Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Mirjana Lainović
Caričina
Kad god bi miris postao nepodnošljivo jak, pod izgovorom da je vreme za predah, podizala sam ruku i čitava svita bi se ukopala u mestu. Stajali bismo tako, u travi do kolena, obasjani suncem, sa oreolom sitnih mušica oko glave. Ja bih se protegla na konju. Do prelaza u stvarni svet preostao je još samo trenutak.
Nisam se obazirala na svetlucave graške znoja koje su padale sa čela mladog konjušara pred moje noge, dok mi je pomagao da se spustim sa konja. Koristila sam priliku da se bedrima još jednom očešem o glatke konjske sapi, čiji vonj nosim u nozdrvama otkako smo krenuli iz Svrčina. Moja teška svilena odora, dobijena na dar na jednom od mnogobrojnih putovanja, nije se mogla porediti sa sjajem i lepotom konjske dlake koja podrhtava pod ženskom rukom.
Svet koji se do pre koji minut neumoljivo gegao, čas levo, čas desno u ritmu konjskih koraka po uskoj planinskoj stazi, konačno se umirio kada je moje stopalo dotaklo tlo. Tom čarobnom trenutku dodatno je doprinela utrnulost između prepona, koja se pretvarala u žmarce, pošto sam skliznula iz sedla. S nestrpljenjem sam očekivala trenutak kada će mi rezak planinski vazduh prostrujati kroz rukave, sve do pazuha i trbuha. Tako nešto nisam doživela nikada i nigde osim ovde u ovoj nigdini, gde se gnezde beloglavi supovi, gde se na svakom koraku može popiti lekovita voda sa izvora i gde se noću svici ne razlikuju od zvezda jer se pale i gase istovremeno u mrklom mraku.
Dok se pune zemljani vrčevi izvorskom vodom koja će posle kliziti mojim belim grlom, krećem ka opojnom mirisu zbog kojeg smo zastali. Preda mnom se prostire ćilim lepši od poda u Veneciji na kojem sam stajala dok su me proglašavali počasnom građankom Mletačke republike, iako im to kasnije nije smetalo da mi iza leđa govore da sam „dona perversa” i neprijateljica katolika. Mnogi su mi to zamerili u kraljevini, ali me njihovo mišljenje ne pogađa mnogo, dokle god me moj muž u svojim poveljama naziva „blagovernom i hristoljubivom”. Moji pratioci i čuvari ne slute kakvu tajnu kriju ta moja zastajkivanja na putu do konačnog odredišta i zašto smo se baš sada, uoči Ivanjdana, posle dužeg vremena uputili u moj letnjikovac na Pešteri. Jednoga dana ću morati sa nekim da podelim tu tajnu, ali ne sa njima, jer bi me to moglo koštati glave.
(Moram preduzeti nešto kako bih osujetila nameru svoga muža. Znam da šuruje sa onim Palmanom Brahtom, iz Štajerske, kapetanom najamničke garde, kome bezrezervno veruje jer jedini pored mene sme da mu se suprotstavi. Poslao ga je u Nemačku da pregovara za ruku ćerke Fridriha Lepog, koja je trebalo mene da zameni, pošto se razvedemo. Nesrećna devojka je ubrzo preminula i plan im se izjalovio.)
Zanesena tolikom lepotom ispred sebe, mirisom bilja, plavetnilom neba, moćnim žuborom nevelikog Uvca, koji je izvirao nedaleko od mesta gde smo zastali, pesmom zrikavaca i ptica, prisetih se svoga venčanja pre četiri godine, na Vaskrs leta gospodnjeg 1332. godine u Crkvi Svetog Đorđa u Skoplju. Moj lepi, stasiti muž stajao je dostojanstveno pored mene, ustreptale i srećne. Htela sam pod pazuh da mu se zavučem, onako visokom, da mu stanem u zenicu oka, kad god progleda, da prvo mene vidi. A sada mi crna vrana vunu prede.
Dozivaju me. Brinu da ne nagazim na zmiju. Da me ne ujede pčela iz obližnjih vrškara. Da mi ne izgori lice od sunca. Da se ne okliznem na uglačanu stenu. Da ne prhne ptica iz žbunja i uplaši me. Da ne uberem nešto crveno ili zeleno, od čega može da se poludi. Da se ne okliznem na puža golaća. Da ne zapnem o žilu neku koja se ne vidi u travi. Da mi ne ulete sitne mušice u usta. Da mi ne upadne rub haljine u toplu kravlju balegu. Da mi misli ne odlutaju tamo gde ne treba.
Pravim se da čujem šta govore. Koliko je ljudski glas slab u odnosu na šum vetra, riku goveda, zujanje pčela, huk vode. Sećam se mosta preko Vardara, napravljenog da prva kročim na njega. Bila sam gorda. Da sam tada znala da ću se u zimu 1348, bežeći od smrti, naći na tlu svete zemlje, gde neću moći da spustim svoju gospodsku nogu, gde ću biti omražena i teška svima, umela bih više da cenim svako parče zemlje koje sam dotakla. Trebalo bi da blagoslovim svaki deo puta koji uspem da prođem sama, poput bilo koje čobanice ili planinke u selu.
