Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Дарко Којић
Порфирија[1]
Вршац, 1797.
Стајао је оборених рамена и мутно гледао кроз магловито јутро. Напуштајуће зеленило било је окупано тешким капљицама. Наквашена земља стварала је блато, у које су његове ноге тихо упадале док је неприметно дрхтао од новембарске свежине.
Као дете које зна да му отац неће поверовати, разочарано је гледао кочију која се гушила под јутарњим сивилом. Коњи који је вукоше, узнемирено су зањиштали, ударајући копитима, заставши подалеко од њега.
Кад је видео да је из кочије изашао високи човек, уштиркане господске одеће и блиставо беле кошуље, уредно почешљан, са дугачким, широким зулуфима, он се сагну и покупи замотуљак наслоњен уз ногу.
– Изасланик цара хабзбуршког, Франца II, доктор Бернард Мајер – одбруси понижавајућег погледа.
– Јова – кратко узврати сељак стежући свој замотуљак и покаже руком ка озиданом улазу иза којег су се спуштали камени степеници. – Овуда, докторе.
– Шта је то, побогу? – запрепашћено рече доктор Мајер.
– Па бунар, шта да буде – скривајући осмех из страхопоштовања према саговорниковој титули, Јова му рече закорачивши први. – Пођите.
После тренутка навале роја мисли, обогаћене потцењивањем, доктор Мајер крену за њим.
– Па, ви Срби… Па што их чувате у бунару?!
– А где би? – без трунке размишљања, Јова испали ове речи не застајући.
– То је против права болесног човека. У Хабзбуршком царству…
– Али код Срба је тако, ми овде живимо! – прекину га Јова, па настави – И да, нису они болесни.
– Како се усуђујеш? Ја чак из Граца долазим као царски изасланик. Ко си ти да судиш?
Јова заћута. Све гушћи мрак обгрли обојицу док су силазили кружним, хладним степеницама.
Вртећи без престанка главом, доктор опет рече, али потпуно тихо, као преиспитујући себе:
– Али што у бунару?
– Бунар је, кажу стари, штит од зла. Држи га у себи. Одувек било.
– Стари? Који стари? Којештарије! – подиже глас доктор, па настави. – Доста ми је српских бајки. Наука каже – то је царска болест!
Јова застаде и, не подижући поглед са степеника испод својих ногу, по први пут се обрати доктору равноправним гласом:
– Чујте. Да л’ је царско, не знам, али да је зло, то знам веома добро. Верујте ми, да није овде мрака и мене…
Доктор Мајер је најпре у тишини осетио чудан Јовин осмех док је загонетно прекинуо своју реченицу, а потом се у ваздуху осетило да је по први пут дубоко размислио о ономе што му је овај изговорио. Након кратког размишљања језа му се спусти низ леђа. Несвесно дрхтећим гласом јасно је одавао несигурност:
– Ја против науке не смем.
– Ја очима више верујем него вашој школи – узврати му сељак.
– Али ја вашим враџбинама не дајем значај.
– Докторе, осећам да више нисте тако сигурни – Јова га погледа право у очи.
Докторове зенице су ћутале. Тражиле су неку нит за коју би се као дављеник ухватиле и ишчупале из овог муља који их је одвајао од реалног. Тешко је било наћи пречицу до лажи.
Иза дебелих, дрвених врата са тешком гвозденом полугом, која се налазила на пар корака од њих разграничавајући унутрашњост бунара и бочни ходник, кроз који је непрестано струјала хладна мемла, зачу се јаук прожет шкргутањем зуба.
– Видите, докторе, ја сам сељак. Неписмен и неук. Али Бога познајем. И знате шта, савршено ми је јасно зашто вас је Господ послао – набујале самоуверености, Јова поче да реже речима. – Царски изасланик у српском бунару, замислите. Ми можда живимо у истој земљи, али нисмо исти свет. Та ваша наука вам овде ниште не вреди. Размислите, докторе мој, док још има времена, за све нас.
