Људи на острву (1931) представља једну од најбољих збирки приповедака Ника Бартуловића, ону у којој његово приповедачко мајсторство достиже свој врхунац. За ову збирку добио је Награду Коларчеве задужбине.
Збирка приповедака Људи на острву убраја се у значајна дела која говоре о животу на далматинским острвима. Нико Бартуловић рођен је на Хвару, па у приказивању људи са овог острва има много разумевања и њиховог живота и менталитета. Међутим, Бартуловић не описује ни свакодневицу ни обичне људе, у његовом фокусу су ексцентрици и чудаци, и невероватни догађаји који си проузроковали. Заправо, у овој збирци све се и своди на ликове; они си најзначајнији елеменат Бартуловићеве прозе, а њихова психологизација постаје важнија од социјалних или реалистичких нивоа текста, иако ни они нису занемарљиви.
Бартуловић представља индивидуе, јединствене особе, а не типичне представнике неке друштвене класе или антрополошке типове. Наравно, спољашње околности, векови немаштине, друштвене подређености, обичаја, утичу на развој људи које приказује, али то није типичан развој за људе на острву. Његови јунаци покушавају да промене своју судбини, иако сви, па и они сами, знају да је то немогуће; они се отворено буне против устаљених, погубних норми и традиција или пак промена које доноси модеран свет, схватајући веома добро да је борба узалудна. Док су остали острвљани апатични, Бартуловићеви јунаци покушавају да промене свет, због чега код своје околине изазивају или страх и језу или згражавање и гнушање, али скоро никад искрено сажаљење.
У традиционалном начину живота, у коме су морални оквири били крући него данас, јунаци ових приповедака починили су неопростиве грехове, због којих су на неки начин изопштени из своје заједнице, из своје околине. Заправо, они су се сами „екскомуницирали”. Када их друштво осујети, јунаци збирке приповедака Људи на острву или напуштају своје родно место, своје острво и одлазе у свет да се о њима више никад ништа не чује или настављају да живе на острву, али осамљени, склањајући се од других људи и не пуштајући гласа од себе.
Читајући ове приповетке, можемо да приметимо да фокализатор никада не напушта острво. Када јунаци напусте своју средину, ми не настављамо да пратимо њихову судбину непосредно, односно добијамо информације само о ономе што се дешава на острву после њиховог одласка, последице које су оставили на друге људе и њихове судбине. С времена на време, добићемо, као и други становници острва, само гласине из далеког света о онима који су отишли. Наслов збирке – Људи на острву – ово јасно и сугерише. Не ради се о људима који су пореклом са острва, него о онима који се налазе на острву, који су увек на острву и никада га не напуштају.
Бартуловић се у великој мери служи унутрашњим монологом и током свести како би приказао психолошко стање својих ликова, чиме добијамо директан увид у њихове мисли, осећања, страхове, жеље, колико их сами схватају. Ови наративни поступци приближавају Бартуловића модерној књижевности, међутим, у његовим приповеткама нема изразите субјективности, али има наглашене друштвене критике, као и реалистичког приповедања.
Бартуловићева идеолошко-политичка неподобност учинила је да његово дело потпуно падне у заборав после Другог светског рата. Међутим, последњих година о Бартуловићевом животу и књижевном раду више се говори, па се надамо да ће овај писац добити своје заслужено место у историји српске књижевности као спона између Андрића и Пекића.
Међу нашим издањима пронађите још интересантних и мање познатих приповедача, као што су: Светозар Ћоровић, Бранимир Ћосић, Григорије Божовић, Стојан Живадиновић, Иво Ћипико и многе друге.
Сва дела Ника Бартуловића можете видети ОВДЕ, а збирку приповедака Људи на острву ОВДЕ.
