Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Растислава Шејић
Звезданов коњаник
Ја сам наход. Нашли су ме пред манастирским вратима у корпи. Однели игуману и он ме одгојио. Све што знам од њега ми је. Научио ме да гајим манастирски виноград. Да правим вино да буде за причешће, крв Исусова. Описменио ме. Калиграф сам. Преписујем свете књиге из големе манастирске библиотеке. Све памтим, сваку реч коју напишем.
Од детињства падам у занос и губим се. Обузме ме слабост. Игуман ми је рекао да сам здрав. То је божји дар. Обележен сам. Сам наш цар има исте тренутке. Визије га воде у победе. Пре несвестице имам визије. Приказује ми се и чудо и зло које се негде дешава. Тако су многе спасили док је био жив игуман и тумачио моје снове. Он ми је веровао. Знао је да не лажем и не измишљам. Кад је био болестан, говорио сам му из главе свете списе. Тако је усред свете молитве испустио душу и отишао богу на истину. Није дао да се одвојим од њега.
Сада сам сâм. Моја сабраћа мисле да сам јуродив. Клоне ме се. Њима не говорим шта видим у сну и пре напада. Игуман ми је још давно доделио најмању камену келију, у којој ноћу могу да клечим и молим се док ме сан не опхрва. Молим се свом игуману, мали сам ја да ме Бог чује и да га узнемиравам својом маленкошћу. Некада сам сањао рајске долине, неку бесконачну светлост која ме умиривала. Сада ме прогоне тешки снови. Светови се сударају, битке се тешке воде. Моје муке су само за мене.
Све чешће изван манастирских зидина чује се топот коњских копита. Цар скупља војске. Спрема се да ослободи царски град, драгуљ међу градовима, у коме су наше највеће светиње. Кад би ту столовао, били бисмо највећи и непобедиви. А мени у сан крену да долази страшна неман исколачених злих крвавих очију, накострешених чекиња, оштрих зуба и канџи. Сваке ноћи је све ближе. Није ми до мене, али ми говори страшне речи. Као да ме искушава. Злодух понавља да ће наш цар страдати, да су око њега продане душе, спремне да га отрују. Страшно нас куне, каже језик ће вам се угасити.
Пре неког времена су нам похарали злотвори пола винограда. Радим да спасем шта се дâ, али мала је моја моћ. Онда је опет једне ноћи неко покрао нашу стоку. Није било моје да је чувам. Значи, није зло од мене. Шта ако нам неко спали библиотеку? Мало је моје памћење, а велике су речи записане. Неман ми је све ближе у сну, као и пре него ме опхрва оно моје. Нешто се спрема. Нешто ће ми се десити. Једне ноћи, када је канџама и зубима то кренуло према мени, газећи по спаљеним и поцепаним староставним књигама, засјала је бела светлост и појавио се мач. Био сам спасен.
Око манастира је шума, густа столетна. Мој игуман ми никада није дао да у њу забасам. Бојао се да ме самог не спопадне моја бољка. Да ме звери беспомоћног не растргну. Сада се не плашим. Не може бити горе. Одлучујем се већ данима да се у шуму одметнем. Сада преписујем житије свеца који је живео манастирски мирно и заштићено, и онда се отиснуо у свет и постао свети ратник. Само о томе мислим ових дана. Док обнављам виноград, док преписујем, не мислим да сам цару од помоћи. Није ово време када се тиховањем може Нечастиви победити. Знам да су моји снови од сотоне, није нада мном божји анђео. Треба да кренем, други путеви су за мене.
У манастирским шталама има коња. Ишао сам да видим. Нико ме није зауставио. Од свих се одвајао Звездан, полудивљи ждребац са звездом на челу. О њему су ми причали да никад није дао да га упрегну. Мени никада нису дали да приђем коњима. Нема мога игумана да држи ред и спречи ленчарење које је Богу немило. Знам са животињама. Ваљда ме боље осете од моје манастирске браће, којима нисам мио. Стао сам пред Звездана и он је погнуо главу. Није ми се опирао. Руку ми је лизнуо. Очешао се главом о моје раме. Њега ћу сутра да зајашем и у шуму да пођем. Са тих страна се чује све јачи топот копита и звецкање оружја.
