Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Маријана Чанак
Богинка
Откако сам запазила да се кожа мог детета дуж целе кичме закопчава на дугмад, престала сам да говорим. Седам дана након порођаја. Ставили су ме у белу собу, у глуву собу, у собу чији су зидови мекши од јастука. Ако ударим главом, нема потреса. Могу да се бацам унаоколо, да ударам, шутирам и урлам, али не радим ништа од тога. Лоше су ме проценили, не бих наудила себи. Треба ми само да се одморим. Да спавам данима. Макар на голом зиду. Али сан долази ретко, готово никад. Као у оним причама за лаковерне, кад се тобожњи Бог преруши у просјака, па смртницима обија прагове. Једном у много година. Из чисте обести. Искушава да би казнио. Такав је мој сан. Осорни Бог у дроњцима.
Пуштам их да ми мењају пелене, да ме купају, хране на цевчицу. Нисам родила, новорођенче сам. На трен уверим себе да сам свежа, мека и мирисна, да ми је пупак једина рана на телу. Не марим што ми се мајке смењују као покретне слике, што су ситније од мене, некад ужурбане и грубе. Али се узнемирим кад ми уместо успаванке дају пилуле, па им пљунем у длан. Не преговарамо, убризгају ми успаванку у дебело месо. Бела соба помодри, згута ме као водени вир. Батргам се у густој мастиљавој води, у глави ми је само једна мисао: Где да распорим кожу да бих продисала на шкрге? Плаћене мајке ме обилазе, осмехују се и одобравају једна другој. Добро је, спавала је, мисле. Нисам спавала. Утапала сам се. Умало да ме насмрт успавате! Не можете ме сачувати. Као ни ја своје дете.
Пристала сам да пишем, само да ме не прогласе слабоумном. Четири за људе, пет за жене, шест за слабоумне. Тако је говорио Наполеон. О сатима намењеним сну. Велики ратник. Још већи кепец. Волела бих да сам могла да бирам. Онда бих учила историју чоколаде уместо историје кочоперних кепеца. То је било прво што сам написала Катарини. Волела бих да сам… Помно је пратила како везем слова, али није очекивала наставак који је уследио. Гласно се насмејала. На наш следећи сусрет прокријумчарила је кутију најфиније горке чоколаде. Изломила сам таблу, истовремено смо узеле по ребро и загризле. Више не једем на сламчицу. Од укуса ми трну зуби. Узимам још.
Катарина је блага и стрпљива. Толико стрпљива да би могла раскувати камење. Понекад сумњам да је то у њеној природи, можда је само добро увежбана, па њене нетрпељивости не продиру кроз терапеутску маску. Замишљам како после састанка са мном одлази у сопствену белу собу и удара главом о зид. Никада ми не поставља недвосмислена питања, задаје ми тестове. Јуче смо се играле занимљиве географије на њен начин.
– У којој земљи никада ниси била? – пита.
– Ни у једној осим ове где сам рођена – напишем.
– Земља са изласком на море у коју би радо отишла?
Размишљам предуго, Катарина ме опомиње да напишем прво што ми падне на памет.
– Мадагаскар.
– Замисли да си сад тамо. На плажи. Спремаш се да уђеш у воду. Уђи. Опиши ми шта доживљаваш и како се осећаш у води.
– Утапам се. Утапам се. Утапам се. Утопила сам се. Не осећам. Нема ме.
Дугмад на Катарининој кошуљи су необична. Као плаве седефне бубе; ако их гледам довољно дуго, размиле јој се по голим грудима. Груди су јој свеже и сочне, неупоредиво млађе од њеног лица. Раздражљиве брадавице штрче из средишта њених тамних ареола, једна је увек уперена ка истоку. Умирује ме да је гледам кроз одећу. Тад се осећам равноправнијом него иначе. Кад је приметила да зурим у њену дугмад, ухватила се за једно и протрљала га као амајлију. Пита ме о чему мислим.
– О лименој кутији у којој је баба чувала распарену дугмад – написала сам. Онда је затражила да јој причам о баби.
Богинка се звала. Никако није волела да је пратим док ради. Ни у пољу, ни у кући. Кад ме оставе код бабе, немам чиме да се забавим осим да трчкарам за њом док она носи помије свињама, вади утробу из обезглављене кокоши, музе овце. Бранила ми је да сиђем у подрум, нарочито кад је тамо са другим женама. Младим женама, које долазе да тргују с њом.
– Баба, баба, шта ћеш данас продати?
– Не бери бриге!
Ако пођем за њом, она се само окрене у ходу и просикће:
– Не иди за мном, не носим ти соли у гузици!
Та ме реченица скамени. Укопам се у месту и не мичем. Чекам да баба заврши, макар трајало сатима. Знам да ће доћи по мене, донеће ми шољу топле варенике. Једном није рекла све, рекла је само: – Не иди за мном! – па сам прошла. Сишла сам за њом у подрум и сакрила сам се. У подруму је мадрац, на мадрацу жена, у жени муке, баба их истерује златном пракљачом. Мумла нешто, мало заврће жени руке као кад цеди веш, мало јој пракљачом трља стомак, мало завлачи прсте под сукњу. Жена се не брани, а знам да је боли. Онесвестим се од њеног бола.
