Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Јанко Андрић
Балада једног рата
4. март 1916.
Керкира, Крф
Капетан Драшко Ђуричић
11. Пешадијски пук „Карађорђе”
Друга српска армија
Богу хвала, преживех ону тарапану ономад на Косову. Остадох жив, здрав и читав, када нас у заседи, подно црне звезде у ноћи, заскочише Арбанаси. Четир’ брата по пушци, тада изгубих на своје очи, гледах како им крвцу пролише туђини. Чух како се деру Мијат и Коста у један глас: „Семе вам се затрло”, али знадох да тако неће бити и да не треба бити по правди божјој. Нек свак живи по својим начелима, нек ходи по овој земљи чије је свако парче нечије, па га отаџбином назива. Нисам рођен и васпитаван да мрзим због вере или нације. Нека… Све се то записује некуда горе, изнад облака, далеко од људског разума и свести, па нек се тако и суди. Свакоме по заслузи. И ја сам убијао и убијаћу, не поносим се тим. Никога не нападох, никога не повредих, а знам да и ти, које гледам путем нишана, ништа нису криви ни мени, ни оном крај мене, већ само политици. Скупштинска и страначка гамад посејана свуда по свету рађа само плодове забрањеног воћа које после скупо продаје обичном човеку и уверава га чак како је он то добровољно узео или, још црње, украо. Фукара.
Видех и чух свашта на путу животноме, и смрт, и јаук, и воду како стане на пар секунди, па настави, и човека с којим у овом трену причаш, а у следећем покопаваш – плитко, с прућем укрштеним у облику крста које први ветар сруши. Међу нама, војницима и официрима, зна се, не узимаш ништа од покојника у рату, па макар његове чизме биле лаковане, а ти бос, свијен у некакве крпе, марширао по снегу. Зла коб, гараво предсказање. Свак ко је украо од почившег нешто и сам је, колико сутра, био исто. А и ваља отићи у загробни живот с нечим, макар часном са’раном. Као што велим, видех свашта, али и заборављам. Толико гаврана лети подно неба да им се више ни број не зна, сваки од њих по једну душу пренесе горе, на истину.
Препешачисмо оне врлети усред циче зиме, по белом патосу што пуцкета под ногама људи и волова. И краљ Пера, с којим једну ноћ уз ватру прозборих понеку, барабар са својим народом и војском. Куд они туда и он. Нема разлике. Е, тај нас факат раздваја од других. Њих… Пречана, Бугара, Шваба. Они на фронт иду у кочијама, како чух да је урадио онај несретник Поћорек, а ми пешке, по блату и киши. Али опет их гонисмо све преко Дрине, рекоше ми тамошња браћа како су запомагали и кукали док су бежали, како су мислили да се сам ђаво обрушио на њих. Ако.
Сретах полусмрзнуте и потпуно смрзнуте људе, бледих лица и мртвих очију, чинило ми се да им се и душа пре смрти извукла из коџања[1] не би ли побегла што даље од тог пакла и, гле чуда, хладноће. Неколико чељади, још на прагу живота, те непознанице, чудне и свирепе, беху мртве у рукама својих матери, тих храбрих жена што су, очигледно, веровале у немогуће. Крв се ледила у жилама тих дана и ноћи, што од минуса, а више богме од призора. Е, када би свак видео оно што сам ја овим мојим, већ изумрлим, очима, више би ценио живот, кору хлеба и време. Али људска је ћуд таква да у животу тражи само лепоту, заборављајући да без зла добро не постоји и обратно, потребно је и оно, једно друго држе у спрези, варниче, бусају се у груди, а на крају се разилазе не би ли се поново састали. Мора бити и прљавих не би ли замирисали чисти.
Стигосмо до мора, а оно лепо, плаво и равно. Тако нам се и овај рат чинио тада – раван докле год ти поглед пуца, не назире се крај. Не може човек који није с нама делио кору хлеба на више од десет дана да разазна какав је осећај видети море након онолике снежурине. Не може! Не могу га ни ја пренети на ову хартију како ваља, то би можда боље урадио мој земљак, Крагујевчанин, Станислав Краков, он ми се хвалио како води дневник и како пише да после рата хоће све ово да преточи у роман. Бог му дао здравља, па нека пише када одложи пушку.
Би тада море и онда чекање. Оно ми је горе пало од ходања по стенама Проклетија што остадоше за нама. Рекоше како чекамо да се господа савезници договоре ко ће нас спасти, а потом побрати ловор славе, преувеличан и донекле лажан. Чекасмо, чекасмо, гледасмо у ту пучину и би – би ништа.
Тек након скоро две недеље примиче се некако срамежљиво брод, један, па други, трећи, сваки тихо и неопажено од стране галебова. Неке преведоше некуда у Африку, преко мора, а нас на Крф, ту негде ближе, али далеко, брате, свакако.
Опет кажем, хвала богу, ја не заврших на острву Змија, како зову малецно острво преко пута Керкире, главнога града. Малецно по површини, али големо по злу које на својим плећима носи. Нису довољно дубоке оно воде около њ да би примиле душе мртвих ратника и мученика. Мој брат Тадија и стриц Милутин су тамо. Кост и кожа, ни ја нисам ништа бољи био, али ме барем јевтика није снашла. Ех, њих двојица, најрођенијих, с којима се састадох некако, судбином вођен, на Колубари, а потом поново у Призрену. Након тога се нисмо раздвајали, увек заједно, некако ти да осећај да си кући, макар била то лаж и приказа, сена. Свакодневно се распитујем код других официра, наших и страних, како су, да л’ су живи. И живи су, опет кажем, јер све је у његовим рукама, хвала богу. Чича је у мало горем стању, али извући ће се и он. Биће добро. Тадија се опоравља и гура некако, али још није за топлу собу овде у граду. Каже ми мајор Радушић, доктор по струци, да се никада не зна с том болешћу. Данас јеси, сутра ниси. То ме раздире и цепа, сама помисао да би мој брат могао доле, у дубине мрке воде, у гроб, тера ми језу уз кичму и сузе на очи.