Откако сам донео одлуку, више не сањам ништа. Само је ноћас у сну стао пред мене мој игуман и прекрстио ме. Помолио сам му се и душа ми се смирила. Имам његов благослов. У цик зоре сам ушао у цркву и помолио се. Оседлао сам Звездана. Никада то нисам раније радио, али нешто је водило моје руке. Знао сам све што треба да урадим. Зајахао сам. Коњ је зањиштао, чинило ми се да ме весело понео. Ушли смо у шуму галопом. Некада сам био плашљив, сада сам спреман за сваки изазов. Да ми је соко слетео на раме, не бих се изненадио. Пред нама је био крчен пут. Коњ је знао где треба да ме одведе.
Зашумео је поток пред нама. Сишао сам са коња да се воде напијемо и одморимо. Нисам знао где сам и где ћу се обрести, али не враћам се манастиру. Виноград ће и неко други да обрезује, књига сам довољно преписао и не бих могао да гледам да их неко спаљује. Моје је да, ако је до мене невоља, одем што даље. Нису ме узалуд тамо злобиво гледали и ругали ми се када се макнем. Све ја чујем. Све више верујем своме игуману када ме тешио да сам изабран.
Одједном необичан зрак светлости засја снажно кроз крошње на поток. Као да се вода утиша. Осетио сам да је то тај тренутак када ће се све променити. Загазих у ледени бистри поток. Под зраком се пресијавао блистави мач. Исти такав ми се и у сну као спас приказао, с крстом урезаним на јабуци рукохвата. Дигао сам га увис, како сам видео у илуминацијама да свети ратници раде. Био је лак за моју руку. Као да је за мене скован. Ко зна како бих прошао у манастиру да нисам био међу њима и највиши и најјачи. Нисам своју снагу користио, али су морали од ње да зазиру. Није моје више да се обезнањујем у ноћним молитвама клечећи на хладном камену, дошао је тренутак да понесем мач и будем цару на услузи. Далеко је и моћан је наш цар и не зна за мене, али ће му моја вера и снага, кад затреба, бити при руци.
Зајахах Звездана, и он крену сам. Нисам знао где ме носи, али сам знао да је пут прав и мени предодређен. Нисмо наилазили на звери. Коњ би понекада зањиштао и чуло се ломљење грања, али нико није излазио. Звездан има моћ да их растера. Можда би нас и мач спасао, ко зна, није требало. Два дана смо се пробијали кроз шуму, толика је била. Терен се мењао, пењали смо се и силазили. Спавали крај потока, јели на шта наиђемо. Онда се почела појављивати сунчева светлост, дрвеће се проређивало. Изашли смо на чистину цветне ливаде без краја. Испред нас је пролазила група коњаника. Нисам се препао. Видео сам да имају исте мачеве као мој. Примили су ме да јашем са њима. Они у оклопима, а ја у калуђерској ризи. Јахали смо тако да су ме сместили међу себе да ме заштите, ако буде потребе.
На крају дана смо запалили логорску ватру и спремили се за спавање. Уловили су дивљач и пекли на жару. Нисам се осећао сувишним међу њима. Никад ме неко тако пријатељски није прихватио. Рекао сам за своју слабост и њима то није сметало. Испричао сам им своје снове и како сам до мача дошао. И они су имали сличне снове који су их позвали да крену на пут, у бој. Били су племићи, неки су и породице, децу своју оставили. Нико није зажалио, нити се покајао. Овај пут је дужност која им се чудом указала. Не би били часни да су нашли изговор и сакрили се иза неке личне невоље. Ја сам им одсада духовник. Помолили смо се за будуће подухвате, од Бога нам дате.
Чуо се коњски топот, звецкање оружја. Све смо ближе бојном пољу. Не знамо која непријатељска сила нас чека, али смо потпуно спремни да пред њу станемо и не узмакнемо. Причао сам им шта ми је Нечастиви у сну страшно за цара рекао. То их је још више разгневило. Не знамо где нам је цар сада, али изборићемо се да дођемо до њега и заштитимо га од свих зала. Без њега нам нема мира, славе и величине. Ми смо му верна одбрана и ако пред нас стане без блиставе круне и жезла. Што моћнија буде наша царевина, то ћемо сви бити сигурнији и славнији. То ће моја манастирска библиотека бити сигурнија. За то се борити мора.
Тако сам својој новој браћи држао говоре, ја, преписивач светих књига и наход у свету. Једино ми је туга што мој игуман не може сада да ме види. Не треба ми охрабрење. Осећам да га је Свевишњи примио у своје свете редове и да он одозго види све. Биће нам у помоћи кад затреба, а ја његов понос.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.