Баба ме је изнела из подрума. Док ме ставља у кревет, понавља: – Само си сањала, у сну ходала, спавала, сањала, ништа ниси видела!
Видела сам.
Дође ми да стргнем једно дугме с Катаринине кошуље. Баба би то умела једним трзајем, прстима као маказама. Никада ме томе није научила. Није ни могла, моји су прсти друкчији, баба је на десној шаци имала по два срасла прста. Умела је њима да трга, кида, чупа, реже. За крај би узела дугме. Загледа га, заглади као да је дукат, па га кришом спусти у крзаву кутију. Ако пребројим дугмад из те кутије, знаћу колико је жена лежало у бабином подруму.
Драга Катарина, шта год да ти напишем, твој одговор је исти. Постпартална психоза. Ја то зовем проклетством. Или осветом одбачених. Свако бабино дугме морам отплатити својом крвљу. Својим дететом. Побаченим, нерођеним, рођеним да прерано умре. Како би ти то могла разумети? Остави ме. Само ме остави и иди!
Нисам спавала. Гледала сам за бабом. Машила се за лопату, па замакла кроз кукурузиште. За њом се вукла жена. У наручју јој смотуљак у пелени.
Катарина ми ништа не замера. Док клима главом, врат јој се нимало не гужва. Лице јој је поносно, очи зацакљене. Чита и одобрава. Помало миче уснама, шапатом набраја неке неразумљиве речи. Оланзапин и клозапин, диазепам и мидазолам, валпроат. Као тајни магијски код. Обучена је у светлу тунику са лептир-рукавима без иједног дугмета. Изгледа свечано.
– Драго ми је што се осећаш боље – каже. – Више те не мучи несаница? Јесу ти мирни снови?
Нећу јој рећи да ми је баба дошла у сан. – Дижи се, бено бенаста! – рекла ми је, али није била љута. – Требаш своме детету! – Бабине очи су жуте, као очи црне мачке. Или очи сове. Седу кику намотала је око главе као ореол од месечине. – ’Ајде са мном! – наредила је, па смо пошле. – Све си видела, ништа разумела – каже ми док летимо. – Жене су долазиле да им намештам трбухе, да им окренем плод у утроби, да их сачувам кад им се не држе деца. – Пролазимо бабину кућу као да никад није била њена и спуштамо се над део гробља који задире у њиве. Гробови су мајушни, разбацани без икаквог реда, кржљави и обрасли чичком. – Ничија деца ту леже – помислим и уплашим се за своје. Баба ме ћушне без додира, нареди ми да гледам. Видим је како копа раку. Јака је и мирна као земља, а жена до ње савила се од жалости, тужно јечи, али не плаче. Полаже смотуљак у голи гроб. То није дете, јасно видим камен у пелени. – То је сад твој брат! – каже баба, па затрпа раку. Погледам је из побелелих очију. – Двојке је носила – каже ми. – Једно није остало. Покопано дан раније. Да прво не повуче друго, ваља покопати лажног двојника. Сахранити камен. Заварати злу судбину. – Загладила ми је обрве оном својом тропрстом шаком, као да ми с чела скида мрену. – ’Ајде сад, иди кући својима!
– Нешто ме је преварило – кажем, прочистим грло, гледам пред Катарину као да пред њом тражим поиспадале речи. Зачуди ме колико дуго нисам чула свој глас. – Бојала сам се за своје дете – кажем јој. – Сад знам да је све добро. – Катарина се смеши. Наизменично гледа у мене, па у хрпу папира пред собом. Непријатно ми је ако сад чита нешто од онога што сам раније исписивала. Гурам руке међу бутине, тамо су мирне, као да сам их ставила у стегу. Катарина ме погледа испитивачки. Обуздавам се да јој из руку не истргнем све што је о мени записано, да јој из зеница не ишчупам свој лик. Она изравно зури у мене, гладна је као воајерка у предворју бордела, немам куд него да је пустим да продре и разлистава ми нутрину. Од нелагоде ми се трбух претвори у мравињак. – Пусти ме кући – кажем јој без речи, а њене су очи незасите, траже још. Још мене. Пита ме о чему размишљам. О теби. Удобно смештеној с друге стране. Мислиш да си ме управо прочитала. Наслађујеш се, згражаваш, сумњаш, ликујеш, држиш ме на оку. Уверена да имаш контролу. Кад помислиш да смо завршиле, схваташ да не можеш тек тако да ме одложиш. Као срећно разрешен случај на похабаној хартији. Још ме гуташ тим похотним зеницама, дозиваш ме у себе, насељавам ти ум. Запоседам те лажима не бих ли те нагнала на истину. Кад ми ослободиш руке, хоћеш ли приметити како ми срастају прсти?
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.