Свакога дана станем тамо доле код пристаништа и дозивам га, а он се некако пропне на једну стену и узвраћа ми, тако нам вода преноси гласове и машемо један другоме. Машемо и плачемо јер не знамо да ли нам је то последњи пут да се гледамо, макар тако са даљине, као две тачке изгубљене у световима. Да могу, скочио бих и препливао до њега, само да га загрлим и видим му очи изблиза, што и планирам да урадим уколико кроз који дан не дође он к мени, здрав.
Шушка се по кулоарима да ћемо ускоро поново на фронт. Добићемо нове пушке, а мени жао да се раздвојим од моје „кокинке”, што ме верно служи још од Брегалнице. На кундаку сам записивао бритвом данге када год бих неког брата изгубио у борби. Пребројао сам, нема више ни места где да их цртам, има их – 127. Мислио сам, ако погинем и ја, да ће неко записати последњу – моју, али није се десило. Није тако било суђено. Можда ће ова нова пушка донети, и то са собом. Ако донесе, нека барем буде на тлу Србије. Да знам да сам умро у матици, а не негде – тамо далеко, у туђини. Не могу да дочекам борбу, да се најебем мајки душманима што ме протераше са огњишта.
- март 1916.
Јави ми данас мајор Радушић – умро мој Тадија, оде богу на истину мученик. Само што напуни 19 година. Није стигао ни да се ожени, децу да види, живота да осети, ракију да испече. Предухитрише га болест и смрт. Један део срца оде с њим у дубине мора, запалило се дабогда!
Замолио сам једног војника да ме пребаци до места где су га спустили у море. Стигосмо баш када је барка пуна лешева, неких бивших људи, с мојим Тадијом на врху испловила са Вида. Стајао сам са стране, таласајући се у маленом чамцу и војнички поздравио мог брата, а потом се прекрстио. Чини ми се да су моје сузе додале оној води још који педаљ. Видео сам му очи у којима сам жудео да препознам свој лик, али биле су мртве. Нисам стигао да га загрлим.
Јебем те животе!
- март 1916.
Оде и мој Милутин за сином у дубине. Не могу више ни да пишем о томе, ни да икоме причам. Надјачава ме бол. Рука ми се тресе, а поглед мути.
Од оног августа 1914. само се смрт гомила около мене, не знам колико је још могу поднети. Моја Савка прва оде међ анђеле. Погоди је куршум док се пробијала на Церу до моје дивизије не би ли ми јавила… Не би ли ми јавила да је наш Страхиња умро. Упала плућа усред лета га покоси пар дана пошто сам ја отишао на фронт. А био је жив и здрав кад сам га пољубио у чело оног јутра, у зору, кад сам кретао. Не стигосмо Савка и ја да изродимо још више деце, тај проклети рат нас пресече. Заувек.
Све сам то издржао, непоколебљиво у намери да пренесем бол кроз нишан, али џабе… Џабе мој Драшко, џабе. Син првенац мртав. Подно земље, у чамовини. Само ми та слика игра пред очима док јурим Швабе и Угре. Али кажем себи, ниси једини коме смрт дише за вратом, сваком човеку крај тебе је исто. Свак се брине за кућу, за жену, децу, родитеље. Ако свако од нас поче да пада, пашће и фронт, држава, кућа и неће нас бити више, овако се барем нечему надамо. Превалих некако то, барем уверих себе да је тако. Онда крете клање на Косову, изгубих глас на неколико дана. Рекох, ајде, проћи ће и то. И прође, проговорих некако. Потом Проклетије, проклете да су! Све преживех, али када видех ономад Тадију како мртав лежи на планини лешева и како гледа пут неба на ком нема ничега осим мог Страхиње… Тад се сломих начисто. То ме дотуче.
И опет, јебем те животе!
Септембар 1916.
Север Грчке
Не знам ни датум који је, ни дан, само да је септембар и да крећемо у бој изјутра. Хвалим ти се, Боже, и теби крсна славо, Свети Димитрије. Гонићу их до последње српске куће и парчета земље.
Овај рат ми узе све. Жену, дете, брата, једног стрица, другог, још једног брата, две сестре, само оца и мајку није и надам се, њега. Од њих ни гласа откад кретосмо из Србије. Ваљда су барем они живи и здрави. Сањам ноћу како стижем кући с пушком преко рамена коју бацам и све је добро. Али ђаво бди када анђели спавају.
Пишем ове редове подно воштанице у нади да ће их неко кући прочитати. Када завршим, стављам писмо у џеп и оно иде са мном у битку, где ћу вероватно оставити душу, али знају моји другови из јединице где ће бити, па нека га однесу кући. А ако се деси да останем жив, лично ћу га предати коме треба.
- новембар 1918.
Свети Димитрије
Сачекао ме је мој Видан, млађи син.
Стигох кући!
[1] Кости.
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.