Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”
Милош Драгојевић
Писмо госпође Томић
„Част… Проклета повређена част… Нисам знао да овако боли”, помислио је Јаков Томић док се тог снежног децембарског преподнева 1889. године фијакером кретао улицама Новог Сада. Крајње одредиште била је Сремска Каменица.
Унезверено лице, одсутан поглед који се губио негде у даљини и подочњаци који су указивали на хроничну неиспаваност говорили су о тешком психофизичком стању у ком се већ месецима налазио овај познати новосадски публициста, новинар, политичар, председник Радикалне странке. Одговорност за овакво стање тридесеттрогодишњег Јаше, како су га из милоште звали пријатељи, лежала је у његовом сукобу с прваком Либералне странке и уредником листа „Браник” Мишом Димитријевићем. Наиме, тај сукоб се временом с политичког проширио на поље приватности, која је задирала у најинтимније кутке породице Томић.
Фамозно писмо које је наводно Милица Томић, супруга Јашина, написала и послала свом некадашњем веренику, правнику Бранку Петровићу, док је још била верена с њим, некако је доспело у Димитријевићеве руке. Одмах након тога овај је детаље интимне преписке почео да користи у подмуклој и прљавој кампањи против Томића, објављујући делове писма у „Бранику”. Наиме, Милица, иначе ћерка чувеног српског политичара Светозара Милетића, наводно у том писму нуди тадашњем веренику место главног уредника „Заставе”, тада најутицајнијег листа међу Србима у Аустроугарској, чији је покретач и власник био њен отац Светозар. Такође наводно, Бранко би добио то место само уколико би пристао да се ожени Милицом!
Ствар по Томића и његову супругу била је још више искомпромитована чињеницом да је Миличин најпре вереник, а потом и супруг заиста и постао главни уредник „Заставе”. Само, наравно, то није био Бранко Петровић, него Јаша Томић.
Сваки нови текст објављен на тему Миличиног писма страшно је погађао како њу саму, тако и Јашу. Ствар је кулминирала оног тренутка када је Јаша преко текста у својој „Застави” позвао Димитријевића да објави писмо у целости уколико оно заиста постоји. Веровао је да овај то неће урадити. И није, али је зато позвао сваког ко жели да дође у редакцију „Браника” и прочита писмо. На тај начин садржину фамозног писма сазнала је скоро цела новосадска чаршија, а причало се и да је оно јавно читано на приватним чајанкама госпође Димитријевић.
* * *
Стигавши у улицу која се налазила у самом центру Сремске Каменице, кочијаш је застао испред једне куће. Била је то кућа Јована Јовановић, доктора, песника, писца, покретача многих шаљивих листова, листова за децу и уједно великог Јашиног пријатеља. Јован је очекивао Јашину посету, те се тако врло брзо нашао испред врата куће, где је дочекао свог пријатеља. Након срдачног поздрављања пропраћеног грљењем, њих двојица уђоше у кућу. Убрзо су седели за столом у дневној соби Јовановићевог дома са шољама чаја у рукама.
„Одбио је позив на двобој!”, започео је разговор видно узрујани Јаша.
„Смири се, Јашо, и боље што је одбио… То ти заиста не треба”, покушавао је безуспешно да смири свог пријатеља човек који је специфични надимак Змај добио по дечјем часопису за који је годинама писао.
„Ти не разумеш, Јово… Милица ноћима не спава, плаче, јеца, не једе ништа. Не могу више да је гледам како се мучи”, рече мешавином кивног и тужног гласа Јаша, а затим сагну главу и настави. „Ни ја не спавам, не смејем се, у редакцији сам деконцентрисан, одсутан, не могу да пишем, ни да водим посао. Сви су приметили да нешто не ваља са мном. И све то због проклетог писма. Због оног ђубрета Мише Димитријевића!”, повикао је Јаша. „Убићу то псето, Јово. Кунем ти се, убићу га!”
Подигавши главу, и даље је викао, овај пут избечивши своје, од неспавања крваве, очи према Јовановићу. Потом крену да вади нешто из унутрашњег џепа сакоа.
