Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије
Јелена Тадић
„Строго поверљиво” из прошлости Србије
1.
У глуво доба ноћи, те давне 1946. године, само кораци младе Катарине одјекивали су ходником суморне комунистичке зграде, сличне свакој другој згради тог времена, а опет, ове ноћи, толико различите. Ношена страхом, као ветром, зачас се створила пред вратима стана своје једине заштитнице. У том тренутку Љубица на вратима зачу шапат:
– Можете ли ме, молим вас, пустити унутра, заиста је важно?
– Шта није у реду? – питала је Љубица, отварајући врата.
– Митар, поново је нестао. Нема га већ неколико дана!
– Не брини за њега, као да не знаш Митра.
– Овога пута је другачије, бојим се да је заиста у опасности. Отишао је без речи. Али нашла сам једно писмо на дну фиоке његовог стола. У њему се помињу неке речи за које не знам шта значе: „римска соба”, „Ватикан”, „Хрвати”. Мислим да је можда сада Митар отишао предалеко у овој игри мачке и миша и да ће му требати наша помоћ. Можете ли нешто предузети?
– Хајде сада лези и одмори, а ја ћу прочитати ово писмо, и ујутру ћемо, уколико се Митар не појави, размислити шта даље.
Међутим, утешне речи њене свекрве нису умириле Катарину, а и сама Љубица није имала мира. Размишљајући о речима своје снаје, питала се у какву ли је то опасну замку упао њен син, и да ли ће јој њене везе са комунистима који су заузимали озбиљне позиције у влади и овога пута помоћи. Сутра ћу, мислила је, позвати генерала Сергеја и заказати састанак. Неће одбити помоћ својој старој пријатељици. Те мисли је мало умирише, и заспа са надом.
2.
Љубица је, видно нервозна, седела у канцеларији и чекала да је генерал прими. По глави су јој се мотале разне мисли шта се све могло десити њеном сину, али је покушала да их одагна. Када је напокон зачула глас који је позвао да уђе унутра, устала је, глумећи сигурност, и достојанствено ушла у канцеларију. Стрпљиво је чекала да јој се генерал први обрати, што он убрзо и учини.
– Здравствујте, љубимаја маја, проговори Сергеј меким руским нагласком. Шта вас то доводи код мене?
– Митра нема, мислимо да је овог пута заиста у опасности.
– Пре него што одговорим на питање, морам вас питати сећате ли се како смо звали наше хрватске колеге обавештајце?
– Како бих то икада могла заборавити? Завереници из римске собе. При самом помену ових речи, Љубица задрхта и ненадана језа, против њене воље, поче се ширити целим телом. Сећала се колико проблема су досада изазвали завереници и питала се шта ли ће се десити Митру уколико је, игром судбине, доспео у њихове руке.
– Одлично – прекиде њено присећање маршал. И мислио сам да памтите. А сада, када смо се присетили добрих старих времемена…
– Добрих? Опростите ми на смелости, али не бих то време описала баш као добро.
– Видим да се нисте нимало променили. Тело можда стари, али дух остаје исти. Углавном, када смо се присетили ко су завереници, морам вам рећи да је ваш син у озбиљној опасности и да ће нам бити потребна свака доступна помоћ да га пронађемо. На вашем месту не бих чекао више ни тренутка, одмах бих кренуо у потрагу!
– Имате ли можда идеју где би могао бити? Оставио је само писмо, чим сам прочитала редове о завереницима и Русији, знала сам да не може бити добро.
– Осећај вас не вара, баш као ни некада. Нажалост, не могу пуно помоћи. Једини траг који имам налази се у овој кутији. Понесите је са собом, пажљиво испитајте, и можда ћете успети да дођете до одговора на питања од значаја не само за вашу породицу него и за државу.
3.
Прва особа коју је Љубица срела по повратку кући била је Катарина, која је жељно ишчекивала исход разговора тако значајног за целу њихову породицу.
– Шта је унутра? Да ли ти је генерал дао ту кутију?
– Јесте, рекао је да ће нам помоћи и да што пре морамо наћи Митра. Надала сам се да ћеш ми и ти помоћи да заједно нађемо решење.
– Хајде онда одмах да видимо који траг нас чека у кутији!
Прво што су угледале био је следећи симбол:
– О, не! – дрхтавим гласом изусти Катарина.
– Па, сада бар засигурно знамо да је Митар у великој невољи – помисли у себи Љубица, али не рече ништа. Знала је да и Катарина добро зна колико је УДБА[1] била опасна организација. Чланство у овој организацији припадало је само најокорелијим, најнемилосрднијим шпијунима. Није смела ни да помисли на размере катастрофе која би се десила уколико је ова организација поново ојачала. Сада је на њих две ред да се суоче са свим опасностима и нађу траг који ће их заправо одвести до Митра.
– Да ли си пажљиво погледала кутију? Има ли у њој још нечег осим тог злослутног симбола? – упита Љубица Катарину како би прекинула тишину, која је већ постајала непријатна.
– Рекла бих да нас овај траг води у Русију и да ћемо морати следити трагове самог Абакумова.
– Зар он није у Москви, на мисији да спречи атентат на Стаљина?
– То је оно што други желе да мислимо. Морамо саме открити истину.
