Име Стојана Новаковића великим словима је уписано у српској култури и српској традицији. Био је прави полихистор и ренесансна личност, чије се професије само нижу. Стојан Новаковић био је књижевник, научник и преводилац, дипломата, политичар и академик.
Новаковић је рођен 13. новембра 1842. године у Шапцу. На крштењу је овај будући српски књижевник добио име Коста, али га је касније посрбио, и узео име Стојан. Оваква промена имена у 19. веку била је уобичајена појава, нарочито оних који су хтели да носе имена искључиво српског порекла. Стојан Новаковић није потицао из богате породице. Његов отац Јован бавио се столарством. Уз сина Косту, односно касније Стојана, са супругом Јањом имао је још двоје деце.
Своје обазовање Стојан Новаковић започиње у родном месту, Шапцу, где завршава основну школу и Нижу гимназију. Већ се тада издваја као врстан ђак. Један од Стојановићевих професора, Стојан Бошковић, који ће касније постати ректор Велике школе, залагаће се за то да Новаковић настави да се образује.
Отуда, од 1857. Стојана Новаковића налазимо у Београду. Живео је врло скромно, од стипендије, и зарађујући још од слања пошиљки „Српских новина”. Иако и даље гимназијалац, Новаковић не седи скрштених руку, него већ тада, заједно са пријатељима, покреће листове „Оценитељ”, а потом и „ Ђачко учено друштво”. Био је то почетак плодотворне каријере Стојана Новаковића на пољу српског језика и књижевности.
Високошколско образовање наставља у Лицеју, где уписује студије права. Већ по окончању студија, 1863. године, Новаковић добија посао у Министарству финансија. Недуго потом, његов рад, преданост и надасве памет, уродиће плодом, те Стојан Новаковић већ 1866. постаје редовни професор Београдске гимназије (данас Прва београдска гимназија). Ускоро ће постати библиотекар Народне библиотеке у Београду, и кустос Београдског музеја. Стојану Новаковићу то даје могућности да путује по многим значајним европским престоницама, попут Берлина и Беча.
Већ у то време, име Стојана Новаковића било је добро познато, и већ је тад припадао врху наше интелектуалне елите. О томе сведочи податак да у у ово време, тачније 1865. године изабран за члана, а потом и секретара цењеног Српског ученог друштва. Просвети и култури највише доприноси од периода када постаје министар просвете. Стојану Новаковићу приписујемо многе значајне законе којима је тежио да унапреди српску просвету и положаје наших школа.
Новаковић је, чиме год се бавио, томе приступао врло озбиљно и посвећено. Стога не чуди што године 1886. по оснивању Српске краљевске академије, претече данашње Академије наука и уметности, Стојановић бива уврштен у једног првих 16 чланова. Био је и међу оснивачима Спрске књижевне задруге (1892) и њен први председник.
Почетком осамдесетих година, у већој мери почиње да се посвећује правима, политици и историји. Био министар унутрашњих послова у влади Милутина Гарашанина, члан Државног савета, а 1897. добија позицију посланика у Цариграду! Своју дипломатску мисију наставиће у Паризу, и Петрограду, где 1905. бива пензионисан. Десет година касније, по почетку Првог светског рата, напушта овај свет.
његова списатељска заоставиштина обимна је и врло значајна. Српска књижевност али и језик почели снажније мењати и развијати и због утицаја овог писца. Међу најважнијима, издваја се Српска граматика (1894), Историја српске књижевности (1871), Васкрс државе српске (1904), Уставно питање и закони Карађорђева времена (1907).
Међу овим делима издваја се нарочито Васкрс државе српске. Ова књига спада у историографска дела Стојана Новаковића. Васкрс државе српске је политичко-историјска студија у којој Новаковић описује збивања током Првог српског устанка. Новаковићев приступ историографији ослања се на рад Илариона Руварца, који се сматра зачетником српске критичке историографије. Отуда, Стојан Новаковић, иако носи у себи снажна патриотска осећања и разуме важност епске народне традиције, своја дела пише ослањајући се на објективне податке и чињенично стање. Напушта дотад установљени романтичарски приступ историји, изграђен према сликама из епских песама. Труди се да детаљно, поступно и уз навођење извора опише историјски догађај, у овом случају, Први српски устанак.
У књизи Васкрс државе српске, Стојановић се служи стилом који није, за данашње стандарде, у потпуности научан, већ има примесе естетике својствене књижевним делима, језиком који одаје дух његова времена његова реченица уме бити дуга, каткад с инверзијама у распореду речи. Упркос томе, он се служи цитатношћу, позивањем на изворе, те детаљно описује овај ратни период, трудећи се да узроке, ток и последице рата објасни како српском плану, тако и кроз осврт на европско стање и удео утицаја великих сила. Тиме успева да објасни улогу рата и на балканској али и на еврпској позорници. Васкрс државе српске отуда бива књига коју ваља препоручити свакоме ко воли жанрове који су на граници уметничког и научног.
Реиздање Васкрса државе српске можете наћи у књижари Порталибриса! Поред књижаре, наша дела, од којих су нека толико ретка да их можете наћи само међу антикварним књигама, можете наручити и преко сајта. Узмите свој примерак ретких наслова, међу којима су До последњег даха Стојана Живадиновића, Велимир и Босиљка Милована Видаковића, Васкрс државе српске Стојана Новаковића, Сремска ружа Јована Грчића Миленка, Записи старог Београђанина Косте Христића, Стојан Мутикаша Светозара Ћоровића, Тамо-амо по истоку Милана Јовановића Морског, Са Авале Босфор Драгомира Брзака и многи други.