Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Марија Жунић
Угљевље
Као мала сваке недеље бих отишла са родитељима код баке и деке на село. То је била наша породична традиција све док бака и дека нису преминули. А онда је традиција постала само успомена са аналогних слика. Оне су остале да висе на испуцалим зидовима од тугле и бледе у старим витринама међу окрњеним тацницама и шољицама кафе. Време једе све успомене, али ту и тамо појави се нека искра која пробуди њихов пламен. Та искра је овог пута било окупљање крај старе школе због прославе старог празника Духови.
Иако се нисам нешто специјално занимала за традицију, а још мање религију, увек сам волела да саслушам добру причу. Али старе приче су као авети, никад не знаш, приповедајући их, чију закопану тајну можеш да пробудиш.
1.
– Ана, молим те, не касни данас. Не занима ме шта си планирала, ово је договорено пре месец дана.
Чула сам класично напињање и хистерију у мамином гласу. Зашто не пусти поруку на Виберу као сви нормални људи, него мора да ме зове и бламира пред свима.
– У реду је, доћи ћу, бус из Бг-а стиже таман на време, ако не буде неки застој у саобраћају.
Значи, стижем све, и да се видим са Милошем, и да одрадим ону кратку презентацију. Дивота. Клацкање до куће тридесетдвојком, па клацкање до 15. спрата, а шта ако лифт не ради, па клацкање до станице, па клацкање… Ух, мука ми је, што ли сам им обећала ово. Док пакујем ранац (јер задржаћу се плафон дан и по), трпам све што ми може ублажити неподношљиву тишину и досаду викенда на селу. Слушалице (checked), телефон (checked), стрип Сендмен (checked), блок за цртање и две графитне (ако наиђе инспирација) (checked). Ионако ће се цео викенд свести на класично преждеравање и опијање. Преживећу.
2.
Док се труцкам најраспаднутијим бусом кроз југоисточну Србију, поред мене седи најгласнија бакута у универзуму. Она има предност, нико не брине о старијима, у њено време није било овако, има дивног унука за мене, лепог као лутка, у мојим годинама имала је већ двоје деце. Моју одсутност док сам бирала музику помешала је са љубазношћу и више није било спаса. Угасила сам га до Ниша у „кототамопева” сценарију.
– А одакле су твоји? Које село? Аха. Па и ја сам из тај крај, дете. Стојановићи, ли? Баба ти се вика Драгиња? Ааа… знам, Драгиња скидала уроци. Она је била најубава у село и превари је од Малчанци најмлађи, те побеже за њег’. Него није то битно. Да ти дам од мог унука број да се чујете, има он и Фејс све. Убаво дете, није што је мој.
Задњу станицу сам дочекала потпуно самлевена и изјурила из буса без поздрава. Клацкање и још клацкања и још у локалном бусу до куће.
2.
На улазу у село дочекала ме је поворка фино расположене родбине. Нису имали неко посебно разумевање за моју жељу да попијем кафу и одморим. Кренула су класична питања, да ли имам неко момче и кад планирам да се вратим. Не планирам ништа, можда избије Трећи светски рат, водила сам дијалоге у себи.
– Имам још доста испита. Није ми сада то приоритет. А је л’ знате неку Анкицу, каже да је познавала баку – покушала сам да скренем разговор у другом смеру – каже да је бака практиковала некаква вуду чуда.
Наједном у просторији настаде непријатан тајац. Сви су напрасно заћутали правећи се да нешто раде.
– Мацо, не пита се то. То ником не причај. Не призивај – шапнула ми је бабина сестра, Зорка. Доза мистерије пробудила је моје успаване вијуге и моментално сам пожелела да сазнам што више.
– Чекајте, бако Зоко, не верујете ваљда у то, бака Драгиња је била нека…
– Тишина, не изговарај наглас – тон јој је био врло озбиљан.
3.
