Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
Сунце се помаљало над обронцима Козјак планине, а лака измаглица је титрала над јаругама и вододеринама. Оштар планински ваздух носио је са собом мирис боровине и гласове који су се дозивали у селима. Спокој сванућа реметио је тежак звекет ланаца који се мешао са зовом шумских птица. Планинским путем отегла се поворка робова. Вукли су ноге прашњавим путем оборених глава. Понеко би од изнемоглости пао, али убрзо би фијукнуо бич, а несрећник би морао устати и наставити даље. Било је то време када су прве српске пушке плануле у осветничком гневу од којег се заблистала сва Стара Србија. У тој несрећној поворци само се једна фигура издвајала. Она је корачала достојанствено и пркосно, погледа упртог у крваво црвено праскозорје. Била је то Велика из Малотина, прозвана Беговица. Није се она плашила ни бола ни смрти ни мучења. Гонио ју је пламени осећај љубави према слободи и роду. Пустила је своје мисли да лутају далеко. Сећала се Велика свог детињства, помагања мајци да умеси хлеб, припреми славску трпезу од онога што је Бог дао у крајевима где су смрт и опасност били стални пратиоци. Научила се свим женским пословима, али једино кад је одводила стоку на испашу, осећала се својом. Поглед јој је блудео ка планинским врховима, за орловим летом, вучјим завијањем. Тада је осећала како јој срце у грудима расте и надахњује се песмама о јунацима које је слушала од старијих у дугим зимским ноћима. Пред очима јој је била слика њеног венчања када су сватови уз прасак пушака дошли да одведу младу невесту у нови дом. Група девојака запева песму о невестинском растанку с родитељским домом. Велики се нешто стегло у грлу, али сакри сузе и покори се родитељској вољи. Прве недеље по доласку у мужевљев дом пошли су у цркву. Сокаци и црквена порта шаренели су се од свечаних српских ношњи, богато везених орнаментима и Душановим знаком. Након литургије народ се жагорећи састајао у порти и разговарао о пословима и приликама у своме крају. На неколико места играло се оро и певало. Тада је Велика први пут чула име Бајрама Јаке. Где год се његова тајфа појавила, остајали су огањ, мирис крви и барута. Обесни Арнаутин се осећао као свемоћни господар коме је све дозвољено. Нападао је под окриљем ноћи. Ужас који је изазивао својим препадима представљао му је задовољство.
У сутон се окупила Бајрамова чета у шипражју крај једног српског села, планирајући напад. Међу њима је била и група Цигана музичара које је Бајрам негде похватао и везане повео са собом. Они су размењивали уплашене погледе, питајући се зашто их је свезао и зашто су ту. Злурад осмех заигра на Бајрамовим уснама док је говорио. Зачуо се пригушени смех његових другова. Ускоро се смрачило и последње светиљке у селу су се угасиле. Бајрам је подигао руку и из шипражја поврвеше Арнаути. Језива вика и халакање разби ноћну тишину. Ногама су разваљивали закључана врата, извлачећи силом домаће из постеља и бијући кундацима пушака. Становници села су сатерани у двориште једног виђенијег домаћина, још увек не разумевајући шта се десило. Последњи је у двориште нахрупио Бајрам. Гласно се церекао док је својим друговима давао слободу да пљачкају и пале. Наредио је да му се донесу свилени јастуци и да се народ пред њим построји у врсту. Заваливши се на јастуке, без журбе је припалио чибук и стао одбијати димове, замишљено прелазећи погледом по народу. Арнаути угураше у двориште преплашене циганске музичаре, а онда навалише да одвајају жене и девојке. Врисци запараше ноћ обасјану месечином. Неколико мушкараца се отргло и појурило ка Арнаутима, да голоруки бране част својих жена, сестара и кћери. Бајрам је на то мирно узео пиштољ и убијао једног по једног. Чинио је то у таквом заносу да се чинило да га убијање доводи до катарзе. Када је завршио свој крвави пир, наредио је да му се приведу девојке. Одмеравајући их погледом из којег није избијала добра намера, примора их да му донесу ракије и вина, па грубо нареди Циганима да засвирају.
Музичари, пренеражени зулумима којима су то вече посведочили, стадоше се снебивати и згледати у тихом одбијању да изврше наредбу. На то Бајрам поново напуни пиштољ и хладнокрвно уби једног од њих. Тада јадници нерадо засвираше. Арнаути натераше девојке да играју за њиховог вођу, а онда опијени ракијом и вином починише над њима и друга недела. Негде пред зору, када су први петлови закукурикали, Бајрам нареди покрет. Сванула је још једна зора у пламену, обавијена димом и окупана крвљу и сузама. Дивљи Арнаутин, опијен силом, затвори кумановски, паланачки и гиљански друм. Тврдом руком је суверено господарио на том месту, пресрећући путнике и отимајући и убијајући.
