, отац Бранка Радичевића, био је чиновник, па се из тог ралога стално селио, водећи са собом и породицу. Тако се Радичевић уписао у српску основну школу у Земуну, а потом и у немачку. Завршивши те школе, он је постао ђак Карловачке гимназије, где се задржао до краја шестог разреда. Карловци су место које је Бранко нарочито волео, па му је растанак с Карловцима тешко пао. Тада су настали и најлепши његови стихови песме „Ђачки растанак”:
Ој, Карловци, место моје драго,
ко̂ детенце дошао сам амо,
игра беше једино ми благо,
слатко зва’ ја мед и смокву само.
Дете мало – голушаво тиче,
дође тиче, па се ту навиче,
овде, овде, ’де криоце мало
први пут је сретно огледало,
испочетка од гране до гране,
од дрвета једног до другога,
док је смело сетити се стране,
сетити се неба високога,
док је могло крила своја лака
небу дићи, тамо под облака.
Под небо се диго тић и сада,
ал’ весео није ко̂ некада;
гледа доле, реку, врело, луга,
дрва, жбуне, горе и врлети,
па му с’ чини да толико друга,
да толико успомена свети’,
с ки̂ма дане прелепо пробави,
па и сада мора да остави.
Тешко му се, тешко раставити,
али шта ће када мора бити!
Раставши се са Карловцима, одлази у Темишвар, где наставља гимназију. Уписао се у више разреде гимназије, и бирао је филозофију. Желео је да се бави правним наукама, и та га жеља води у Беч. Међутим, иако му је добро ишло, није завршио права, већ се пребацио на медицину. Није никада завршио јер, нажалост, рано га је узела смрт.
Иако су Карловци имали посебно место у Бранковом срцу и врло су утицали на његов живот, ништа мање трага није оставио ни Беч. Овај центар за скупљање интелектуалне елите могао је само да буде још јача одскочна даска у животу и раду Бранковом. Донео му је познанства са Вуком Караџићем и Ђуром Даничићем, с којим је постао побратим. Из тих познанстава развили су се многи сусрети и договори, састанци на којима се са преданошћу радило.
Као што је познато, прва збирка песама Бранка Радичевића изашла је 1847. године, када су објављени и Његошев Горски вијенац, Рат за српски језик и правопис Ђура Даничића и Превод Новог завјета Вука Караџића. Андра Гавриловић у свом великом делу Знаменити Срби XIX века каже да је неколико дана након објављивања Песама Бранкових Даничић изјавио: „Мени се све чини”, почиње Даничић, „да ће се ова година спомињати у српској књижевности, истина не као лијеп данак у години, али – ако да бог – као освитак томе лијепоме данку. Ја мислим да до данас још није ниједан учени Србин овако пјевао као овај Радичевић, а он пјева онако како треба Србин књижевник да пјева.”
Друга збирка песама Бранка Радичевића изашла је 1851. године, такође у Бечу, а посветио ју је кнезу Михаилу. Он је иначе био Бранков добротвор, давао му је стипендију, чак је финансирао и трошкове Бранковог лечења. Године 1862. трећа књига песама је изашла постхумно, и то тако што ју је дао у штампу његов отац.
Бранкова лирска поезија је имала, и даље има, изузетног успеха. То су најлепши стихови српске романтичарске поезије и укупно је написао педесет четири лирске песме. Он пева о младости, љубави, и то са великим заносом и полетом. Инспирацију је тражио у народној поезији. Аутор је и неколико епских песама, свега седам, које ипак не могу да се пореде са лирским. Писао је народним језиком, уносио субјективни доживљај у своје стихове. Поред ових песама са љубавним мотивима, писао је и тужне песме (елегије). Неке од његових најбољих песама су Девојка на студенцу, Певам дању, певам ноћу (Мини Караџић у споменицу), Туга и опомена, Кад млидијах умрети, Путник на уранку.
Није само Вук Караџић имао утицаја на Бранково стваралаштво, нити народна поезија. Он се угледао и на немачке романтичаре (Гетеа, Хајнеа, Шилера), на Бајрона, као и на ствараоце грађанске лирике (међу којима су били трговци и занатлије).
Песму Певам дању, певам ноћу популарни српски певач Здравко Чолић је испевао. Стихове ове песме Бранко Радичевић посветио је Мини, ћерки Вука Караџића, према којој је гајио симпатије. Он се с Мином, захваљујући Вуку, упознао и почео дружити у Бечу. Мина пише о Бранку, наводи своје успомене, а забележила и како је Бранко проводио дане у болести: „Потајна грозница циједила му је живот непрестанце и тада се видјело да му нема лијека. Ходаше, истина, и долажаше Вуку на договор, али сваки дан све слабији. Вук му савјетоваше да се пресели у болницу. Тамо ће му се о трошку кнежеву спремити згодна соба, тамо ће га дворити двије вјеште нудиље, а тамо ће имати свега што му по наредби првијех бечких лекара буде ваљало за исцјељење. С тужнијем осмијехом пристане Бранко и на то, те се пресели у болницу. Ту имађаше сваке његе и понуде, а Вук и Даничић обилазише га често. Мати моја пазила је Бранка као и рођена сина, па није прошло дана да га не надгледа. Радоваше се кад му ко дође и бјеше још једнако весео. Али и то не потраја дуго. Једнога дана сјеђаше моја мајка, као обично, уз Бранка. Тога дана бјеше необично узбуђен и њежно држаше обје њезине руке у својима. Тако су дуго сједили и разговарали. Кад мајка пође, те се на вратима осврну да га још једанпут поздрави, али Бранко с болнијем изразом склопио руке над главом. Поплашена викне нудиље, притрчи Бранку, дигне га у наручје, али сјен самртнијех крила бјеше већ пао на лице Бранково. Још једанпут захвално погледа, још се једанпут уморно осмјехне, па онда се наже; а оно дивно срце што је толико осјећало, толико се надало, толико хтјело преста куцати.” (Одломак из књиге Знаменити Срби XIX века, аутора Андре Гавриловића.)
Кад се Бранко Радичевић разболео од туберкулозе, почео је да пише елегије, и тад је настала једна од најемотивнијих песама: Кад млидијах умрети, у којој се он опрашта од живота и својих песама, своје деце, осећа да му је крај све ближи.
Преминуо је 1. јула 1853. године у Бечу, а мало затим су његове посмртне остатке пренели у Стражилово, по његовој жељи, онде где је провео своје детињство.
У Стражилову данас стоји споменик Бранку Радичевићу, а можете видети споменик и на Калемегдану или у Земунском парку. Многе школе широм Србије, културно уметничка друштва и библиотеке носе име по овом великом песнику. Актуелне су и награде: Међународна награда „Бранко Радичевић” и „Бранкова награда”.
Сва дела Бранка Радичевића која је објавио Порталибрис погледајте ОВДЕ.