Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Specijalna nagrada
Miloš Bogičević
Đavolji dud
Beše to davno u Srbiji, pre Kosovskog boja. Onda kad se završila kneževa večera, pa se junaci stadoše vraćati svako svojoj kući. Miloš Obilić se tako vraćao kući na svom konju i odjednom mu se nešto prispava, te stade malo da prilegne pokraj jednog duda. Umoran, siđe sa konja, te ga veza za dud. Pošto je drvo već imalo zrele plodove, on ubra jednu šaku dudinja, te ih u slast pojede. Leže on pod široku krošnju i zaspa dubokim snom.
Ne prođe mnogo, a on usni neobičan san. Sanja on tako kako se budi baš pokraj duda i kako ubra jedan njegov plod. Odjednom svi plodovi poprimiše krvavu boju kao i sam nebeski svod. Iznenada iz guste krošnje izađe đavo, grdan da ne može grdniji, i pogleda sav narogušen. Pogleda u junaka i glasno progovori:
– Obiliću, proklet da si kad dođe na moj dud.
– Šta hoćeš, spodobo đavolska? Vrati se odakle si došao, da ti glavu ne srubim – odgovori Miloš. Đavo, sav u besu, zasikta poput zmije otrovnice:
– Došao si da spavaš pod mojim drvetom, zavezao si tu vernog ata i jedeš moje lepe dudinje. Sad je vreme da uzmem i ja malo od tebe.
Obilić se polako smiri, pa upita đavola: – Dobro, kaži šta hoćeš?
Đavo se nasmeja, pa progovori onim zmijskim otrovnim glasom: – ’Ajmo se natecati malo. Da vidimo ko je jači.
Obilić klimnu glavom, sav ozbiljan. Đavo sede na zemlju, pa stane govoriti: – Prvo ćemo ići na megdan. Ti sa tvojom sabljom, a ja sa sopstvenim rukama. Ako me pobediš, sablja je tvoja, al’ ako ti sablja ispadne iz ruke, onda je sablja moja.
– Može – odgovori Obilić.
I tako stade Miloš na vrh brda, a đavo krišom uze dudov plod, te ga razmaza po obema rukama i onda se stade natecati sa junakom. Poče bitka, sudari se snaga. Obilić zamahuje vešto mačem, a đavo vešto izbegava udarce. Ipak veštim potezom junak poseče vraga. Đavo lukavo uhvati onu sablju, te puhnu u ruke, a onaj razmazani plod duda zaiskri i zagreja sablju dok se gvožđe nije toliko zaognjilo da Obiliću ispade iz ruku.
Đavo zadovoljno reče: – Eto, sablja je moja. – Uhvati sablju i baci je dudu u krošnju, pa opet izusti: – ’Ajmo se dalje natecati. Sad ćemo se trkati od mog duda do onog tamo drveta, ti na konju, a ja ću peške. Ako ti pobediš, konj je tvoj, ali ako ja pobedim, konj ide meni.
Miloš ne znade šta da kaže, te prihvati. Stadoše oni svako na svoju poziciju, al’ đavo opet krišom uze još jedan plod. Krenu trka, beše brz Obilić na konju, al’ beše brz i sam đavo, kao da ga vetar nosi. U jednom trenutku đavo baci onaj plod pred konja, te konj nagazi na njega. Odjednom zaiskri razmazani plod pod kopitom konja i on se sruši, a đavo stiže do cilja.
Đavo izusti: – Konj je moj. – Otvori se iznenada zemlja pod konjem i proguta ga, a zatim se ponovo zatvori.
Đavo opet progovori: – Još jednom ćemo se natecati. Da vidim kakva su ti pamet i čast. Pružiću ti još jednu priliku, jer mi danas nisi baš neke sreće. Postaviću ti jedno pitanje. Ako mi odgovoriš, pobeđuješ u boju. Ti i tvoja voljena zemlja, svi ćete opstati i očuvati čast, al’ ako ne odgovoriš, smrt će biti i tebi, tvojoj zemlji i časti vašoj junačkoj.
Obilić besno prozbori: – Progovori, bezbožni stvore.
Đavo postavi pitanje: – Moj dud dosad nije srušila nijedna sekira ni sablja, šta ga to onda može srušiti? Imaš vremena taman toliko dok izgori ova jedna njegova grana.
Đavo otkide jednu granu sa duda i zabi je u zemlju, zamahnu rukom i grani poče vrh da gori. Stane se Miloš misliti. Nikako da se seti pravog odgovora, a vremena sve manje. Odjednom mu pade nešto na pamet. Seti se šta mu je knez Lazar pričao jednom prilikom, te reče đavolu: – Znaš, đavole, kako se kaže, svako je samom sebi najveći neprijatelj. Tako isto je i sa tvojim dudom. – Uhvati Obilić onu zapaljenu granu i baci je u krošnju drveta.
Đavo vrisnu. Miloš mu prkosno reče: – Nećeš ti ni meni ni mojoj Srbiji uništiti ponos i čast.
Zapanjen junakovim potezom, đavo odgovori: – Možda vam ne mogu uništiti čast, al’ te proklinjem da ćeš u boju izgubiti glavu, a tvoj narod slobodu. – Đavo u besu skoči na dud u plamenu, raspade se uz krik i potonu u zemlju. Odjednom Obilić se probudi iz sna sav okupan znojem, pogleda oko sebe i vide da nema ni đavola ni vatre, ali ni duda pod kojim je zaspao. Ustade, prekrsti se, uhvati sablju, uzjaha konja i ode kući. I tako je i bilo, kako je srce junaka snilo, u Kosovskom boju Miloš Obilić je izgubio glavu, ali je bez trunke straha ubio turskog cara Murata i tako spasio čast Srbiji i svome narodu.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.