Лоше вести су се низале данима. Чула их је и Велика по сокацима, на пазару и одлазећи са женама на воду да бели рубље. Кући се враћала лоше воље и с тугом у очима. Често је сетно уздисала радећи кућне послове. Муж ју је данима посматрао и, видевши да се у души младе жене нешто збива, једнако питао шта јој је. Велика је само ћутала. Невоља њеног народа дотицала ју је и пекла као жеравица. Још ју је више морио кукавичлук њеног мужа. Велики је изгледало да је он неосетљив на патњу народа и да му је мило и ропство све док је глава на раменима. Велика је због тога осећала гађење и срамоту који јој као камен тешко притисну душу.
Поново се шуме напунише јунака-осветника, рођака Краљевића Марка и косовских витезова. Они су осећали њихове сени, сањајући и желећи само једно – да слобода као звезда Даница засија на српском небу. Велики се нешто ускомеша у души. Срце је запламтело праведним гневом, а у ушима поново одјекнула песма о моми-војводи. У младој жени се пробудила и разгорела давна хајдучка жеља и решеност да пође у борбу. Своју одлуку Велика је саопштила мужу. Језа је пролазила његовим телом док му је Велика говорила како не може више да трпи јаде и муку народа. Није се ни трудио да свој страх сакрије. Велика га је због тога презрела као кукавицу. Истог дана узела је очеву пушку и фишеке, црну косу подвезала црвеним турбаном и кренула да окупља чету. Њен муж је стајао у ћошку, оборене главе и испод ока посматрао свој супругу у хајдучком оделу и под оружјем. Велика тешко уздахну, прекрсти се пред иконом крсне славе и пође. Поносито је ишла пред четом, а сељани су излазили на капије, ћутке се опраштајући од горских осветника. Одјекну хајдучка песма:
Каде се чуло, разбрало
Моме војвода да биди
Моме војвода да биди
Са сто педесе’ другари…
Једна по једна арнаутска тајфа разбијана је под ударима чете војводе Велике. Распршили би се пред њом и њеним хајдуцима као јато голубова пред орловим канџама. Затицала би их неспремне, док распојасани једу, пију и иживљавају се над заробљеним женама и девојкама. Име војводе Велике свугде се с радошћу спомињало. Славу горске царице проносиле су песме не само у српским већ и у арнаутским селима. Велика је и поред славе и победа жарко желела да се сусретне са Бајрамом Јаком и да се освети за срамоту нанету њеном народу. Била је стрпљива, али на прилику није морала дуго да чека. Дознавши да ће крвник проћи кумановским друмом, пожурили су да направе заседу. Лево и десно од друма Велика је поставила заседу. Хајдуци су се притајили у шипражју и стрпљиво чекали да Бајрам наиђе. Ускоро се појавио иза окуке. Српски хајдуци пустили су га да довољно одмакне и с целом четом упадне у заседу. Плану пушка војводе Велике. Хајдуци запуцаше по изненађеним Арнаутима. На друму је настао метеж од вике људи, праска пушака и звекета јатагана. Бајрамова тајфа је разбијена, а сам Бајрам платио је главом своја недела. Велика се победоносно вратила у село са својом четом. Друмови и ноћи у српским селима поново су били слободни. Слава коју је Велика стекла била је сметња Арнаутима, али јој оружјем нису могли наудити. Због тога су њихове жалбе преплавиле кумановски меџлис. Заптије су кренуле у потрагу за Великом. Нашли су је у њеном селу заузету пословима сеоских жена. Велика их опази и брзо се затвори у кућу. Узела је пушку, решена да се брани до смрти или до заробљеништва. Борила се с песмом на уснама, а кад нестаде куршума, појави се на вратима и јурну у гомилу заптија. Брзо је била савладана и везана. Окови су јој се урезивали у зглобове, али није жалила. Поново би све исто урадила. Из мисли је трже глас заповедника. Зауставили су се крај дворишта иконома Димитрија. Заповедник одвоји Велику од свих заробљеника. Кружио је око ње одмеравајући је као кобац. А она је стајала чврсто, не говорећи ни реч. Заповедник заптија унео јој се у лице:
– Велика… војвода, да видимо јеси ли заиста тако велика. Вежите је за онај орах тамо и шибајте без милости док не ода другове.
Фијукну корбач. Један. Други. Трећи… Двадесети. Као распомамљене дивље звери шибале су је кумановске заптије, урезујући јој кошуљу у месо. Тело је дрхтало. Мрачило јој се пред очима. Чинило јој се да на махове губи свест. Мучитељи су већ бректали од умора. Разјарен њеним ћутањем, заповедник нареди да је баце у тамницу. Велика је клонула у крви. Поглед јој је чврсто био упрт у слободне шуме козјачке. Тамновала је и била мучена. Није молила за милост. Није се жалила. На издају није помишљала иако је телом већ била сломљена. Кући се вратила слаба и бледа на коњској запрези. Страшно мучење је узело свој данак и она је знала да су дани њеног хајдуковања прошли. Дуго је лежала у постељи, горко плачући због своје немоћи и распитујући се боре ли се њени другови, црвени ли се небо од паљбе топова… Сваким даном је све више копнела и тело ју је издавало. Опраштала се Велика Беговица са четовањем и јунаштвом, али је и даље духом била присутна међу својим друговима и својим народом, који је о њој певао, сећајући се њених бојева и јуначких дела.