Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Marijana Čanak
Boginka
Otkako sam zapazila da se koža mog deteta duž cele kičme zakopčava na dugmad, prestala sam da govorim. Sedam dana nakon porođaja. Stavili su me u belu sobu, u gluvu sobu, u sobu čiji su zidovi mekši od jastuka. Ako udarim glavom, nema potresa. Mogu da se bacam unaokolo, da udaram, šutiram i urlam, ali ne radim ništa od toga. Loše su me procenili, ne bih naudila sebi. Treba mi samo da se odmorim. Da spavam danima. Makar na golom zidu. Ali san dolazi retko, gotovo nikad. Kao u onim pričama za lakoverne, kad se tobožnji Bog preruši u prosjaka, pa smrtnicima obija pragove. Jednom u mnogo godina. Iz čiste obesti. Iskušava da bi kaznio. Takav je moj san. Osorni Bog u dronjcima.
Puštam ih da mi menjaju pelene, da me kupaju, hrane na cevčicu. Nisam rodila, novorođenče sam. Na tren uverim sebe da sam sveža, meka i mirisna, da mi je pupak jedina rana na telu. Ne marim što mi se majke smenjuju kao pokretne slike, što su sitnije od mene, nekad užurbane i grube. Ali se uznemirim kad mi umesto uspavanke daju pilule, pa im pljunem u dlan. Ne pregovaramo, ubrizgaju mi uspavanku u debelo meso. Bela soba pomodri, zguta me kao vodeni vir. Batrgam se u gustoj mastiljavoj vodi, u glavi mi je samo jedna misao: Gde da rasporim kožu da bih prodisala na škrge? Plaćene majke me obilaze, osmehuju se i odobravaju jedna drugoj. Dobro je, spavala je, misle. Nisam spavala. Utapala sam se. Umalo da me nasmrt uspavate! Ne možete me sačuvati. Kao ni ja svoje dete.
Pristala sam da pišem, samo da me ne proglase slaboumnom. Četiri za ljude, pet za žene, šest za slaboumne. Tako je govorio Napoleon. O satima namenjenim snu. Veliki ratnik. Još veći kepec. Volela bih da sam mogla da biram. Onda bih učila istoriju čokolade umesto istorije kočopernih kepeca. To je bilo prvo što sam napisala Katarini. Volela bih da sam… Pomno je pratila kako vezem slova, ali nije očekivala nastavak koji je usledio. Glasno se nasmejala. Na naš sledeći susret prokrijumčarila je kutiju najfinije gorke čokolade. Izlomila sam tablu, istovremeno smo uzele po rebro i zagrizle. Više ne jedem na slamčicu. Od ukusa mi trnu zubi. Uzimam još.
Katarina je blaga i strpljiva. Toliko strpljiva da bi mogla raskuvati kamenje. Ponekad sumnjam da je to u njenoj prirodi, možda je samo dobro uvežbana, pa njene netrpeljivosti ne prodiru kroz terapeutsku masku. Zamišljam kako posle sastanka sa mnom odlazi u sopstvenu belu sobu i udara glavom o zid. Nikada mi ne postavlja nedvosmislena pitanja, zadaje mi testove. Juče smo se igrale zanimljive geografije na njen način.
– U kojoj zemlji nikada nisi bila? – pita.
– Ni u jednoj osim ove gde sam rođena – napišem.
– Zemlja sa izlaskom na more u koju bi rado otišla?
Razmišljam predugo, Katarina me opominje da napišem prvo što mi padne na pamet.
– Madagaskar.
– Zamisli da si sad tamo. Na plaži. Spremaš se da uđeš u vodu. Uđi. Opiši mi šta doživljavaš i kako se osećaš u vodi.
– Utapam se. Utapam se. Utapam se. Utopila sam se. Ne osećam. Nema me.
Dugmad na Katarininoj košulji su neobična. Kao plave sedefne bube; ako ih gledam dovoljno dugo, razmile joj se po golim grudima. Grudi su joj sveže i sočne, neuporedivo mlađe od njenog lica. Razdražljive bradavice štrče iz središta njenih tamnih areola, jedna je uvek uperena ka istoku. Umiruje me da je gledam kroz odeću. Tad se osećam ravnopravnijom nego inače. Kad je primetila da zurim u njenu dugmad, uhvatila se za jedno i protrljala ga kao amajliju. Pita me o čemu mislim.
– O limenoj kutiji u kojoj je baba čuvala rasparenu dugmad – napisala sam. Onda je zatražila da joj pričam o babi.
Boginka se zvala. Nikako nije volela da je pratim dok radi. Ni u polju, ni u kući. Kad me ostave kod babe, nemam čime da se zabavim osim da trčkaram za njom dok ona nosi pomije svinjama, vadi utrobu iz obezglavljene kokoši, muze ovce. Branila mi je da siđem u podrum, naročito kad je tamo sa drugim ženama. Mladim ženama, koje dolaze da trguju s njom.
– Baba, baba, šta ćeš danas prodati?
– Ne beri brige!
Ako pođem za njom, ona se samo okrene u hodu i prosikće:
– Ne idi za mnom, ne nosim ti soli u guzici!
Ta me rečenica skameni. Ukopam se u mestu i ne mičem. Čekam da baba završi, makar trajalo satima. Znam da će doći po mene, doneće mi šolju tople varenike. Jednom nije rekla sve, rekla je samo: – Ne idi za mnom! – pa sam prošla. Sišla sam za njom u podrum i sakrila sam se. U podrumu je madrac, na madracu žena, u ženi muke, baba ih isteruje zlatnom prakljačom. Mumla nešto, malo zavrće ženi ruke kao kad cedi veš, malo joj prakljačom trlja stomak, malo zavlači prste pod suknju. Žena se ne brani, a znam da je boli. Onesvestim se od njenog bola.