4.
Негде високо у облацима, на путу за Русију, док јој је неудобност седишта авиона који им је доделила влада реметила ток мисли, Катарина је размишљала о речима генерала Сергеја. Да је могуће да не може учинити баш ништа како би помогла Митру? Сви трагови које је досада нашла водили су их из једног у други ћорскокак. Превртала је по рукама кутију коју им је маршал дао и није налазила никакве одговоре. Одједном, опипа под прстима малену квачицу, коју раније није запазила. Уз доста муке, успела је да отвори зарђалу бравицу. Оно што је видела унутра изазвало је радостан врисак, који је пробудио Љубицу.
– Шта је било, шта је толико важно? – прогунђа Љубица.
– Погледај! У кутији постоји дно које раније нисам приметила и папирић са неким координатама! Можда су то координате места на ком се Митар налази, или бар неки траг до њега!
– Дај ми одмах да погледам то! – сада већ потпуно разбуђена, Љубица баци поглед на наведене координате. Морамо одмах рећи пилоту да окрене авион за четрдесет степени улево. Мењамо правац! Идемо у Владивосток!
5.
Према упутствима које су добиле од генерала, Љубица и Катарина кренуле су у потрагу улицама Владивостока, надајући се да ће брзо наћи означено место. Пред мрачним подземним пролазом Катарина је имала осећај да ће ускоро видети Митра и молила се да је тај осећај не вара. Како су се кроз мрачни ходник приближавале вратима одаје где је очекивала да ће затећи њеног мужа, напетост је постајала толико јака да се готово могла опипати у ваздуху. Међутим, звукови које су зачуле иза врата упутиле су је да је најбоље још увек не откривати своје присуство људима са друге стране.
– Љубица је и сама прислонила уво на малену кључаоницу и звукови које је чула говорили су јој само једно – унутра се тренутно одвија масонски обред.
– У праву си, хајде да се што пре склонимо одавде, уколико нас спазе, нећемо бити ни од какве помоћи Митру.
Након кратког трагања, на крају ходника наишле су на малену нишу, у коју су одлучиле да се сакрију док не остану саме и слободне да трагају даље. Питале су се колико ће обред потрајати и колико ће још времена изгубити чамећи у маленој ниши, када зачуше танани гласић иза себе и схватише да ни овде нису саме.
– Хеј, и ви сте се сакриле од масона?
– Да, а ко сте ви?
– Ја сам Арсеније, некада сам био чувар свих одаја које су пред нама, све док масони нису завладали овим местом и рекли да им даље нисам потребан. Али не знају за најдрагоценију тајну зграде!
– А то је?
– Прво ми морате рећи ко сте и зашто мислите да баш ви заслужујете тако драгоцену информацију.
Катарина рече:
– Тражимо мог мужа, и свака информација о овом месту могла би сачувати његов живот.
– У реду онда. Овде постоји тајна соба, где масони сумњају да је неко сакривен, али не знају како да нађу просторију. Могуће је да се ваш муж баш тамо налази. Идите низ степенице, па првим ходником лево, зид на коме се налази портрет је лажан, а иза слике се налази брава. Окрените је три пута удесно и лако ћете ући!
6.
Када су Катарина и Љубица напокон пронашле Митра, седео је, загледан у даљину, руке пребачене преко наслона столице. Поред столице налазила се преврнута флаша, из које је цурило мало воде коју су му оставили и тањир са остацима парчета хлеба. Кроз благо одшкринут прозор пружао се поглед на целу Москву. Да су околности било мало другачије, вероватно би њих троје седели и заједно препричавали догађаје тог дана, уживајући у заласку сунца. Међутим, данас није био тај дан.
– Зашто се кријеш овде? Знаш ли колико си нас забринуо? – упита Катарина, тоном пуним нескривеног олакшања, али и љутње.
– Драга, не брини, зар ти Љубица није рекла?
– Зар ми није рекла шта? Шта би још требало да знам?
– Катарина, седи, молим те – огласи се Љубица.
– У реду, и боље би вам било да имате објашњење за све ово, обоје!
– Веруј нам да имамо. Само нас мораш пажљиво саслушати.
– Када је Митар отишао на једну мисију, СССР је покренуо велику шпијунску мисију са истим циљем, са Фрањом Туђманом на челу.
– Па је моја мајка мислила да је одлична идеја да ме „отме” и поведе са собом и тебе у потрагу.
– Учинила сам то како бих вас заштитила. Код куће више није безбедно. Агенти ће сваког тренутка закуцати на врата.
– И мислила си да ћемо бити безбедни у самом срцу опасности!?
– Ово је једино место где нас сигурно неће тражити. Ко би помислио да ће се једна стара жена, ма колико славан шпијун некад била, и млада девојка усудити саме да путују до Русије у оваквим временима?
– Да, потпуно си у праву, нико.
Епилог:
Као што данас знамо, мисија совјетских агената није успела. Стаљин је убијен од стране британског шпијуна. Митар се, заједно са својом породицом, вратио за Београд и тамо су дочекали још многе операције, од којих су у некима и сами учествовали. Заједно су доживели бројне авантуре, али се ниједне нису тако радо присећали као ове која је пред вама.
[1] УДБА – шпијунска организација из доба комунизма