Pomislih kako celog svog života prelazim s jedne obale na drugu. Podižem glavu visoko kad treba bolje da vidim i saginjem je kada treba bolje čujem. Pravim dugu i tamo gde nije bilo kiše, sijam kada u državi grmi i seva. Zahvaljujući mom braku, Srbija i moja domovina su postali veliki prijatelji. Uspostavilo se da mogu mnogo toga. Samo sam pred jednim nemoćna. Zato sam ovde. Sa mnom u pratnji, kao konjušar, je jedan stranac koji samo ćuti pognute glave. Još na polasku sam objasnila pratnji da je neuk i nevešt pričanju, da pati od neke tajanstvene nesvestice, koja ga hvata nenadano i bez ikakvog predznaka, tako da su ga se klonili i ni reč sa njim nisu razmenili. Na momente sam pomislila da ga niko i ne vidi osim mene. Stanko mu je ime.
Saginjem se ka zemlji da pomilujem trave oko sebe. Otkidam ih jednu po jednu i stavljam u crvenu tkanu torbicu koja mi sve vreme visi preko ramena. Poklon od majke. Neke od njih, poput kantariona, majčine dušice, nevena, žalfije, miloduha, hajdučke, macine trave i ivanjskog cveća, prepoznajem, ali nisam sigurna da bih umela da prepoznam razgon, anđeoski koren, vranilovku, matičnjak, podubicu i kičicu, pogotovo što uz retke trave uvek idu i njene verne kopije koje, kao i sve laži, imaju za cilj da nas obmanu i ubede u svoju autentičnost. Kada prevaru otkrijemo, onda je već kasno, jer lekovite trave je nemoguće pronaći po drugi put na istom mestu. Zato treba otvoriti četvore oči, svoje i onog ko u moru beznačajnih travki ume da ugleda onu pravu. Čaj koji se pravi od preciznog odnosa odabranog bilja, gde jedan gram može dovesti do pogrešnog ishoda, pravi se u vodi sa izvora koji zmija čuva. A ovde ih ima mnogo. I izvora i zmija.
Glava mog konjušara se izvila nagore, pa blago napred, kao znak da je vreme da nastavimo put. Sunce će sutra čak tri puta zastati na nebu, ali u ovom trenutku to nije bio slučaj. Kao da mu se žurilo na počinak. Preko ramena su mi prebacili ogrtač od ovčije kože jer je sa sumrakom počela da me hvata i blaga drhtavica. Noći su ovde izrazito hladne, bez obzira na to što je leto. Stanko je iznenada zategao uzde doratu kako bi napravio iskorak u stranu, vadeći istovremeno iz džepa malu drvenu britvu, počeo da seče poleglu travu, posutu sitnim belim cvetićima. U vazduhu se osetio težak opojni miris, koji me je ošamutio i izazvao blagi dremež. Kada smo najzad krenuli sa dragocenim tovarom, sumrak nam je već bio za petama, sa željom da nas pretekne. Učinilo mi se da sam razabrala reči iza sebe: „Trava iva – od mrtva pravi živa.” U sebi sam ponavljala tu rečenicu sve do hladnog praga kuće gde će moj biljober i travar isplesti venac od cveća i iva trave i ostaviti ga ispred kuće. Ova noć ima jaku isceliteljsku moć, koja nestaje sa prvi zracima sunca. Ujutro su sluge pronašle venac, kao da su biljke tek ubrane, što se smatralo dobrim znakom.
Neka ostane tajna da li sam se poput svih drugih nerotkinja koje žarko žele potomstvo tu noć tajno iskrala iz odaja da bih se provlačila kroz vence od jovanove trave, a onda se okupala u reci da bih sprala urok. Neka ostane tajna da li je moj konjušar Stanko u stvari bila prerušena Stana, jer, po verovanju, za uspešnu trudnoću i zdravu bebu potrebno je bilo pronaći ženu baš tog imena. Neka ostane tajna da li sam tu noć palila lile sa slugama i nosila ih oko kuće, ambara i tora kako bi se napravio vatreni krug u koji ne mogu da prodru zle sile. I neka bude tajna da li sam zaspala sa tek ubranim travama ispod jastuka koje sam udisala sve do jutra.
Ujutru je sunce prvi put zastalo na nebu. Smiluj se meni, Sveti Jovane Igritelju. Ne poigravaj se sa mnom kao sa suncem. Najavi mi dolazak sina. To te moli Jelena, ćerka kranskog despota Stracimira, začetnika poslednje vladajuće dinastije u Bugarskoj i sestra Jovana Aleksandra, bugarskog cara, žena Stefana Uroša Četvrtog Dušana Nemanjića, u narodu poznatijeg kao Dušan Silni, poslednjeg srednjovekovnog srpskog kralja i budućeg prvog srpskog cara iz dinastije Nemanjića.
Podari mi sina, makar bio i nejak, on je zalog mom opstanku i ljubavi koju osećam prema ovoj zemlji.
U podne je sunce opet zaigralo. Ne poigravaj se sa mnom, Krstitelju. Podari mi naslednika krune. Učini da ovo mesto zauvek nosi carsko ime, po meni, Jeleni Dušanovici, potomku Komnina, Asena i Šišmana, ženi koja je savladala sve prepreke da bi ostala u Srbiji.
Usliši moje molbe, Jovane Pretečo, tajniče božji, platiću najskuplju cenu za to, kada dođe vreme. Ne zapovedam, no molim trudoljubno da me Srbi zapamte kao voljenu i poštovanu ženu, caricu i suprugu cara iz svetorodne loze Nemanjića, Dušana Silnog. Amin.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.