Baba me je iznela iz podruma. Dok me stavlja u krevet, ponavlja: – Samo si sanjala, u snu hodala, spavala, sanjala, ništa nisi videla!
Videla sam.
Dođe mi da strgnem jedno dugme s Katarinine košulje. Baba bi to umela jednim trzajem, prstima kao makazama. Nikada me tome nije naučila. Nije ni mogla, moji su prsti drukčiji, baba je na desnoj šaci imala po dva srasla prsta. Umela je njima da trga, kida, čupa, reže. Za kraj bi uzela dugme. Zagleda ga, zagladi kao da je dukat, pa ga krišom spusti u krzavu kutiju. Ako prebrojim dugmad iz te kutije, znaću koliko je žena ležalo u babinom podrumu.
Draga Katarina, šta god da ti napišem, tvoj odgovor je isti. Postpartalna psihoza. Ja to zovem prokletstvom. Ili osvetom odbačenih. Svako babino dugme moram otplatiti svojom krvlju. Svojim detetom. Pobačenim, nerođenim, rođenim da prerano umre. Kako bi ti to mogla razumeti? Ostavi me. Samo me ostavi i idi!
Nisam spavala. Gledala sam za babom. Mašila se za lopatu, pa zamakla kroz kukuruzište. Za njom se vukla žena. U naručju joj smotuljak u peleni.
Katarina mi ništa ne zamera. Dok klima glavom, vrat joj se nimalo ne gužva. Lice joj je ponosno, oči zacakljene. Čita i odobrava. Pomalo miče usnama, šapatom nabraja neke nerazumljive reči. Olanzapin i klozapin, diazepam i midazolam, valproat. Kao tajni magijski kod. Obučena je u svetlu tuniku sa leptir-rukavima bez ijednog dugmeta. Izgleda svečano.
– Drago mi je što se osećaš bolje – kaže. – Više te ne muči nesanica? Jesu ti mirni snovi?
Neću joj reći da mi je baba došla u san. – Diži se, beno benasta! – rekla mi je, ali nije bila ljuta. – Trebaš svome detetu! – Babine oči su žute, kao oči crne mačke. Ili oči sove. Sedu kiku namotala je oko glave kao oreol od mesečine. – ’Ajde sa mnom! – naredila je, pa smo pošle. – Sve si videla, ništa razumela – kaže mi dok letimo. – Žene su dolazile da im nameštam trbuhe, da im okrenem plod u utrobi, da ih sačuvam kad im se ne drže deca. – Prolazimo babinu kuću kao da nikad nije bila njena i spuštamo se nad deo groblja koji zadire u njive. Grobovi su majušni, razbacani bez ikakvog reda, kržljavi i obrasli čičkom. – Ničija deca tu leže – pomislim i uplašim se za svoje. Baba me ćušne bez dodira, naredi mi da gledam. Vidim je kako kopa raku. Jaka je i mirna kao zemlja, a žena do nje savila se od žalosti, tužno ječi, ali ne plače. Polaže smotuljak u goli grob. To nije dete, jasno vidim kamen u peleni. – To je sad tvoj brat! – kaže baba, pa zatrpa raku. Pogledam je iz pobelelih očiju. – Dvojke je nosila – kaže mi. – Jedno nije ostalo. Pokopano dan ranije. Da prvo ne povuče drugo, valja pokopati lažnog dvojnika. Sahraniti kamen. Zavarati zlu sudbinu. – Zagladila mi je obrve onom svojom troprstom šakom, kao da mi s čela skida mrenu. – ’Ajde sad, idi kući svojima!
– Nešto me je prevarilo – kažem, pročistim grlo, gledam pred Katarinu kao da pred njom tražim poispadale reči. Začudi me koliko dugo nisam čula svoj glas. – Bojala sam se za svoje dete – kažem joj. – Sad znam da je sve dobro. – Katarina se smeši. Naizmenično gleda u mene, pa u hrpu papira pred sobom. Neprijatno mi je ako sad čita nešto od onoga što sam ranije ispisivala. Guram ruke među butine, tamo su mirne, kao da sam ih stavila u stegu. Katarina me pogleda ispitivački. Obuzdavam se da joj iz ruku ne istrgnem sve što je o meni zapisano, da joj iz zenica ne iščupam svoj lik. Ona izravno zuri u mene, gladna je kao voajerka u predvorju bordela, nemam kud nego da je pustim da prodre i razlistava mi nutrinu. Od nelagode mi se trbuh pretvori u mravinjak. – Pusti me kući – kažem joj bez reči, a njene su oči nezasite, traže još. Još mene. Pita me o čemu razmišljam. O tebi. Udobno smeštenoj s druge strane. Misliš da si me upravo pročitala. Naslađuješ se, zgražavaš, sumnjaš, likuješ, držiš me na oku. Uverena da imaš kontrolu. Kad pomisliš da smo završile, shvataš da ne možeš tek tako da me odložiš. Kao srećno razrešen slučaj na pohabanoj hartiji. Još me gutaš tim pohotnim zenicama, dozivaš me u sebe, naseljavam ti um. Zaposedam te lažima ne bih li te nagnala na istinu. Kad mi oslobodiš ruke, hoćeš li primetiti kako mi srastaju prsti?
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.