Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Peta nagrada
Ružica Vasić
Brat
„Žensko”, rekao je Otac, ljutito prolazeći pored Stanice. Ona ga je sa obožavanjem pratila i sad, kada je bio u ovakvom raspoloženju, nije joj smetalo ni što je prekorno pogledao. Znala je ovu reč, ali u nešto drugačijem kontekstu. Nekada je, kad bi zajedno s njim i Majkom radila u polju, umeo da kaže: „Bio bi od nje dobar čovek… ali je žensko.” Uprkos tome „ali”, Stanica je bila srećna jer je hvali. Ponekad bi je čak i nagradio tako što je peo na Kršljana. Iako je Otac Kršljana zvao starom ragom, njoj je tihi, stari konj bio najlepši na svetu. Otac bi je podigao u vazduh i suvo bi joj rekao da se drži za grivu, a ona bi pod sobom osetila Kršljanova rebra, koja su štrčala i pravila malo, ali sasvim dovoljno udubljenje da se između njih udobno smesti. Majka je vikala na Oca svaki put kada bi zatekla Stanicu na Kršljanu, prestravljeno bi je skidala s njega i uzimala u naručje. Majka je, nasuprot Ocu, bila glasna i pričljiva, njen znoj je bio drugačiji, mirisala je slatko, umirujuće i nežno, što nikako nije išlo uz oštre crte lica i rečne bujice koje su iz nje tekle u visokom tonalitetu. Otac bi se tada samo smrkao, slegnuo ramenima. „Ne mari, žensko je.” Stanica je, dakle reč „žensko” zapamtila, prisvojila kao žig, i trudila se da je izbriše tako što je još odlučnije ponavljala sve što Otac radi, ne pokazujući ni umor, ni težinu posla, ni teret tog žiga, koji je na njoj izgleda video samo Otac.
Danas, kada je Otac rekao „žensko”, a u pozadini zavrištala beba, Stanici je pao kamen sa srca. Ova beba je preuzela žig, Stanica je konačno slobodna. Beba je urlala, a Otac je pušio i gledao u prazno. Stanica se pribila uz njega i pogledala ga sa nekom novom nadom u očima – valjda će sad dobiti priliku da postane čovek. „Nema brata?” Otac je odmahnuo glavom. Stanica se zbunila. „Ali, rekli ste da ću dobiti brata.” Otac je bacio zažareni smotuljak duvana daleko od njih. Žar je poleteo i zaparao pomrčinu, kao zvezda padalica.
Dani su prolazili, lišće je menjalo boje, obližnja šuma je delovala spokojno. Crvene, žute i smeđe boje plesale su po vazduhu elegantno i primamljivo, a onda bi sve utihnulo i lišće bi dotaklo tlo. Stanica je pokušavala da imitira ovaj ples, stajavši na obodu šume. Bilo joj je strogo zabranjeno da u nju kroči, jer je tamo vrebao šumski demon, koji je mnoge odveo u misteriozne lavirinte rastinja, a šta je posle bilo, Stanica nije znala. Uvek bi se tako završavale sve strašne priče. Demon odvede nekoga u šumu i – izgubi mu se svaki trag. Međutim, tu gde je sada skupljala lišće i šišarke, bilo je spokojno, kuća je bila dovoljno blizu, a Otac još bliže, jer je neposredno pored nje snažno zamahivao sekirom i zarivao njeno sečivo u stablo. Znoj mu je mirisao na drveće, na šumu, mislila je Stanica. Otac je mogao da otera i šumskog demona, mislila je, jer je bio jak, lep, visok, i imao je sekiru. Stanica je mogla nesmetano da gleda u nebo, krošnje i da pleše sa lišćem. Bio je to lep dan.
