Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”
Ђорђије Бојанић
Последња ноћ Драге Машин
Из ноћи у ноћ све више се слутило лето, спарно и загушљиво. Тек негде пред зору освежило би и на истоку би се указале румене пруге, а дан би почео некако тихо и мирно, са уобичајеним шумовима и звуковима које је производила послуга послујући… по двору.
На звук звонцета које је лежало ту на сами дохват руке, уз узглавље Њеног краљевског величанства, и које би краљица подигла с мале полице крај кревета и протресла га једним увежбаним покретом, церемонијално и благо заповеднички, отворила би се широм висока двокрилна врата с раскошним дуборезом и ушла би слушкиња у типичној дворској ливреји. Напудерисана и с руменим образима, пришла би кревету и поклонила се по свим правилима протокола и гласом који је морао у себи да садржи строго прописану меру услужности која својом озбиљношћу и посвећеношћу на посебан начин истиче значај самог посла и нарочито значај личности којој се служи. Казала би: „Ваше величанство, стојим на услузи.”
Тим речима почео би дан и смењивала би се дворска послуга. Опет по строго одређеном дворском церемонијалу одвијало се уређивање у будоару, и послуживање јела, и излазак у шетњу, и тако све до ноћи, када би наједном све утихнуло и када би поред себе чула крупно и уједначено дисање краља, „свог Саше”.
И док би гледала у високу таваницу, јављале би се и смењивале исте слике, несигурна и уплашена девојчица држи мајку за руку, бал је и сви су раздрагани и расположени за игру, или се то само тако чини. Она одједном почиње да расте, вртоглаво се мења свет око ње и она је сад лепа и заносна жена коју пожудно прате сви мушки погледи и прилазе јој један по један каваљер и моле је за игру. Прихвата позиве и она у свој тој маси обожавалаца примећује свог Сашу и прва му прилази и он јој креће у сусрет и док њена радост расте до неслућених висина, одједном чује око себе потмуло и опасно брујање, као зујање оса, потмули гласови пуни мржње и прљави коментари засипају је својим уједима и осећа како јој срце лупа и дрхти и неки дивљи страх, као код животиње коју гоне ловци, овладава њоме.
„Одакле сада ово?”, попут вапаја отима се питање. „Зашто ме сви мрзе и чему мржња оваква мржња, опака и убиствена”, нижу се питања и као каменчић бачен у воду свако то питање утоне у једно безлично непрекидно ћутање.
И пита се и ћути, тако из ноћи у ноћ. Ни вечерас није другачије, обична мајска ноћ и нека мрачна слутња која као да постаје одређенија, али и даље је све у тој мрачној слутњи и неодређеном страху. И сама та мржња делује заразно, као епидемија шири се самим двором и прати је куда год да изађе. И једино у загрљају свог Саше осетила би сигурност и уточиште, али та мржња потмуло поткопава, делује брзо као отров и не постоји начин да се побегне од ње.
И ухвати је жеља, помамна и вртоглава, да исто тако узврати мржњом и да разбије ту неку врсту уроте око себе, али све то буде кратког даха, без циља и стварног ефекта и на крају тај гвоздени обруч некако механички и бездушно шкљоцне и затвори се.
И још једна мајска ноћ, нимало другачија од претходних, али опет на свој начин посебна, као да у себи носи неки свој датум и коначно разрешење, а исто тако то наводно коначно разрешење као да носи неку притајену бестијалност до тренутка када мржња постаје чин и злочин.
На саму реч злочин снажно се тргла, скочила је у кревету сва задихана и у зноју док јој је срце лупало, претећи да искочи из груди.
„Ја ово бунцам, да ли је ово бунило?”, питала се полушапатом, док је ноћ као неки погребни застор стајала црно и непомично и једино што се померало то су биле њене груди док је покушавала да удахне ваздух.
Трудила се да се осмехне и свом том немиру, бојазни, страху, или већ ни сама не зна чему, да и најмањи спасоносни облик немарности, верујући како је све то негде дубоко у својој бити неважно и производ уобразиље, али уместо у осмех, осећала је да се њено лице неприродно цери и претвара у грч и болну гримасу.
„Чему све ово?”, плашила се да постави неко одређеније и директније питање и та неодређеност и нејасноћа као да су јој на тренутак помогле да се разабере.
„Али од чега да се разаберем”, то је било питање које није смела себи да постави ни у трећем лицу, нарочито тако отворено и огољено.
И негде из даљине, неодређене и помало тајанствене, трчи јој у сусрет једна девојчица. Слика наставља да траје и то дете јој и даље трчи у сусрет, раздрагана и с циликтавим гласом као звонце. Одједном су кренуле да оживљавају и друге слике, израњају и познати и непознати предели, нека далека поља и простране шуме постају ближи и пространији, израњају и множе се улице и као у препаду искачу високе куће и она је то дете, седи у пространој кочији и вози се и све се нагло стишава, сплашњава и претвара се у једнолични и успављујући звук кочије која се мирно котрља друмом.
То дете весело и раздрагано гледа кроз прозор, гласно се чуди и, мешајући српски и француски, обраћа се некоме до себе.
„Али ко је то?! С ким то дете разговара? Немогуће је да сам то ја, никад нисам била тако весела и раздрагана”, намећу се нова питања и одједном у самом углу кочије примећује једно смркнуто и забринуто лице које као да долази с неке друге стране, непознате и страшне. Tо лицe одговара девојчици, такође мешајући српски и француски, али израз лица се не мења и та смркнутост и брига почињу да нарастају као плима и преправљају све око себе и светла постају пригушенија и боје бледе и гасе се. Дете некуда нестаје и нема више ни кочија и она хода сама неким сивим прашњавим путем који вијуга и стално некуда скреће и из предела сивих поља прелази у још безличније и сивље планине, а око пута се нижу јаруге и стрмине које прелазе у амбисе.
И када се чинило да тај пут нема краја и да ће све то да траје унедоглед, одједном је испред себе угледала како се споро и полако вуче коњска запрега с ковчегом док ковчег прати колона народа спорим ритмичним ходом.
И не чују се ни плач ни најмањи јецај, нити уздисај и сви држе погнуте главе и лица су им сакривена од погледа са стране.
И док покушава да завири у њихова лица, одједном, као по команди, сва та лица окрећу се према њој, са злобним осмехом, церекају се с пакосним уживањем. Чак се тај звук чује како све више расте као лавина и претвара се у громогласан смех.
Поново се нагло тргла из те чудне омамљености, из тог осећаја бунила које прети лудилом и поново је срце почело нагло да јој лупа и груди се надимају са болом и напором у покушају да ухвате мало ваздуха.
Ослушкивала је у себи и око себе, хватајући се, како је и сама желела да верује, за чињеницу да је то само њена уобразиља, изненадно бунило које ће проћи ако не буде превише поклањала пажњу томе и постепено је срце почело да се смирује и мирније куца. Удисала је ваздух не више са осећајем да јој недостаје и као да ће сваког часа да се угуши.
И пратећи тај ритам олакшања и слушајући мирно једнолично дисање „свог Саше”, полако и неосетно тонула је у сан док су око двора, испод балкона и надомак саме спаваће собе почеле да се појављују и множе бројне претеће сенке и у својој завереничкој одлучности кренуле су да једну коб испишу до краја.