Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Снежана Дачић
Летећи коњи Татар Богдана
Ако сретнете изнемоглог и олињалог коња, учините благи наклон и поклоните му се у дубини душе. Такав је био и коњ којег је Краљевић Марко купио од неких кириџија[1], па га излечио и однеговао. Од тог изнемоглог и болесног ждребета постаде Шарац, коњ над коњима, необичне лепоте и натприродних моћи. Разумео је свог господара и кад овај говори, али и када ћути. Видовите моћи Шарчеве помогле су Марку да безброј пута донесе добру одлуку, изабере прави пут и избегне многе невоље. А у безизлазним ситуацијама, у борбама са вилама и змајевима, спасоносна помоћ била су невидљива Шарчева крила.
На тим крилима одлетели су Краљевић Марко и његов коњ у једну пећину, вероватно негде у неком скривеном делу Мироч планине. И, наравно, такве делије само су прилегле да одморе. То што њихов сан према нашим обичним људским мерилима траје вековима, потпуно је безначајно. Само виле, које и данас својим шуштавим хаљинама зањишу крошње столетног дрвећа, знају која је то пећина. Али оне, иако су виле, имају и неке људске особине. Једна од њих је да, пре свега, гледају свој интерес. А управо у њиховом интересу је да ништа не омете сан ова два јунака, да спавају што дуже јер још нису заборавиле причу виле Равијојле…
У тренуцима опуштености и уживања, када се свако биће приближи исконском у себи, када се удаљи од великих дела и мисли, срећа, као тренутак, може да се појави ту, надохват руке. Можда су се безбројна лица среће моћном Шарцу указала у лику неке лепе ждребице, негде на неком починку диљем чудесне Србије. Па можда је и он, као и толики олимпски богови који су пали на чари обичних смртница, у тренутку дозволио себи да буде само пастув. Можда. Али, докази о постојању Шарчевог потомства, са свим натприродним очевим особинама, постоје у Србији.
Као осиромашени племић, чија трошна гардероба и неговано држање сведоче о некадашњем аристократском сјају, Османско царство је, иако уздрмано наговештајем сопствене пропасти, те 1830. године још имало обрисе моћне царевине. Раја у његовом Смедеревском санџаку (Београдски пашалук) показала је неку чудну, пркосну решеност да опстане ту, на тој земљи, свој на своме. Вековима тлачени, убијани, покрштавани, опет су претходних година били подигли главе, али и оружје. И ето, султан је потписао документ доскора незамислив, непојмљив – документ којим тај крвљу натопљен комад Османског царства, тамо на његовим северним границама, добија ни мање ни више него самосталност у оквиру истог тог, до јуче неприкосновеног, царства. Да, потписао је султан Махмуд други свој хатишериф, који је за Србију светлео сјајем јутарњег сунца, а за Османско царство имао пригушени сјај сутона.
Било је још султанових хатишерифа, али је из овог, потписаног 15. октобра те 1830. године, Србија промаљала главу као кнежевина, са својим наследним кнезом и контурама државе. На том царском папиру царски печат је оверио оно што је био недосањани сан турском сабљом одсечених и на колац набијених безбројних српских глава. Потпуно свестан важности документа који држи у руци, татарин Богдан Ђорђевић је из Цариграда кренуо да га однесе београдском везиру.
Бескрајним степама Монголије и Русије ветар је разносио мирисе и као невидљиви бршљан савитљиво вијугао између коњских топота. Носили су коњи јахаче, али не као терет јер били су то Татари, који су одрастали на својим коњима. Овај номадски, ратнички народ имао је само коњицу. Све њихово ратничко знање и вештине, у савршеном складу, били су везани за коње. По овој вештини прочули су се далеко изван своје територије. У Србији, током деветнаестог века, поуздани јахачи били су посебно цењени. Они најбољи, којима је поверавано да носе на одредишта усмене и писмене поруке српских војсковођа и владара, званична писма или драгоцене пошиљке, прозвани су татари, али у смислу занимања. Тако се татарска служба сматра претечом поштанске службе у Србији.
Као и у сваком занимању, прочује се брзо ко је добар у неком послу. У Србији, која је после два устанка са почетка деветнаестог века корачала ка самосталности и државности, један од најбољих коњаника, од посебног кнежевог поверења, био је татарин Богдан Ђорђевић, познат као Татар Богдан. Управо онај човек који је у Цариграду 15. октобра те 1830. године у рукама држао потписан и печатом оверен султанов хатишериф са задатком да га однесе београдском везиру, Хусеин-паши, а овај да га свечано преда кнезу Милошу.
