Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије
Емил Петров
Операција „Табакера”
Дубоко загледан у топографску карту, осетио је неку чудну тишину… са муком је устао са мале столице, обрисао чело и смањио светлост петролејке. Изашао је у другу просторију земунице, где су око великог пања и на њему постављене крпе седели његови верни четници. Из чобанске торбе Никола је вадио храну и редао по крпи – лук, сланину, сир и пола погаче.
– То је све… – рече и погледа сваком у очи.
Тишина је била поразна.
Поручник му додаде упаљену цигарету без филтера, где он жедно повуче дим.
Количина хране је била недовољна… људи окорели у рату и страдањима су то одмах проценили. Ништа ново – поново гладовати.
Одбивши дим од себе и враћајући цигарету поручнику, Никола настави да прича:
– Гаја… каже да је ово једва успео, прате га комшије, сумњају да је наш, а и црвени га посматрају испод ока… – слегну раменима, па показа на храну – …и да ће ово надаље све теже да буде…
Ђенерал покретом главе позва ка себи потпуковника Васиљевића. У њега и његову процену ситуације је имао највише поверења.
– Чича…? – упита га Драгиша. Већ је умео да чита са лица и из ока кад се спремају крупне одлуке.
– Немамо шта чекати… пренеси радио-везом да крећемо… на југоисток…
– Ниш? – упита значајно.
– Ниш и остало даље… – па показа на карту – …па дођи да се договоримо којим правцем…
Потпуковник климну главом, те оде у трећу просторију тајне земунице ка радио-апарату.
Плавокоси радио-везиста сакри чутуру и угаси цигарету. Климну главом кад му се потпуковник обрати.
– Крени са… Операција Стонога.
Везиста слегну раменима и поче да претура по црној кориченој свесци. Потпуковник се направи да не осећа мирис ракије.
Чича је повећао светлост петролејке, нагнут над карту.
– Ја мислим да је најбоље овако… – левом руком се наслони на импровизовани стол. – На Мокру Гору, па преко Јавора овамо поред Ивањице… знају да тај крај познајем, али баш зато нас тамо неће… па на Рашку до Топлице, Куршумлије… па… аха, а ево га… на Прокупље и до околине Ниша. Већ у Нишу нас неће нико очекивати. Па на воз – потпуковник подиже обрву – или преко – протрља уморне очи скинувши наочаре са округлим оквиром; тражи прстом… – аха, па на Паланку и Бабушницу до Цариброда. После је лако, ту у Цариброду имам људе. Знам границу одлично… – скину наочаре и баци их на карту.
Потпуковник замишљено погледа карту. Појача светлост лампе.
– Мој предлог је Прибој–Нова Варош, па Пештер – има хране, оваца, сира и млека, пастира. Имамо злата, купићемо. Да се опоравимо и сакријемо мало од потера, Пештер је велики. И пуст. А онда преко Рашке на Жупу, Александровац, па на тај Ниш… а после како буде…
– Договорићемо сутра све… нека је ноћ… има ли потврде… – показа главом ка радио-станици.
– Нема – погледа на сат – …још је рано.
– Изаћи ћу на ваздух… – показа, а за њим се са спремљеним немачким аутоматом одмах упути Никола Мајсторовић.
Недалеко од земунице се замисли. Ноћ је већ, планинска, оштро заривала своје хладне канџе. Но војник од каријере, навикао на свакакве муке, не обрати пажњу. Покушао је да се према слабашним звездама оријентише и упути поглед ка југозападу, ка планини Јахорини и Црном врху. Доле у подножју, близу реке Праче, је гроб сина Војислава, у њивама чемерничким.
– Чемер… Чемерница… – излете тихо из њега. Никола, са откоченим оружјем, недалеко од команданта, начуљи уши и упре поглед у таму, но не виде никакав знак присуства других људи. Неке муке муче Ђенерала.