U povratku je sedela na Kušljinim leđima, ispred nje je Otac vukao uzde, a iza njih je cupkala pozamašna veza drva. Majka je ispred kuće prostirala veš. Stanica je, omamljena osećajem sreće, popustila stisak, raširila ruke, i zatvorila oči. Na tren, pomislila je da leti. Otvorila je oči i ugledala Majku, koja je delovala prestrašeno dok je trčala ka njoj. Nije mogla da razazna šta je tačno Majka izgovarala, jer njen, inače povišen, ton sada je bio za oktavu viši, glasovi su jeli suglasnike, i sve je delovalo kao neki snažan jauk. Nije to bio jauk, vrištala je njeno ime – Stanica. To ime je trebalo da zaustavi neki nevoljni ciklus, to ime je imalo magijska svojstva, i trebalo je da napravi prekretnicu u njihovoj porodici. Trebalo je zaustaviti, ali šta? Stanica, iako veoma bistra, bila je isuviše mala da shvati da je njeno ime imalo jednu jedinu svrhu – da zaustavi rađanje ženske dece. Jer su muška deca bila poželjnija kategorija, od ranog detinjstva su se spremali za pomoć na imanju, za odbranu kuće i porodice, za lov. Njihova mršava tela su ipak bila snažnija od ženskih, ali kao za inat, u njihovom domu su se rađale samo devojčice. Šta činiti s tolikim devojčicama, koje su tuđa večera, koje će ipak jednog dana otići u tuđu kuću i uzeti tuđe prezime? Za koga ih hraniti i zbog koga trpeti ovoliku nemaštinu? U sličnim porodicama, kao rešenje, uspostavio se jedan čudan običaj, nazvan prema vetru. Ustoka. Devojčicama bi očevi dali komad hleba i odvodili bi ih duboko u šumu, da se ne vrate kući dok ne nađu brata. To se dešavalo uglavnom s jeseni, kad ustoka počne da duva. Leti bi poživele nekoliko dana, u žalosnoj nadi da su na dobrom putu, zimi bi po snegu našle tragove i uspevale bi da se domognu kuće. S jeseni, da bi dečja patnja kraće trajala. Novembar je bio dovoljno hladan i jeziv, a opalo lišće je sakrivalo put spasenja. Smrt je tada dolazila brzo po devojčice. Koliko su mogle imati godina? Četiri. Uvek četiri godine. To bi donekle opralo mrlje sa savesti roditelja, da su dali sve od sebe, ali nije bilo više ni nade, ni hrane…
Otac je uhvatio u naručje, tik pre nego što je pala na zemlju. Stanica se osmehnula. Majčin i očev znoj, u koji je uronila, sigurna i voljena. Majka ih je oboje zagrlila, i počela da plače. Stanica se ispravila i osetila kako je vetar svom silinom udario u njih. Instinktivno se okrenula ka šumi, da vidi poslednji ples lišća, koje je ovog puta pravilo vtrlog i svojim bojama ličilo na vatru, na vatreni žar Očevog duvana koji leti dvorištem. Otac je podigao glavu i kratko rekao Majci: „Ustoka.”
Stanica je za nekoliko dana punila šest godina. Ali, za tako malu devojčicu, bila je vrlo napredna, vrlo ozbiljna. Starmala. A njena duša? Pa Stanica nije mnogo mislila o duši, ali je na to podsetilo mrmljanje Majke. „Gde će ti duša?”, šapatom je pitala Oca. Stanica je usporila disanje i prevarila roditelje, vešto glumeći san. „Loša je godina, pomrećemo svi od gladi”, rekao je Otac. „I drugi su to radili.” Tišina. Učinilo joj se da čuje Majku kako plače, i ponavlja: „Gde će ti duša?”
Jutro je, i sveže je. Ona drži Oca za ruku, i poslušno s njim ide u šumu. Rekao joj je da imaju važan posao. Njene oči sijaju od radosti, pa iako joj je hladno – na njenom telu je samo spavaćica – ona se ne žali, jer se boji da Otac ne odustane. Ne postavlja suvišna pitanja, jer bi ga pratila na kraj sveta. Majka je ostala kući sa bebom koja je preuzela žig ženskog deteta, a Stanica to više nije. Oseća da je ovo trenutak kad postaje čovek, onakav kakvog je Otac oduvek želeo.
