Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Катарина Ковчин
Вилинска варош
Славни императоре Константине Порфирогениту, наложили сте свом скрибу да бележи ваше величанствене речи не би ли се оне преносиле кроз вечност, са једног императора на другог. Рекли сте да ће записана мудрост благосиљати сва наредна покољења великих царева Византије. Ваш послушни скриб учинио је тако, скупио своје тело у углу радне дворане, предајући се у потпуности вашем одабиру „важног” и „неважног”. Јер, напослетку, шта је историја него нечији одабир речи, догађаја, људи, година?
Не замерите недостојном скрибу, но, записујући ваше узвишене речи, нарочито када смо дошли до опскурних племена словенских, поменули сте извесне Србе. Уколико се сећате, рекао сам вам да познајем једну легенду о чудноватим Србима, легенду која се дуго преносила међу племенима и стигла је тако до мене. Ваша величина рече ми: „Не баратамо ми овде бапским причама”, те одбацисте идеју да би управо та бапска прича могла послужити као непроцењив извор знања о овоме народу. Опростите на дрскости, али ипак ћу је додати, па Ви процените вредност. Речи ми беже, а никако да дођем до суштине.
Легенда о Вилинској вароши
У близини старог Наисуса живео је нарочит народ, тек досељен из далеке земље, коју су називали Бела Сервија, или само Сервија, када би причали међу собом. Све што се зна о њиховој сеоби јесте да су морали да беже од немилосрдних ратника и њихових крволочних похода. Нико од овог чудноватог народа, звани Серви или Срби, није хтео да прича о сеоби. Тек би окренули главу и махнули руком. Једино на чему су инсистирали јесте да нису сви исти, има много племена унутар једног народа, и не дај ти боже да их све поистовећујеш.
Међутим, ако бисте их питали како су дошли до ове земље, рекли би следеће: истог трена када им је нога коракнула на ово плодно тле, небеса су се потресла, муње севале и велики громовник Перун, спаливши божјом ватром храстово дрво, указао је да су на правом месту, на месту судбинском. Против знакова богова се не иде.
Једно такво племе населило се баш у близини извесног старог храста. Иако не беше онај, спаљени, од тог догађаја сви су веровали да је храст миљеник Перунов, стога постаде миљеник народа. На овом посебном месту, међу овим племеном, живела је и девојчица Ивша.
Ивша, за разлику од свог племена, иако је чула приче о прапостојбини, никад није осећала ту нарочиту тугу, дубоки жал за местом давно остављеним иза себе, за низијама непознатим, и непрегледним шумама којима ни мирис није знала. Не, Ивша беше дете од „нове земље”, рођена на тлу старих величанствених градова, римских, илирских, страшних византијских. Знала је, додуше, да се налазе на благословљеном месту, окружени храстовим стаблима, на планини коју опасује чудовишна литица, те да им нико није могао наудити.
Једног јутра Ившу је пробудио бол у стомаку. Придигла се и, видевши трагове крви испод себе, крикну за мајком. Мајка је загрли, објасни да неће умрети, али на неки начин и хоће. Мајка је узела крваву плахту, пресвукла Ившу, и потом је одвела до дрвета испред куће. Пошто је отац био човек великог поштовања у племену, дали су му кућу одмах уз храст. Био је то знак части, рече мајка. Храст је божје дрво, каже она и откопа рупу у подножју. Потом одсече мало Ившине косе, замота је у закрвављену плахту и закопа. „Када сам те родила, део мене, у којем си била, закопан је исто овде”, рече мајка и оде у кућу да потражи оца.
Ноћ је пала, а Ивша се још увек играла око извора што је протицао у оближњој шуми. Ниједно дете се није хтело затећи око потока јер су кружила шапутања да је то место где се састају виле. И то не оне добре, рекоше. Ивша се надала да ће их затећи, певала је гласно, бацала каменчиће и дозивала их. Одједном осети да је неко погоди каменчићем назад, викну: „Жури кући!” и она побеже колико је брзо могла. Таман док је стигла, видела је да ватра гори око огња, но мајка је прислушкивала код врата. Ивша отрча до друге стране, те прислони и око и уво уз дрво куће: отац је седео са непознатим човеком и шапутао. Говорио је оцу на језику који није разумела а отац је само климао главом. Након што је човек устао, изашао из куће и отишао у мрак, обе су утрчале код оца. Отац рече: „Готово је.” Не би Ивша ни знала је ли то „готово” било добро или лоше да није мајка заплакала, али на тужан начин, никако не на срећан. Само је Ивша била будна целу ноћ, питајући се шта је готово.
Сутрадан мајка је рано пробудила и повела са собом до извора. Тамо су их већ чекале жене из племена, све обучене у бело, расплетених коса. Заједно су је прихватиле за руке и увеле у воду, док није била сасвим под њом, питајући се да ли је претварају у вилу. Кад су је опрале и обукле у нову белу хаљину, поселе су је између себе и заплеле косу. Неке су жене певале, а друге нешто тише певушиле, но Ивши се чинило да су ипак више тужне него срећне, иако су се трудиле да она то не примети. Потом су је све одвеле до старог, познатог храста испред куће. Мајка је ухватила за руку и рече јој да је време да се обрати прецима: „Зазови деду, прамајку, сестру изгубљену.” Ивша је често говорила са духовима предака код храста, иако су јој рекли да то не ради често, већ само кад је јако важно. Вероватно је сада баш важно, помисли Ивша, те затвори очи и свом снагом призове лица умрлих. Одједном осети ударац каменчића и пискутав глас јој шапну: „Бежи!” Тек што је чула, неко пројури коњем поред жена, до ње, ухвати је око струка, зграби болно, те баци на коња. Ужас је стегао у грлу, док је гледала како неке жене тапшу срећно, неке вичу, а мама тихо јеца.
