Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Амина Хрнчић
Невољено
Пролазила је кроз животе као вјечна загонетка, носећи са собом тајну која је шаптала приче искривљене временом, остављајући за собом неспокојство и наду и чинећи да сваки моменат постане дилема између истине и илузије.
Возач камиона (1989)
Имали смо ручне гранате на полици изнад кревета у нашој старој породичној кући. Брат и ја смо се кришом претварали да бацамо бомбе као на филмовима у тренуцима кад на нас нису обраћали пажњу. Онда су по гранате дошли ватрогасци. Сад се већ чини као да је ово сјећање посуђено, нејасан је и контекст, али дуго сам се осјећао као да те гранате попут неког унутарњег раздора експлодирају у мени сваки пут кад би несрећа била избјегнута за микрометар. Други то зову лептирићима у стомаку, што је заправо умјетност потискивања. Тако сам се осјећао кад је оцу пукао конопац након што се објесио и када су мајку пустили са психијатрије трећи пут. Тако сам се осјећао тог мартовског јутра када сам срео Весну. Возио сам камион у којем су била свјежа јаја. Била је у бијелој хаљини са шареним дугмићима по средини, који су се протезали скроз од чланака до груди. Имала је златну косу, невиност особе која је личила на све осим на аутостопера, испружену руку и палац подигнут нагоре. Помислио сам да ову Хајди могу пребацити дједу на село, али и било куда њено срце пожели, па сам се зауставио. Изузетном лакоћом попела се на сувозачево мјесто, али није стигла да ми каже гдје путује. Са погледом равно на цесту рекла ми је: „Ја сам Весна.” Прије него што је мој свјесни мозак прихватио о чему несвјесни размишља, видио сам призор кајгане коју бисмо могли направити у приколици ако би била расположена за динамичне активности, посљедицама које би та кајгана имала на моју будућност, те вагао однос штете и користи.
Нисам имао времена да донесем коначан суд о честитости својих намјера. Дјевојка је почела да кашље и ухватила се рукама за грло. Био је то упоран и надражајан кашаљ који је подсјећао на гушење. У једном тренутку почео сам успоравати, тражећи погодну локацију за заустављање, поприлично збуњен новонасталом ситуацијом. Тада је из њених уста почело испадати перје. Врховима прстију повукла је нешто слузаво што је личило на крило, а простирало се на тијело, кљун, танке ножице, друго крило, све у комплету – читаву јебену птицу. Држала их је у скупљеним длановима, подигнутим нагоре. Закочио сам нагло и стао. Цеста је послије тога дуго била пуста, а ја нисам могао да се помјерим. Од Весне ни трага, али је гадна љепљива исповраћана птица, за коју се испоставило да је кукавица, остала на сједишту.
Ову абнормалност која ми се десила, нисам причао никоме, све док нисам сазнао да није изолован случај. Породична историја менталних болести и нестајућа дјевојка која искашљава птице засигурно би били крај мом животу у одјевним комбинацијама са рукавима који се не вежу на леђима.
Полицијски инспектор (1979)
Дјечака смо тражили све док посљедњи од нас није потрошио своју залиху идеја коју је имао о могућностима гдје се може налазити. Прво смо га тражили на игралиштима, код пријатеља и познаника, друге бабе, уже и шире родбине и кумова. Тражили смо у његовој властитој кући на тавану и у разним шупама. Били смо у обе цркве, на оба гробља, на вашаришту, пречешљали смо ливаде водећи псе, завукли се у сваки бунар, у сваки буџак. Тражили смо га по шумарцима и у јарцима. Потрагу смо одлучили подићи на виши ниво и проширити на друга села, када је његова сестрица признала да је бату оставила крај ријеке. Брат и сестра су хтјели испитати да ли кокошка може да плива, међутим, као осигурање да не побјегне планирали су јој свезати ногу прије него што је пусте низ ријеку. Пошто нису имали чиме, сестра је отишла да донесе клупко вуне, а када се вратила, бата није био ту. На обали смо нашли мали зелени бицикл и нашу потрагу усмјерили низ ток ријеке, овај пут тражећи тијело.
Појавио се годину дана касније, ништа крупнији него што је био, у одјећи у којој је нестао и за нијансу бљеђи. Ноге су му биле мокре до кољена, а под мишком је држао ону исту кокош. Тражио је клупко. Мајка је вриснула од среће, баба од ужаса, а сестра се сакрила у ормар јер је мислила да је авет. Оца није затекао кући јер је већ три стотине и шездесет пети пут покушавао да га заборави у кафани.
Притом је у исто вријеме сестри из руку испала крпена лутка која није имала лице, а брату кокошка и залепршала крилима прије него се забавила мрвама хљеба под столом.
– Мама – рекао је – поздравила вас је тета Весна. Приче се даље помало разилазе.