Zagazili su duboko i šuma se zgusnula. Nije toliko ni hladno, krv joj udara u slepoočnice, neki čudan osećaj je obuzima, ali ne zna kako da ga opiše. Ne žali se, ne postavlja pitanja. Samo stegne Oca jače za ruku, a on baci pogled na nju, i deluje joj dalek, visok kao krošnje stabala iznad njih. U jednom trenutku Otac je stao. „Jesi li gladna?”, pitao je. Stanica je klimnula glavom. Otac iz košulje vadi omanju pogaču, i govori joj da je ovo za nju i brata. To je jedini način da ga nađe, da ode dublje u šumu, i da sa njim podeli pogaču. Stanica klimne glavom. „Ne vraćaj se kući dok ne nađeš brata”, izgovara Otac promuklim glasom, zatim, kao da okleva, osvrne se oko sebe, pa je protrese za ramena. „Jesi li me razumela?” Stanica klimne glavom. Otac je potom nežno gurne napred i odlazi. Ona ne postavlja suvišna pitanja i ne žali se, već krene napred, dublje u šumu. Prinese pogaču nozdrvama i omiriše je. „Daću mu celu pogaču, samo da ga nađem”, misli. Odjednom, lišće oko nje počinje svoj ples, podiže se s tla među krošnje. Da li je to ustoka? Ili putokaz? Stanica, devojčica od tek navršenih šest godina, nije mogla o tome mnogo da zna. Prestara za pravila jezivog običaja, premlada za šumu, mogla je samo da se uzda u svoju nepokolebljivu odluku da će naći brata, i da će od tog trenutka sve biti u redu. Ustoka je zaista počeo da duva jako, sve jače, i njena spavaćica se lepila za mršavo maleno telo. Bilo je hladno i mračno, oblaci su prelazili iznad šume. Stanica je, uprkos nadi koju je gajila, ipak počela da oseća strah. Zatvorila je oči, i osetila miris. Ustoka je nanosio otužni miris tresetne zemlje, pomešan sa slatko-kiselim mirisom žabokrečine. Stanica je, iako čvrsto zatvorenih očiju, shvatila da se šuma još više smračila. „Počeće oluja”, pomislila je, „a ja nisam još uvek uspela da ga nađem.” Međutim, kad je otvorila oči, Stanica je ugledala šumskog demona. Ali, Stanica, devojčica od šest godina, prevelika za ovaj običaj, a premala za šumu, devojčica koja nikada nije ranije videla demona, niti je iko ikada znao da joj ga opiše, nije ustuknula pred zastrašujućom pojavom, jer je njena želja bila jača od svega. Presrećna što ga vidi, poletela mu je u naručje. Demon je mogao da oseti samo koliko se trese od hladnoće… i još nešto. Mogao je da oseti ljubav.
– Hajdemo kući, brate moj – šapnu mu Stanica.
Te noći njena porodica je zbrisana. Zauvek. A Stanica? Kao posestrima šumskog demona, skupljala je devojčice od četiri godine, one koje je trebalo da budu danak gladnoj godini. Sakrila ih je od ostatka sveta i pružila utočište. Ako bi ih neko nekad i video, mešao ih je sa šumskim vilama, jer su delovale nestvarno, dok slobodno plešu obučene u jesenje lišće. S vremenom, ljudi su našli vezu između ovog običaja i odmazde šumskog demona, pa su odustali od njega, i zaboravili ga. Zaboravili su i vile i šumskog demona, ali ustoka koji početkom novembra krene u pohod ovim krajevima, u spomen onih četvorogodišnjih devojčica koje nisu našle brata, zavija reči koje je Majka govorila Ocu jedne novembarske noći: „Gde će ti duša…”
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.