Тек кад ју је свукао са коња, видела је Ивша да је то исти човек који је шапутао са оцем око ватре. „Ти си моја”, каже, „твој отац ми те је дао”, каже. Осети шаку како јој рашчупа косу и другу како јој цепа хаљину. Прстима, оштрим као грана, гребе јој бутине и прилази месту где је крварила. Сада су руке посвуда по грудима и леђима, главу јој гура у траву оближње шуме. Прободе је као мачем кроз дужину тела, избоде нечим поганим, баш испод стабла храста. Ивша плаче и моли се храсту. Нека падне на њу. Моли се Перуну, нека је спали муњом. Нико не одговара. Мушкарац, након што је избоде, каже: „Сад си моја жена. Иди кући, у ноћ славимо.”
Ивша устаде, скупи делове подеране хаљине и руком додирне избодено место. Крвари. Земља је црвена, бутине су црвене. У даљини чује поток да жубори; мора бити да је још увек близу куће, али тамо неће да оде. Отац је дао, каже човек. Поток је још увек њен, помисли, и откорача до њега. Тек кад осети нежност бистре воде, Ивша се сломи и дубоко заплаче. Пустила је јецаје, досада себи незнане, да се шире шумом упркос боговима и храстовима што јој не одговорише. Уђе у поток и крв се сјури низ бистру воду, отиче од ње. Док је стајала непокретна, неко је погоди каменчићем. Једна бледа приказа, светлуцала је на сунцу, седела на камену и квасила ноге. На себи је имала плавичастобелу хаљину и косу препуну цвећа. „Знам шта су ти урадили”, каже вила. „Знам и ја”, каже Ивша. „Јеси ли љута?”, пита вила. „Хоћу да умрем”, каже Ивша. Вила се насмеје, ускочи у воду, као треперава варница сунца, те изрони одмах до Ивше. „Можеш да урадиш нешто друго”, каже вила и зацикоће се. „Али мораш бити једна од нас”, шапне јој. Ивша хоће, Ивши више није важно чија је и баци се у поток.
Жене племена су изнеле столове од прућа и спремале храну. При заласку сунца, одјекну звук бубња, којем се убрзо прикључи још један. Па још неколико, све док земљом не заори музика спајања два племена. Вино се преливало из мешина, по кошуљама, кожи, мушкарцима и женама. Нико није приметио да млада није на слављу.
Из мрака шуме спазише ситне варнице светлости. Девојке расплетених, свилених коса изиђоше између стабала. Неке су носиле дугачке прозирне хаљине, са прорезима међу рукама и на бутинама, док су друге већ расплеле хаљине, као и косе. Мушкарци, омађијани, гледали су у чуду ова бића лепоте. Подаше се сви плесу, дивљем и разузданом. Девојке светлости су плесале међу мушкарцима и женама, управљале их полако у круг. Из шуме изађе још једна приказа. И ова је била неприродне лепоте, у белој хаљини, без икаквих мрља крви, и велике сличности са Ившом. Но очи овог бића беху модре и празне, закрвављене од плача. Круг разблуделих вила, жена и мушкараца кретао се све брже и брже, ноге поскакиваше, телеса се знојише, прашина дизаше. Само је вила Ивша узела једну од запаљених бакљи и полако се кретала ка кућама племена. Једна за другом, све су се распламсале, а потом и букнуле, као да прате плес људи. Ватра се ближила прућу око кола, и људи почеше да се отимају не би ли видели шта гори. Али нико није могао да изађе из кола, руке су закључане, скршене под прелепим бићима из шуме, једино што људи могу још да чине, јесте да плешу до бескраја и вриште у ужасу. Само се једна вила проби из кола и стаде у средину, одмах уз кип Перуну. Али Перун се није одазвао кад јој је требао, зато ће и он да гори. Она баци бакљу на кип. Како се кип запали, вила Ивша се окрену према једном мушкарцу, оном што јој је рекао да је његова и врисну снагом свих костију у себи. Одмах за њом врисну и остале виле. Њихови крици подигну ужас од ветра: дрвеће се одвоји од корења, ватра плану у небеса, планина се одвали од литице – свако људско биће засу тло и земља, блато и река, камен их обавије и виле, врисцима, скаменише све око себе.
Мук паде на земљу. Виле се кикоћу и плету поново једна другој косу. Ухватише Ившу за руку и поведу у дубоку, мрачну шуму. Само камена чудовишта и њихове закопане јауке оставише за собом, као кипове, за помен.
Post scriptum
Велики императоре, на Ваш захтев, Легенда о Вилинској вароши, биће именована у Ђавољу варош.
Ваш скриб
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.