Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Специјална награда
Милош Богичевић
Ђавољи дуд
Беше то давно у Србији, пре Косовског боја. Онда кад се завршила кнежева вечера, па се јунаци стадоше враћати свако својој кући. Милош Обилић се тако враћао кући на свом коњу и одједном му се нешто приспава, те стаде мало да прилегне покрај једног дуда. Уморан, сиђе са коња, те га веза за дуд. Пошто је дрво већ имало зреле плодове, он убра једну шаку дудиња, те их у сласт поједе. Леже он под широку крошњу и заспа дубоким сном.
Не прође много, а он усни необичан сан. Сања он тако како се буди баш покрај дуда и како убра један његов плод. Одједном сви плодови попримише крваву боју као и сам небески свод. Изненада из густе крошње изађе ђаво, грдан да не може грднији, и погледа сав нарогушен. Погледа у јунака и гласно проговори:
– Обилићу, проклет да си кад дође на мој дуд.
– Шта хоћеш, сподобо ђаволска? Врати се одакле си дошао, да ти главу не срубим – одговори Милош. Ђаво, сав у бесу, засикта попут змије отровнице:
– Дошао си да спаваш под мојим дрветом, завезао си ту верног ата и једеш моје лепе дудиње. Сад је време да узмем и ја мало од тебе.
Обилић се полако смири, па упита ђавола: – Добро, кажи шта хоћеш?
Ђаво се насмеја, па проговори оним змијским отровним гласом: – ’Ајмо се натецати мало. Да видимо ко је јачи.
Обилић климну главом, сав озбиљан. Ђаво седе на земљу, па стане говорити: – Прво ћемо ићи на мегдан. Ти са твојом сабљом, а ја са сопственим рукама. Ако ме победиш, сабља је твоја, ал’ ако ти сабља испадне из руке, онда је сабља моја.
– Може – одговори Обилић.
И тако стаде Милош на врх брда, а ђаво кришом узе дудов плод, те га размаза по обема рукама и онда се стаде натецати са јунаком. Поче битка, судари се снага. Обилић замахује вешто мачем, а ђаво вешто избегава ударце. Ипак вештим потезом јунак посече врага. Ђаво лукаво ухвати ону сабљу, те пухну у руке, а онај размазани плод дуда заискри и загреја сабљу док се гвожђе није толико заогњило да Обилићу испаде из руку.
Ђаво задовољно рече: – Ето, сабља је моја. – Ухвати сабљу и баци је дуду у крошњу, па опет изусти: – ’Ајмо се даље натецати. Сад ћемо се тркати од мог дуда до оног тамо дрвета, ти на коњу, а ја ћу пешке. Ако ти победиш, коњ је твој, али ако ја победим, коњ иде мени.
Милош не знаде шта да каже, те прихвати. Стадоше они свако на своју позицију, ал’ ђаво опет кришом узе још један плод. Крену трка, беше брз Обилић на коњу, ал’ беше брз и сам ђаво, као да га ветар носи. У једном тренутку ђаво баци онај плод пред коња, те коњ нагази на њега. Одједном заискри размазани плод под копитом коња и он се сруши, а ђаво стиже до циља.
Ђаво изусти: – Коњ је мој. – Отвори се изненада земља под коњем и прогута га, а затим се поново затвори.
Ђаво опет проговори: – Још једном ћемо се натецати. Да видим каква су ти памет и част. Пружићу ти још једну прилику, јер ми данас ниси баш неке среће. Поставићу ти једно питање. Ако ми одговориш, побеђујеш у боју. Ти и твоја вољена земља, сви ћете опстати и очувати част, ал’ ако не одговориш, смрт ће бити и теби, твојој земљи и части вашој јуначкој.
Обилић бесно прозбори: – Проговори, безбожни створе.
Ђаво постави питање: – Мој дуд досад није срушила ниједна секира ни сабља, шта га то онда може срушити? Имаш времена таман толико док изгори ова једна његова грана.
Ђаво откиде једну грану са дуда и заби је у земљу, замахну руком и грани поче врх да гори. Стане се Милош мислити. Никако да се сети правог одговора, а времена све мање. Одједном му паде нешто на памет. Сети се шта му је кнез Лазар причао једном приликом, те рече ђаволу: – Знаш, ђаволе, како се каже, свако је самом себи највећи непријатељ. Тако исто је и са твојим дудом. – Ухвати Обилић ону запаљену грану и баци је у крошњу дрвета.
Ђаво врисну. Милош му пркосно рече: – Нећеш ти ни мени ни мојој Србији уништити понос и част.
Запањен јунаковим потезом, ђаво одговори: – Можда вам не могу уништити част, ал’ те проклињем да ћеш у боју изгубити главу, а твој народ слободу. – Ђаво у бесу скочи на дуд у пламену, распаде се уз крик и потону у земљу. Одједном Обилић се пробуди из сна сав окупан знојем, погледа око себе и виде да нема ни ђавола ни ватре, али ни дуда под којим је заспао. Устаде, прекрсти се, ухвати сабљу, узјаха коња и оде кући. И тако је и било, како је срце јунака снило, у Косовском боју Милош Обилић је изгубио главу, али је без трунке страха убио турског цара Мурата и тако спасио част Србији и своме народу.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.