Народ каже да се „добар глас далеко чује, а лош још даље”. Татар Богдан је носио јако добар, нестварно добар глас. И не само што је тај глас требао далеко да се чује него је требало и што пре да се чује. Далеко је Србија, а човек није птица па да полети. Знао је Татар Богдан да се овај пут преваљује за десет до петнаест дана. Али има тренутака у животу када се човек оглуши о оно што зна, када заборави на чињенице и када ради упркос и насупрот свему, гоњен великом жељом да успе. Тада му срећа и Бог дају подршку да сва његова снага буде усмерена ка ономе што је крајњи циљ. У случају Татар Богдана, снага проструја његовим телом, узбурка му крв у којој се пробуди сва она исконска крв предака. Чуо је гласове и видео ликове далеких Немањића, косовских јунака, српских устаника…
У магновењу и кошмару, Татар Богдан је само чврсто стезао торбу са драгоценим документом. Огрнут дугачким плавим ћурком од густе чоје, специјално прављеним за татаре да се киша слива низ њега, сетио би се повремено да на језик стави татар-кафу, лоптице од млевене кафе, воде и шећера које су служиле да одагнају сан. А опет, све је личило на сан. Јер непогрешиво је јездио Цариградским друмом, некако лако и бешумно, наслоњен на високи наслон удобног татарског седла. Мензулана[2], на којима се уморни коњи замене одморним и где коњаници могу да отпочину, сећао се као кроз маглу. А промицали су предели, људи, насеља, дан и ноћ.
Своје ноге је осетио тек онда када је сјахао са коња у Београду. Бескрајно олакшање осети када драгоцени Хатишериф предаде на одредишту. Једино није знао који је дан, колико је путовао. Само је знао да је стигао. Осмеси присутних људи, климање глава као знак одобравања, испружене руке које му честитају и тапшу по раменима, били су јасан знак да је све урадио добро. А онда, у мноштву заглушујућих гласова, чуо је речи које су се понављале: „пет дана”. Да, из Цариграда је стигô за пет дана!
Удаљио се од људи и заглушујућег жамора. Изашао је у двориште да потражи коња којим је дојахао. Обратио се момку који брине о везировим и гостинским коњима, али овај није знао да му каже где је коњ којим је дојахао.
Била је касна јесен и дани су већ окраћали. Спуштало се вече над Србијом – царицом која, ево, облачи ново рухо, востаје и даје својој деци да виде њено ново, лепо лице. Татар Богдан је осећао велику празнину у себи. Празнину у чијим дубинама се урушавао он и све његове емоције. Само је нетремице гледао у загонетно ноћно небо. Осетио је блискост са тамним бескрајем над собом. Звездани пламичци треперили су попут наде и стрепње у човековој души. За трен, нека сенка прекри небо пред очима искусног татарина. Помери поглед према њој и учини му се да је чуо рзање коња. У следећем тренутку све је већ нестало. Умор га одведе у сан без снова.
Краљевић Марко и Шарац и даље спавају у некој, само вилама знаној, мирочкој пећини. Виле шапућу међу собом, а ветрови скитнице застану понекад и украду неку њихову реч. И као сви вешти жонглери, артисти и церемонијал-мајстори, склопили су мирочки ветрови од украдених вилинских речи причу и уткали је у крошње дрвећа и сокове лековитих трава. Тако је прича доспела и до људи – док ходају Мироч планином и слушају шуштање густих крошњи, док од трава спремају лековите напитке, до људи стиже и прича која каже да је Краљевић Марко, пре но што ће отпочинути, сабљу своју зарио у стену. Како време пролази, сабља мало-помало излази из стене. Пред Шарцем је маховина коју повремено, у неком полусну, једе. Када Маркова сабља испадне из стене, а Шарац поједе сву маховину, изаћи ће Марко и његов коњ опет међу људе.
У Параћину, по ко зна који пут, Татар Богдан је причао својим унуцима како је од Цариграда до Београда стигао за само пет дана. Куне се да је летео на леђима крилатих коња и да је све личило на неки леп сан. Док га деца без даха гледају широм отворених очију, пуних чуђења и неверице, стари татарин се и сам пита да ли је ову причу од неког чуо или је доживео. Оно што унуцима није причао, јесте да често ноћу гледа у бескрајно небо у нади да ће чути коњско рзање и угледати сенке коња који крстаре небом.
Пре него што су Татар Богдана у небеска пространства заувек однели његови крилати коњи, био је успешан срески начелник у Параћину. У овом граду је, у тадашњој Кнежевини Србији, основао прву школу за девојчице. И увек, када би срео неког коња, учинио би благи наклон јер, помислио би, можда баш његовим венама тече крв крилатих Шарчевих потомака. Можда у том или неком другом, неугледном коњу, скривена чека моћ да му крила, видљива или невидљива, рашири онда када Србији буде било потребно.
[1] кириџија (тур.) – најамни превозник
[2] мензулана (тур.) – путна станица