„Ево… Види… Купио сам нож!”, рече, при томе показујући један повећи ловачки нож свом запрепашћеном пријатељу, коме тек тада постаде јасно у каквом се заправо психичком стању овај налази.
„Јашо, желим да одмах бациш тај нож!”, продерао се Јова на свог пријатеља, при томе се уозбиљивши највише што је могао. „Човече, ван себе си, не препознајем те… Зар да постанеш убица?! То желиш?!”, прекоревајућим гласом упитао је Јова, гледајући Јашу право у очи.
„Треба ти одмор, отпутуј негде заједно с Милицом. Негде, у неку бању далеко од свих, а пре свега од новосадске чаршије и Димитријевића. Тамо где одеш, мозак ће ти се разбистрити, наспаваћеш се и моћи ћеш реалније да сагледаш ствари. А сада ми предај тај нож!”, рече Јовановић, испруживши руку ка Јаши.
Настала је напета тишина током које су се двојица пријатеља згледала. Јаша је знао да је то што Јовановић захтева од њега најбоље решење. Ипак, његова част, као и част његове жене, била је веома повређена. То га је натерало да се двоуми.
После готово целог минута нећкања Томић је ипак попустио. Предао је нож Јовановићу.
* * *
Осванула је субота, 4. јануар 1890. године. Био је Туциндан. Дан током кога, по народном веровању, није ваљало тући децу. У противном, ова ће, као се веровало, целе године бити неваљала и болећива од чирева.
На централним новосадским улицама било је живо. Празнична атмосфера је као и увек чинила своје, па су пролазници већ од раних јутарњих часова били веселији и више раздрагани него обично. Сви, осим Јаше Томића, који је управо излазио из редакције „Заставе”, где је припремао уводник за божићни број листа.
Ситуација с прозивкама из супарничког „Браника”, у вези с фамозним писмом госпође Томић, није се смиривала. Штавише, кампања дискредитације и бацања љаге на Томићеве постајала је све гнуснија и безобзирнија.
Ходајући тромим и уморним кораком, Јаша је имао утисак као да га сви пролазници загледају, подсмевају му се иза леђа и коментаришу његов јад. Био је напет, параноичан и депресиван. Пазаривши цигарете од добро познатог уличног продавца, желео је само да се што пре врати у редакцију, осами и пише. Није му пријала изложеност свим тим погледима. Осећао је стид и нелагоду. Ипак, случајност, или можда судбина, није хтела да се Јаша врати у канцеларију. Макар не за дуже време.
Корачајући назад ка згради у којој се налазила редакција „Заставе”, махинално је окренуо главу на леву страну. У даљини, низ улицу, на неких сто метара од себе угледао је фијакер у који је управо улазио његов заклети непријатељ, извор свих његових брига и проблема, Миша Димитријевић. Од тог тренутка Томићу је у глави била само једна мисао. Освета!
Брзо је кренуо ка фијакеру у намери да се обрачуна са Димитријевићем. Међутим, прекасно. Мишин фијакер је већ кренуо. Томић се тада нагло унервозио. Почео се освртати у намери да нађе и заустави други фијакер. Током тог освртања за око му је запала улична тезга на којој су се продавали ловачки ножеви. Пришао је и пазарио један. Затим је зауставио једну кочију која је управо пролазила туда. Сео је у њу и рекао кочијашу да што брже потера коње у правцу којим се запутио Димитријевић.
Убрзо су се оба фијакера нашла на железничкој станици, за коју се испоставило да је била крајње одредиште Димитријевића, његове супруге и још једног пратиоца. Наиме, требало је да они тога дана возом оду у посету мајци госпође Димитријевић.
Сишавши са фијакера, Јаша се хитрим кораком упутио ка Димитријевићу. У руци је држао нож. Када му се скоро сасвим приближио, овај га је приметио. Схвативши о чему се ради, Димитријевић је покушао да из џепа извади боксер који је носио са собом. Међутим, било је касно. Снажан и прецизан убод ножем у пределу груди, пропраћен болним јауком жртве, био је, како се испоставило, кобан по Мишу. Преминуо је након само десетак минута.
Било је то 4. јануара 1890. године. Снег је падао, воз је управо улазио у станицу… Воз на који се Миша Димитријевић никада није укрцао.