Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Тијана Бранковић
Алимпије
Снег није престао да пада од Аранђеловдана. У добром делу дворишта плот се више није видео, проходан је био само део око куће, штале, амбара и до велике капије. Данка је укочене прсте полако отапала о пару која се дизала из великог лонца на шпорету. Не би јој било толико хладно да није сваки час излазила у двориште и помагала оцу у послу. Откад су партизани отерали четнике из тог малог места надомак Београда, сваке године пред Алимпија Данка је имала своју разоноду – велики и помало тајни славски свињокољ…
Партизани су устоличили такав закон да половина свега што сељаци произведу иде држави, а држава су били они. Та половина није увек била баш чиста. Пола брашна и кукуруза се могло измерити, али када је у питању месо, то се некако увек делило тако да њима припадне више кртине, а сељаку махом кости. А како је Данкин отац славио мрсну славу усред поста и усред забране било каквих верских обележја, партизанска половина свиње није била довољна. Отуд сваке године тајна операција, када је отац Марко кришом у вртачи клао свињу, па затрпану испод комиљака и шаше, осталих још од јесени, возио назад и крио у бунару, док је другу клао насред дворишта, како би што ревносније оставио свој данак владајућима.
Једном приликом је упитала оца зашто им партизани узимају пола свиње. Неисквареном дечјем мозгу је била тешко појмива веза између тамо неке државе и њихове крсне славе.
Отац јој је дао дужи говор, започевши овако:
– Зато што је то тако, сине мој. Савезници и ослободиоци Срба често се тешко разликују од непријатеља. Још ономад кад су ти проклети Французи и Енглези помагали наше Голготом смлављене борце – Солунце, па им поклањали чизме за промрзле и осакаћене ноге, а продавали пертле за кундаке и танад. Тако нам помажу и партизани. За просперитет, кажу! Да нема више гладних, да смо сви једнаки! И онда дођу и узми ти пола свега. То ти је, ћеро, наше доброчинство. Али немој ти да причаш с никим ово што ти ја казујем, исто криј то као ону свињу што смо заклали у Гајин-потоку.
Мала Данка, и да је хтела, не би знала шта да каже, јер јој је цела та ујдурма остала тешко разумљива, али свакако забавна, па је тако нехотице бивала помало саучесник у свему томе.
Поред саучесништва у тим мутним пословима, имала је и тајну, некога са ким је радо делила све оно што су јој често говорили да „не казује никоме”. Данка је имала симпатију. Он је био из другог села, одмах иза шуме, и често је терао волове ту кроз њен сокак. Сваки пут би застао поврх сокака да тобоже нешто намести на колима, па би зазвонио звоном што виси око врата волова и послао њихов тајни знак, онда би они кришом попричали преко тарабе. Ти мали несташлуци и његове продорне очи голубије боје су чиниле Данкин свет великим. Чувала је ту тајну од других, а пред њим није имала ниједну. За свињу у бунару и Солунце знао је потанко и никада је није одао.
Док је чекала да проври вода у лонцу за шурење, пало јој је на памет да пита бабу:
– Бако, зашто ми не правимо посну славу када пада на пост? Моја другарица из школе ми каже да они посте јер је мрс велики грех за време поста и уочи Божића.
Баба је седела на хоклици уз шпорет и полако пушила свој замотани дуван док је пепео отресала у ватру. Била је то једна прича од давнина, коју је чула од своје мајке и која се преносила даље као какав усуд.
– Мрсимо зато што нам је смрт тако наредила. Грешимо се о Бога јер је моја баба Мица узела грех на себе оног дана кад је сав тај усуд почео.
– Причај ми, причај ми, причај ми – молила је Данка баку. Волела је да слуша приче од давнина, незаборављене, али измењене временом и проткане нитима које су ткале суђаје и душе предака. Магичне и трагичне у исти мах, истините и умотане фантазмагоријом.
Призвавши сећања, баба је отпочела своју беседу. Вратила се у време када је и сама била узраста као Данка и исто овако жељно чекала да чује од своје мајке зашто је њихова слава мрсна усред поста.
Било је то време зиме, ближио се девети децембар. Пост. Цела Србија далеко је од мора, а то њихово место далеко је и од реке. Свиња је увек било, кокошака, крава, коња. Пасуља, кукуруза, пшенице, овса, али вражја риба се није мрестила у Беловој јарузи. Ретка роба и скупа, исто као слатки какао. Сељаци то нису куповали. Баба Мица се спремала да крене у Раковицу на пијац. Пешке. Рано изјутра, пре првих петлова, да стигне да се врати пре глувог доба. Упртила је један цегер и старог пса, авлијанера, да је прати успут и прави друштво.
Те вечери није дошла кући. Следећег јутра вратио се само пас.
Сви из куће кренули су да је траже. Успут је нису видели, па се упутише у полицију у великом граду да питају тамо. Тамо добише страшне вести! Баш јуче по подне, на старим шинама подно Раковице, где воз није прошао годинама, нашли су једну жену која личи баш тако како су описали баба Мицу. Не знају шта се збило, изгледа као да је ударио воз, или можда растргли бесни пси.
Утучени и сломљени, кренуше кући да спремају сахрану.