Дража погледа ка небу. Урадио је све што је могао… окрену се ка улазу у земуницу. Време је да бар своје људе извуче, а и да не допусти да падне у руке бољшевицима. Сад је све зависило од двојице људи – у Нишу, рођака Драгише Цветковића, доктора Крстића, као и другог доктора у Цариброду, мирног Сарајлије, Хасанбеговића. Крстић је већ превео у Бугарску бившег председника Владе Краљевине Југославије, Драгишу Цветковића. Вероватно је сада шетао на Азурној обали.
Дража је знао – из Софије Истанбул је надохват руке, а из Турске ни Париз није далеко, већ је 1930. године био и успоставио праве пријатељске односе са појединим људима који су сад на великим положајима. Можда ће генерал Де Гол да пожели да му лично уручи орден Ратни крст.
Радовао се доласку у Цариброд. Најбољи дани његовог живота су били кад је био војни аташе Краљевине Југославије у Софији. Долазио је мотоциклом из Софије до Цариброда и увек прво улазио у кафану Гациното. Тадашњем амбасадору у Софији, дипломати од каријере, Цинцар-Марковићу, никад није било јасно шта тражи у малом градићу.
Разлога је било много. Одмах је могао да их из рукава извади неколико због кафе са ратлуком и задушеног зечјег паприкаша. Због лова на зечеве и лисице са локалним ловцима и дружења са питомим људима малог градића. Због доктора Хусније Хасанбеговића и његовог заразног севдаха. Због терасе кафане и меке ракије и досетки локалног обућара Црце. Због посматрања корзоа и смеха и песме људи на платоу званом Павилонче, одмах испред кафане Гацино.
Због посматрања границе, слабих места и навика локалних чувара и граничара. Већ је знао бугарски језик, но га је очаравао дијалекат којим су људи градића говорили.
И због једне од четири ћерке власника кафане – чувеног Гаце Калотског. Да, те модре очи Евдокије Рангелов… док свира гитару и гледа ка њему, а Вера и Невена – једна на контрабасу, а друга свирајући виолину, забављају госте и тајно се смешкају због сестрине љубави према аташеу. Није никад видео такве очи, тај плавозелени сјај, па бело лице и дрска црна коса.
Врти главом, не зна шта ће са сећањем. Сад, овде у планине… све боли.
Лепа беше та 1936. година. Но већ тад се осећало да су та времена спокојна готова. Предузео је мере, слутећи рат. Никад га инстинкт није преварио. Зато је ступио у контакт са одређеним официрима Бугарске армије – склоним коцки и другим пороцима и успео да за златне дукате набави бугарске пасоше. На један је ставио своју слику, тад је био обријан и без наочара. Пасоши су остали сакривени у башти старе амбасаде, сакривени у зидовима помоћне просторије, заштићени од времена и лопова. Као и довољно енглеских фунти, нешто долара, злата, као и пар револвера и четири бомбе М12, васићевке. Без њих се осећао као го.
Дипломатска пошта – измишљена за такве ствари.
Само да се некако довуче до Цариброда. А онда преко К’ндине Баре на извор Љуља, па на Велине Појате, па Комитских стена. Ту је већ део пута силазио под земљу, где су стари одметници и шверцери направили тунел… за лакши прелаз границе. Стари ловац Ташко, живих зелених очију, му је једном, ненадано, у лову показао скривени улаз и кроз тунел одвео га далеко до јаруге, за миран прелазак границе. Изненађен откривањем тајне, одмах је узвратио и поклонио му своју француску ловачку пушку Varneu Carron од 12 мм, као и цео реденик муниције у кожном опасачу. Изненађен, Таша је дуго гледао предиван рад, лаковано дрво и грубим рукама миловао поклон. Узвратио је једино чиме је имао, турским маузером, и пар метака од 7,65 мм. Да, после се све то залило вином од грожђа из старих турских винограда. Ма да му је да се напије хладне воде са кладенца испод брда Козарица. Лако ће после. Уздахнуо је. Све је то тако далеко и опасно, али његова борба неће престати.