Стара школа у селу постала је дом за змије и гуштере. Извадила сам блок из ранца и кренула да сенчим ивице порушених зидова и обрисе разбијених прозора. Концентрисала сам се да што боље ухватим светлост која је треперила у углу најудаљенијег прозора. Готово је било немогуће да се светлост прелама природно на том месту, тако да сам покушала да приђем што ближе и осмотрим изнутра. У том тренутку настао је потпуни мрак. Потпуно деконцентрисана, покушала сам да се померим осетивши тежину свог тела. И даље сам била у тој просторији, али просторија више није деловала исто. У потпуном бунилу, пипнула сам слепоочницу и осетила нешто мокро. Крв је клизила низ чело, а фокус се губио у даљини. Хиљаду мајушних сунашца покушавало је да се слије у једну тачку. Где сам? Збуњено трљам очи. Ту сам, а нисам. Устајем и ходам ка излазу. Стара школа добија обрисе нове, тек завршене структуре, са целим зидовима, вратима и свеже офарбаним прозорима. Миришем, чујем, гледам. Ту сам, а нисам. Чујем удаљену грају. Поред мене промичу деца свих узраста, потпуно несвесна мог постојања. Полако се крећем ка излазу. Блесак светлости накратко ме потпуно ослепи. Испред мене се отвара најдивнији пејзаж са романтичарских слика. На пољани гомила деце шутира нешто што посећа на лопту, у даљини чујем клепетање хиљаде звонаца. Цинг-цинг, па меееее-мееее, ка мени се крећу бели вунени облачићи, мимоилазећи се са мном потпуно незаинтересовано.
Све око мене је толико чудно, а опет некако блиско и познато. Гледам децу и препознајем ликове, али не могу им се сетити имена. Крећем се по путу и у даљини видим женску прилику која показује руком ка мени. Покушавам да дођем до ње, мада време тече некако натрашке и што брже ходам, као да је све даље и даље.
– Ана, стани. Прићи ћу ја. – Испред себе осећам топлину нечијег присуства, тако познат лик, а опет непознат. – Изволи, Ана, предајем ти ове дарове у аманет. Чувај их, штитиће те од урока, омаја и сени.
Узимам два црна каменчића и спуштам у џеп. Прелепа девојка полако успорава ход и погурена старице нестаје из видокруга. И даље посматрам простор око себе, који постаје све мањи и мањи стопивши цео предео у једну тачку.
4.
– Ана, аман, чекамо те два сата. Сви смо сели да једемо. Шта радиш више? После црткај то твоје, сад мора да се једе – мамин глас ми одзвања из даљине. Дижем поглед и видим стару школу, препуштену зубу времена.
– Стижем, успавала сам се, мртва сам још од јуче. Стави ми кафу.
– Ма каква кафа, дете, седи одмах, после ћеш да пијеш кафу.
Како се дан ближи крају, креће препричавање сто пута испричаних догодовштина из младости. Предњачи баба Зока препричавајући ко јој се од преминуле родбине јавио у сну и какве је захтеве имао.
– И јавила ми се нана Верка баш пред Задушнице, да јој однесем кафу и ракију. Она је много волела свако јутро да дрмне једну уз кафу. А деда Веско јој је доносио на послужавниче у кревет тако, свако јутро. Ма то је била љубав, да вам кажем, и поштовање, и поштовање… јесте, а она је њему певала увече пред легање. Јесте… јесте…
– И мени се неко јавио – прекинула сам нана Зокин монолог – и то баш баба, све вас је поздравила и оставила ми нешто у аманет.
Сви су ме погледали непријатељски, не дозвољавајући ми да завршим реченицу.
5.
– Црна кафа спремљена на старом смедеревцу, нема ничег лепшег. Извадила сам блок и посегла за оловком. Из џепа су се откотрљала на под два црна каменчића. Мој запрепашћен поглед се сусрео са још зачуђенијим нана Зокиним.
– Дете, морамо да причамо о твојој баки.