Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
Постоји једна стара прича о томе како је славни султан Сулејман Величанствени сваки пут кад би након кратке закуске и освежења са својим војницима у неком од војних логора које је редовно пред битку обилазио своја излагања завршавао речима: „Видимо се у Црвеној јабуци.” Осмехнути и осокољени присуством свога господара, његови би војници климали главама, одлично знајући да се то владарево предвиђање односило на славни Рим, који су у вртовима Стамбола, па и шире, сви у то доба баш тако називали. Марширајући кроз поља на свом путу ка Херцеговини, никако нисам из главе могао да отргнем ту причу. Чак ни данас, толико година од тада, још је се сетим. Те приче, јабука и рата.
Ту причу ми је испричао професор историје Божидар Кнежевић, кога сам познавао из младости, а с којим сам о својим доживљајима за време ратовања по херцеговачким кршевима и свему ономе што је проистекло из њега највише волео да разговарам. И сам учесник једног рата, оне чувене Бреговске афере краља Милана, професор Кнежевић би се, док смо седели у „Златној моруни”, живо заинтересовао за неке моје погледе на Источно питање и кризу, а и уопште на актуелна политичка дешавања. Измучен готово сталном немаштином и принудним сељакањем по српским варошицама, по службеној дужности наставника његов би дух философа тек понекад заискрио оном снагом коју сам проналазио у његовим књигама и он би мени, збуњеном и често изгубљеном саговорнику, трасирао пут мишљења. Јасан и једноставан. Када би, док причам о ратним операцијама једног нашег пука, почео изненада да говорим о лепоти реке Неретве, оне бране коју граде на језеру Клиње или лепоти Гатачког поља, професор би ме елегантно прекинуо и умешао се у моју причу: „Народу тога краја сећање на период Османске империје и даље је врло живо. Толико живо да, када би упитао било ког бившег чифчију жали ли за Турцима, он би ти с благим осмехом и ироничним тоном одговарао да њихове стопе још чује у сновима. Што се Аустријанаца тиче, бројне ствари које спадају у домен такозваних цивилизацијских тековина овде су донели управо они.” Тада бих се зачудио његовом, за мене тада по много чему чудном, размишљању. Ипак, професорово се мишљење о Аустријанцима ипак није могло сматрати позитивним. Говорио је да су те тековине које су, захваљујући одлукама Берлинског конгреса, почеле да се шире овуда биле заправо само шарена лажа где се под паролом реформи које би увела просвећена монархија спроводила много шира и великосветска колонизаторска политика такозваног Продора на исток, то јест како би то Немци рекли Drang nach Оsten-а, који је у себи поред експлоатације људи и сировина садржао и ширење железничких мрежа кроз Босну преко Косовске Митровице до Солуна, где би као свој крајњи циљ узели Багдад, град по којем је та идеја о железници и добила име. „Калајев режим нимало није погодовао српској идеји”, завршавао би професор.
Редовна питања која би ми професор постављао јесу: „На чему сада радите? Даје ли професор Скерлић довољно времена?” И редовно нисам знао шта бих му одговорио. Прочитао је неколико мојих песама за које је рекао да су му се свиделе, али увек бих разговарајући с њим стицао утисак да је зујање комараца крај реке поред које смо увек пролазили био значајнији догађај од мојих песама. Једном приликом сам му рекао да бих волео да напишем неку песму о јабукама из Херцеговине. Кратко се и филозофски насмејао и упитао ме због чега. „Видите професоре, ни сам нисам баш сасвим сигуран. Међутим, ако би ме неко упитао има ли лепоте на овоме свету, а још и захтевао да му је покажем, ја бих свакако показао на те јабуке. Између осталог, разуме се.” Тада се професор насмеја, потапша ме по рамену и убрзо на пијаци до које смо стигли запита једну старицу пошто су јабуке. Када му је она одговорила, он јој даде потребан новац и уз осмех их пружи мени.
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.