Молитвом се опростио од синовљевог гроба и вратио у земуницу. Тихо га је пратио Мајсторовић.
Потпуковник га сачека.
– Стонога се јавила, креће сутра.
Климну главом. Ниш је покренут.
У кући Крстића припреме – спрема жена баклаве и тулумбе, зна да доктор Хуснија и његова жена Љубица воле њене баклаве. Мали Емил, докторов син јединац, више воли тулумбе. Планира да крене рано ујутро возом, парњачом, па полако кад-тад се стигне у Цариброд. Мушка посла, мислила је Анкица док је посматрала како Миодраг, њен супруг замишљено милује главу свом сину. Малопре му је рекао једну тајну, а син, прерано одрастао као и сва деца у ратна времена, поносно посматрао свог оца. Климао је главом и понављао у себи очеве речи… Миодраг је знао у шта се упушта и колико је то опасно. Зато је пренео сину породичну тајну о зазиданом зиду у винском подруму у Малчи поред Ниша, са њиховим богатством, као и остављеним на чување, богатством јеврејске породице из Пирота, Тувије. Запамтио је и лозинку којом ће се приказати члан јеврејске породице за враћање имовине. Дечак се није радовао толико злату и парама већ томе што, кад дође време, добиће у руке ратне трофеје, које је његов отац донео из балканских ратова. Доктор Крстић је знао да су шансе да се неко од Јевреја врати из Пољске, где су послати – минималне, но је дао реч и намеравао је да је испуни, он или његови наследници.
У возу је, први пут од почетка Другог рата, запалио цигарету без филтера, чувену нишку Дрину. Имао је поверење у доктора Хуснију, но је знао колико много тражи од свог пријатеља. Своје животе су могли да стављају на коцку, али породице… Калдрмом Цариброда је полако дошао до куће доктора. Његов син Емил је отворио врата, обрадовао се искрено. Доктору Хуснији је све било јасно кад је погледао лице свог побратима и његову запаљену цигарету. Увече му је шапнуо кога чекају, пренео му поздрав Ђенерала. Хуснија је слегнуо раменима. И погледао у небо. Тај човек је увек имао исто, забринуто лице. Није ни од људи ни од Бога очекивао ништа добро.
****
Уморан од расправе са члановима клуба, Винстон Черчил је запалио још један томпус и повукао још један гутљај омиљеног вискија. Запазио је официра обавештајне службе како му показује погледом да га чека у посебној, махагонијем обложеној, просторији. Иако је добио рат, али је изгубио изборе, неке тајне и неки послови у име круне се никад не завршавају.
Високи мршави официр није губио времена на формалности.
– Табакера се покренула… ка Бугарској и вероватно ка Истанбулу…
– Вероватно има на уму Париз?
– Претпостављамо да је тако…
– Није добро да… – отпи последњи гутљај.
– Слажете се са нашим предлогом да је време да затворимо случај?
Винстон махну руком. Сада је ово отписивање само формалност. Давно је видео да је политика шаховска табла, да су сви обични пешаци. Па ево њега… и њега су одбацили. Погледа ка спремном особљу клуба и показа празну чашу од кристала. Попиће још један виски. Лепше спава кад отупе нерви. Човек је кô кристал, лако се разбије. Један погрешан потез, покрет. И готово.
*****
Дража је изашао испред земунице и погледао у висибабе. Хладна зима, пуна снега, зауставила је све у планини. Осим ветра. Био је добро расположен – Ниш је јавио да је све спремно. Операција Стонога је могла да се покрене. Почетак марта је обећавао. У том моменту је видео како се кроз снег ка њему пробија његов одани војник, Благоје Ковач.
– Кажи… – упита га знатижељно.
Климну уморно главом, а онда потврди, чим дође до ваздуха.
– Јесте, он је. То је Калабић…