Пар сати касније, потиштени, вукли су се кроз Криве њиве ка селу. Са обе стране кривудавог колског пута простирале су се њиве покривене снегом. Преко пространих пољана шибао је јак ветар звиждућући и увлачећи зиму у кости. На пролеће је ту расла пшеница, кукуруз и сунцокрет. Касно лето и рана јесен су мирисали на млевено брашно и хлеб колико су се те пољане жутеле и златиле богатим усевима. Тамна историја је крила крваву гробницу. Хиљаде и хиљаде тифусних је својом зараженом крвљу и поганштином заливало ову земљу црницу. Обе стране пута биле су посуте мртвима које је пегави тифус однео крајем Првог светског рата. Иако плодна земља, сељаци су говорили да је уклета. До дана данашњег у њих се увукла навика да се прекрсте пре првог залогаја погаче.
По повратку кући, прилазећи улазним вратима, на другом басамаку су угледали неки смотуљак умотан у браон папир. Ћерка се уплашила, па је пришао муж. Пажљиво је одмотао смотуљак, не одижући га од земље. Када га је размотао, устукнуо је тако нагло да умало паде наузнак. Мало се дозва, па као да се орасположи, прескочи смотуљак, отвори врата широм и утрча у кућерак. Тамо га затече мрак и пуста соба, угашена ватра.
Збуњени, приђоше прво пакету, па и они устукнуше. Унутра, уредно запакована и сложена, беше свежа риба. Непомичне очи узвратиле су им поглед подругљиво и хладно. Поред силне туге, сада их је све морила још већа сумња. Са кобног пута вратила се и риба…
…
Прошло је четрдесет дана откако су испратили баба Мицу, а ћерку је и даље морио онај пакет са прага. Никако није могла да прихвати да се све тако збило, па реши да оде код једне врачаре у село поред.
Спремила се и упутила, опет преко Кривих њива до Тараиша, где је ова живела. Како је крочила у кућу, врачара је дочека и рече:
– Знам шта иштеш, иди сад и наврати сутра јопет. Донесиде ми смотуљак и патрљак дрвета са улазних врата из левог ћошка одоздоле. Тада ћу ти казивати шта те мори.
Изјутра ћерка стаде прикупљати шта је старица тражила. Узе смотуљак, али кад крену ка вратима, би јој жао да их оштети, није хтела да се види са сокака. Тако оде до креденца, па откину од њега из доњег левог ћошка.
Стиже код врачаре, даде јој смотуљак и ова га полако размота. Како је угледала комад дрвета, разљути се и стаде викати на ћерку:
– Проклетнице! О’ш да ти казујем тајне и призивам силе, а не’ш да оштетиш двери! Проклињем те, кујо! Једно ће ти женскиње потомче овај усуд примити и самом врагу казивати и он ће је згромити так да од ње има остати ’ваки смотуљак. Тачно кад бидне имала 10 година и 21 дан! – Тако рече и баци комад дрвета у ватру од шпорета ту пред њом.
Када се вратила, укућанима је свечано објавила:
– Нека је проклета врачара и дан када је мајка кренула по рибу! Нећемо никад више постити за Алимпија. А ако има каквог усуда, нека све падне на моју душу, ако досад није пало на душу моје јадне мајке!
Тако је и било. Од тога дана никада нису постили за Алимпија. Усред поста мрсили су и наставили да славе славу и онда кад партизани нису то дозвољавали. Мало кришом, мало уз помоћ бута од свиње, који је већма припадао ослободиоцима.
Баба је хитнула догорелу цигару у шпорет и рекла малој Данки да никоме не прича ово што је чула: – Никад не знаш где Он промаја нити ко слуша, враг нема рог на челу, па да виче. Дете моје, језик за зубе, не буди глупава! – тако је измудровала и завршила приповедање.
Данка је имала утисак као да се смркло, да је прошло цело једно време док је слушала причу, а не свега пола сата. Наједном је схватила да је то друга тајна везана за њену славу о којој никоме не може да прича. Никоме осим својој симпатији.
Зачула је звоно како клапара напољу и срце јој је поскочило. Једва је чекала да види тај искрени осмех када му се пришуња иза куће. Радовала се да му исприча још једну уврнуту причу.
Устала је и рекла да иде напоље, па истрчала пре него што је баба ишта рекла.
Био је ту, као и увек, тобоже скупљао џакове што су канда испали са кола. Почастио је смешком и топлим погледом, Данка је осећала као да у том тренутку има све на свету. Дотрчала је и увукла се између тарабе и жбуна и одмах истртљала све што је управо чула.
Смешак му је остао на лицу, али су му се очи смркле, нису биле веселе и небо-плаве као и обично. Проговорио је другачије него што га је икад чула: – Дано, Данице, мислиш ли да усуд спава? Заборавља. Знаш ли ко је ставио ту рибу на праг и откад ја чекам свој дуг? Вазда су вам свиње долазиле главе!
Није стигла ни да се препадне, није стигла ни да разуме, у некаквом магновењу само се запиљила у те продорне лепе очи и онда одједном мрак. Тама је појела све.
У дворишту је све наставило својим током. Дошли су партизани по своју полутку. Отац их је частио и комадом плећке од свог дела. Отишли су намирени, док се у бунару кришом хладило цело једно печење спремно за Алимпија.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.