Доктор Бернард Мајер јесте био изасланик Хабзбуршке монархије. Био је врхунски стручњак, надалеко познат. Али није њега послао цар, већ је на томе сам инсистирао. По целом јужном ободу царства говорило се о чудним причама из Баната, из неког пограничног Вршца и његовог замка на врху брда. И причало се о бунару у замку. Бунар смрти, називала га је европска господа. Бунар спаса, говорило је „неуко српство”.
Доктор баци поглед нагоре и виде само мали округли комадић неба. Чинио му се далек, али леп, иако облачан. Свет који је он оличавао био је негде изнад. Негде изван тренутног, хладног и другачијег. Дубина бунара расхладила је језом прожету његову кожу. Али, није кожа проблем, већ кости. Кост када се охлади, разум бледи.
Јова смирено упали бакљу.
– Чему то, па они су осетљиви на светлост? – примети доктор чудећи се.
– Не, они се боје светлости! – одлучно узврати сељак, па показа доктору ка вратима. – Извол’те први.
– Којешта! Немојте ми се мешати у знање. Срамота! – бесно узврати, па главом показа на замотуљак у Јовиним рукама. – Шта ти је то?
– Бели лук и нож.
– Oh, mein lieber Gott. Ich werde verrückt. Објасни ми зашто ти то треба.
– Белог лука се исто боје…
– Бели лук разграђује крв и штети им. Не боје га се! – прекиде га љутито Бернард.
– А ножем им пуштамо крв. Онда они то пију – настави Јова не обазирући се на докторово прекидање.
– Човече, пуштање крви им смањује притисак, па им олакшава, а пију је јер су малокрвни.
– Нема смисла више – прекиде га Јова. – Уђите, причаћемо после.
Коначно закорачише унутра. Испред врата ни време није пролазило како то природа захтева. Без немира, ни оно није имало смисла. Ти ситни делићи зла између два откуцаја, прожели су њихове тренутке између Јовиног времена, које је каснило, и Бернардовог, које је журило. Очас дође и следеће јутро, а да универзум ни приметио није шта бунар проживљава.
Гвоздена полуга спусти се у своје лежиште. Одзвањајући звук метала затворио је једну причу за собом. Разграничио је порив којим се реалност раздваја од потребе да се победи, по сваку цену, не бирајући да ли преко разума, тајни или срца.
Доктор Мајер, блед као тек исукана крпа, ходао је степеницама нагоре без иједне речи. Зној му је окупаo најежену кожу видљиво и преко кошуље, не више тако лепе, већ умазане крвљу и одурног смрада. Једна ствар је, ипак, била страшнија и уочљивија од било чега другог – његове очи биле су најежене. Тај поглед неко не доживи ни до смрти. Бернард Мајер јесте. Поглед скрханости, страха, разочарања. Цео његов живот, учење и име били су прекинути у само једном дану. Поглед срамоте, беса, немоћи.
– Бернарде – изусти Јова сладећи се сликом коју је стварало докторово изнурено тело – мислим да више ниси сигуран.
Доктор после два-три степеника застаде и ухвати обема рукама Јовине подлактице.
– Чуј – рече, па прогута тешки комад нелагоде – ко си ти? Ја знам да ти ниси сељак.
– Докторе царски, ја сам Србин. Довољно је. Ништа ти нећеш добити сазнањем – на трен Јови засијаче очи од задовољства. – А признајем и да уживам помало.
– Ко год био, само ми ти можеш спасити углед. Клечаћу, али уради ми то… молим те! – ту под земљом, понизности је лако да изађе.
Јова, знајући унапред да је ово једини могући исход, био је спреман.
– Како то мислиш, несрећниче?
– Ја сам живот дао за ово, за овај један силазак у бунар. Мој отац је продао имање да ме школује. Син и жена ме се одрекли јер сам време уместо њима поклањао медицини. Мој цар, дукати његови, винули ме у небеса. Веровао ми је. Веровао да сам пронашао нову болест и лек за њу. Лек који ће му донети богатство.