Баба је, додуше, одмах препознала да је то њен унук од крви и меса јер се ни добри ни зли кућни духови не приказују у виду дјечака, али се забринула због призора мокрих стопала, поготово јер га од шока нису одмах пресвукли. Мајка је признала да је на прву био хладан и врло гладан, па је, иако је ’алапљиво јео врелу питу, и даље сумњала у његову физичку компоненту од крви и меса. Посадили су га за сто да једе, а вода је упорно капала низ његове мокре ноге по дрвеном поду. За то вријеме припремили су му пресвлаку, па су га обукли и ту, бар што се мајке и баке тиче, прича престаје.
Послије тога породица је нагло почела да напредује, отац се извукао из кризе и стекли су знатно имање, па су дуго година важили за најбогатију породицу у селу.
Међутим, дјевојчица је била причљива и наивна, па је неком успјела рећи да је, прије него што су га пресвукли, дјечак почео да вади неке чудне сјајне опиљке из џепа. Казао је да му је тета Весна натрпала џепове љускама од црвеног лука, међутим, сестри су више личили на жуто злато. Мајка их је покупила, баба склонила и никад више ником нису споменуле Весну.
Смрт у млијеку (1969)
Прича почиње трагично и доводи у питање разлику између абортуса и чедоморства. Прво је одувијек уобичајено на селима и међу народом је познато под наивним називом „чишћење”. Жена има проблем, оде код друге поуздане жене која обави чишћење. О томе се зна, али не прича, то је некако нормална и природна појава. Узроци који доводе до чишћења су различити, али сви имају разумијевања. Чедоморство с друге стане дешава се када је потпуно касно за чишћење. У овом случају жена изведе трудноћу до краја, роди бебу, па је потом убије. Чедоморство изазива језу и код најокорјелијих „чистачица” других жена и просто, колико год резултати и једног и другог начина да се жена очисти од дјетета били исти, ово друго је немјерљиво трауматичније за све судионике. Чедоморство о којем је ријеч десило се у граду, а чедо било нежељено. Бебу су однијели мртву у канти, потопљену у бијело млијеко, да се не види шта носе. Деда, који је и професионално возио „мртвачка кола”, ријешио се тијела. Било би ми драго да могу рећи да га је просто сахранио. Баба по активности није плакала. О мајчиној реакцији се не зна много нити се зна ко од њих је био бабица, а ко убица.
Зна се само да се жена породила и да је беба нестала, као и фрагменти сакупљени од различитих очевидаца.
Оно што се касније дешава јесте да након свега у истом домаћинству умире неколико мачака, један пас и једна жена, а олеандар мистериозно нестаје са прозора. У различитим верзијама приче спомиње се неки црвени конац, материјална срећа, успјех у каријери и чаробни прстен.
Радила сам као кућна помоћница извјесној Марици, прије него што је остала непокретна. Тада на сцену ступа породица чедомораца која се свим силама бори за њен стан и ова исповијест није настала из чисте пакости јер су ми том приликом умањени приходи. Напротив, осјетила сам олакшање што више не радим за ту особу. Марица је, наиме, имала туце мачака, а та комбинација у стану није баш пријатног мириса. Са мачкама се сјајно уклапала и малена кујица, звана Квики. Међутим, из сажаљења према јадној жени, посјећивала сам је и у тој кући у коју су је преселили. О длакама нећу ни почињати. На самом крају свог живота Марица је почела да ми говори чудне ствари.
Приписивала сам то њеној болести…
– Мијешају ми крв и млијеко – говорила би…
И помјерала прстом чаршаф како би показала запрљан душек на ком је лежала, са скореним браон флекама које су се шириле према средини.
– Капи крви… Капи крви поново у мом млијеку.
Једине капи које сам видјела биле су капи скорене пљувачке која се слијевала низ десни руб њених усана.
– Она плаче… Весна плаче, а дјечији јецаји…Овдје, на овом кревету… Рађа се смрт и постаје нова радост…
Послије тога је више нисам видјела. Умрла је на том кревету.
Оно што могу рећи је да, гдје год много петљају са нечастивим, малер прати ту породицу, па је тако било и у овом случају. И нећу причати даље, питајте неког другог, сви знају шта је касније било. Не постоји материјална срећа. Постоји само срећа, а она је жива и не мјери се златом, ако ме разумијете.
Весна (1969)
Једно јутро, док је Весна музла краву, у канти са млијеком пронађе живо дијете. Било је тек рођено, са неподвезаном пупчаном врпцом. Весну зачуди његова чистоћа, руком промијеша млијеко и закључи да ни оно није запрљано. Затим склони канту са стране, одвеза бијелу прегачу коју је имала свезану око струка, замота у њу дијете, и њежно потапша краву по леђима – данас је Беки била посебно добра.
Тек се онда добро загледала у дијете и учини јој се да у призору има нешто посебно тужно, као да из малог завежљаја зрачи празнина и одсуство љубави, па одлучи да му да име Невољено. Невољено је тако нашло своје мјесто у скромном дому и Весниној великој породици, која је досада навикла на изузетно као свакодневно и није му се посебно изненадила, иако се необично обрадовала придошлици. Опште је познато да се мачке рађају из воде, најчешће из бунара или ријека, али још није чула за дијете које се родило из млијека.
Било је прољеће и њена сестра је још спавала.
Весна одлучи да изађе из Међупростора и провјери шта се дешавa.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.