– Па јеси ли? – Јова га упита, знајући одговор, али његова жеђ за слађењем била је јача.
– Нисам – кроз сузе узврати доктор, па настави – молим те, реци ми ко си. Бар да знам ко ме је сахранио.
Јова је дочекао своје минуте. Знао је да је план успео и да је живот његовог града коначно продужен, а да је све у његовим рукама.
– Слушај, можда ово не мора да буде твоја сахрана.
– Молим? Како? – трачак наде поново обоји његове очи.
– Теби цар верује?
– Без поговора, много сам за њега урадио.
– Имаш утицај на њега?
– Највише колико неко обичне крви може имати.
Неколико часака мира. И неколико часака докторовог усијања. Све у једном.
– Не би било добро по тебе да цар схвати да је све било узалудно. Да је бескористан сваки дукат уложен у тебе. Хоћемо ли га лагати? – право у ум удари Јова.
– Молим?! – изненађење му се преплете с надом. – Како? Хоћемо!
– Како се зове болест коју си мислио да си открио?
– Порфирија – одговори Бернард кратко.
– Онда овако – смирено настави Јова. – Тако ће и остати. Штета је да тако млад доктор изгуби све. А и штета би била да ова створења раширимо по царству, зар не?
Бернард устрепта. Знао је да неће бирати средства да заштити свој понос, а учинило му се да чак и спасава посрнуло царство. Савест му ионако нестаде.
– Шта тражиш, Јово? Како да ти вратим? – као најбољи трговац, доктор крену у преговоре.
– Најпре, да знаш да је ово што радиш грех, то морам да ти кажем. Друго, хоћу да ми признаш јеси ли веровао себи.
– Знам за грех. Бог нам је исти. Све знам. Али окајаћу, хоћу, кунем се – застаде на трен. – Није порфирија, није болест. Зло је. Стидим се и признајем – јесу вампири.
Јова се озари, задовољан.
– Дивно, Бернарде, дивно.
– То је то? То је све? – упита доктор.
– Не, докторе. Бирај, твоја пропаст и Вршац који ће нестати под немаром цара или наш договор и Вршац који ће бити равноправан у царству?
– Прихватам – без размишљања рече. – Знам како ћу.
– Поради.
Шаке им се стиснуше. Чврсто.
– Молим те, реци ми ко си. Сада бар можеш – доктор изусти последње речи.
– Јосиф Јовановић. Шакабента ме зову.
Бернардово запрепашћење је било превелико. Израз епископовог лица био је последње што је гледао пре него што је кренуо нагоре. У маглу, у господску Европу. Сјајну и несвесну.
Требало је изаћи из бунара. Српског бунара. Читавих двадесет година је доктор Мајер излазио из њега, све док није издејствовао код аустријског цара Франца I да Вршац постане слободни царски град. Небо нека размрси чијом заслугом и чијим лажима. У ствари… постоје ли оне уопште?!
[1] Прича Порфирија је базирана на теми која у себи има елемената фантастике, а који су убачени унутар стварног историјског догађаја, односно, реч је о добијању статуса слободног царског града од стране Аустријског царства, који је додељен Вршцу 1817. године, након чега је град почео експанзивно да се развија. Једна од најутицајнијих личности која је заслужна за ово признање граду јесте тадашњи вршачки епископ Јосиф Јовановић Шакабента, који је успео низом дипломатских радњи да оствари ову привилегију. Искористио сам ову чињеницу и, убацујући елементе мистериозног и фантастичног, направио једну фикцију унутар које неки мотиви карактеристични за српско поднебље, традицију и културу (пре свега мислим на вампире, на симболично значење бунара у српским легендама итд.) чине један склад нестварног са историјском позадином. Такође, искористио сам чињеницу да стварна болест порфирија има скоро потпуно исте симптоме као оне које се у нашим легендама приписују вампирима, што ме је свакако подстакло да те две ствари уобличим у једну и искористим у овој причи…