Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Александар Стојановић
Колац
Шумски су ходници пуни успомена и страхота. Близу оног места где корење јужних планина не сеже у дубину, него се шири и разара, налазе се бројне шпиље заборављених ужаса, ствари старијих и мрачнијих од свих које су знане памети нашег доба. Испрва, када те необјашњиве силе боравише ту, скривене и опрезне, људи их не узнемираваше чак ни поменом њиховог имена. Ћутање беше трајно, а с временом страх изазва заборав, па су њихова имена остала изгубљена у маглама старине и ових планина. Само је страх надживео векове. Успомена на топот коња у удаљеним, ветровитим предвечерјима и крик лишћа који имитира древни плач. Тог дана из куће се не излази. Деца се крију, а коњи се намире и очешљају пажљивије но обично. У зоби и оштром сену лежи нада да ће остати мирни, и да се неће одазвати позиву господара таме и крвавих потковица. Судбина, или зла срећа, хтедоше да се баш на тај злослутни дан, 1430, у оно доба године када заостали снегови и рано цвеће покушавају да утврде међу, у селу, недалеко од мрачних јама планине, роди један дечак. Уплашена жена беше та мајка чистог тела и неисквареног поштења, која на свет донесе дете, таква, сама и нетакнута. Њој, мученој и од света изопштеној, једино друштво беху рибарска мрежа и водени створови које хваташе у бистрој, планинској води. Страшни беху ти дани ишчекивања неизбежног и необјашњивог у својој бити и коначног у својој тмини. Детету, необичном једино по пореклу, али не и према обличју и плачу, уплакана жена даде име Никола, по црквеном оцу, заштитнику рибара и нејаких. Презиме је већ имало. „Од скобаља се створи, као скобаљ живи, а мри како ти суђено.” Тако, у планинском сутону, на дан када се вероваше да шумским стазама тумарају следбеници Тодора Великог, свет изроди најтрагичнијег лесковачког јунака од старине, Николу Скобаљића.
Дневна светлост је у оно време показивала једну другачију лесковачку стварност. Шуме се пружаху у свим правцима, покривајући оно што ће у некој далекој будућности бити тле повртњака и жита. Једина места ослобођена прстију шума храста и леске, беху или уз реку, или уз друм. На реци, чистој, и у овом доњем току, мирној, недалеко од дрвене ћуприје, налазише се воденица. Ту су сељаци млели оскудно жито, а имућнији трговци су са својим караванима магараца свраћали да код воденичара Захарија попију ракију и стоку напоје. Том је мршавом чови седе косе и немирних руку, осим редовних тежака и повремених трговаца, друштво правио неки кршни младић румених образа и големих шака, у којима је стално држао батину од храстовине. Када зиме буду оштре, глад прекрије села, а мраз пробуди зло у људима.
Крај те воденице диже се уски и нестабилни мост. Туда, махом, пролазе пијани свештеници, гојазни властелини и деспотове писмоноше. Преко тог моста, већ неколико година, откако је научио да хода, а убрзо и да трчи, прелази један дечак. Овом сиротом и добродушном човеку, коме судбина оте жену и чељад, дечак слинава носа и поцепаних чакшира беше дар старих божанстава. Малог Скобаљића он је учио да пеца, да кратким копљем погађа јаребицу у лету, да се по стењу пење и у жбуњу крије. Највише му је, пак, причао приче, заборављене и забрањене. О вукодлацима и вилама, о демонима и ноћним шапутањима. Никола је, ипак, највише волео ону о којој чак и Захарије није смео. Ону о коњима и људима, о страви која човека пресече и у коњске сапи усади. Ону о Тодоровим слугама и њиховим моћима.
Тако су године ране младости Николе Скобаљића пролазиле. Помешан међу сиромашним и немоћним, растао је и добијао на снази будући Скобаљ-војвода. Када је дошло време, почео је да учи мачевање и рвање, гађање праћком и циљање луком и стрелом, баш у тренутку кад коб беше дошла по своје. Шездесетак година од боја на Косову, голема сила Арнаута се спремала да још једном прегази равнице Балкана. Деспотовина Ђурђа Бранковића је била лака мета. Сам Бранковић, вођ вазалне творевине, спас од коначног поробљавања је видео у страној помоћи. Без тешких витезова, хусара и мангонела Аустрије, нема победе над хитроногим коњима јањичара и озлоглашених анадолских стрелаца. Преговоре са турским изасланством деспот је одуговлачио, тражећи боље решење. Захтев Мехмеда Другог Освајача је био јасан. Треба му предати Смедерево и Голубац. За српску ствар је ово било неприхватљиво, па је захтев одбијен. Голема војска је кренула према Србији.
За то време, негде у дубинама шума око Дубочице, средњовековног назива за подручје око Лесковца, Никола Скобаљић се беше уздизао у моћи. Ушанчен у својој новоформираној тврђави, коју ће историја и потомци упамтити као Зелен-град, стајао је он. Са крвавом судбином у очима, погледа усмереног ка брдима која представљају капију ка равници и суморном свету. Овде, у Зелен-граду, живот је био оскудан, али колико-толико сигуран. Ипак, рат је за њега био неизбежан. Он се супротставио наређењима деспота Бранковића, који се са својом свитом склонио у Угарску. Сукобити се са Турцима, који су, судећи по злим гласовима, били зверски расположени, била је ствар обавезе, а не избора.
Зима те године донесе страшну хладноћу, сметове у којима се коњи заглављују и лед на реци, који и најтежи пијук тешко пробија. Људи ћутаху у тишини зимских ноћи, крцкајући тврд хлеб, умочен у врућу маст. Молише се Богу, старом или новом, да се аветиње зимске окану јадног народа, да бикове не терају у лудило и да курјаке држе подаље од торова. Након зиме, дуге и исцрпљујуће, стиже и свежа пролет, чиста и суморна. Брзо након што људи почеше да послове на њиви свршавају, деси се нова несрећа. Кише добоваше бесно и упорно, данима и ноћима. Брегови се расквасише, а реке подивљаше. Вода поплави и обриса онај узани појас њива, повртњака и ливада. Ћуприју однесе, а дотрајалу, накривљену воденицу још више сроза и покуњи. Воденичар Захарије, одвећ матор, без једног ока, које је изгубио током претходних дана, несигуран у своје снаге, али спреман на неизбежно, отпусти момка батинаша, а на неког жгољавог ждрепца натовари оно мало сандука и хаљина што имаше. За њега у овој магловитој и забаченој котлини живота нема. Неспретним корацима крену дуж разореног пута, наслањајући се на слабашног коња. После неколико десетина корака још једном се окрену у правцу воденице и далеких шума на планинама изнад. Тада паде мртав, са погледом усмереним према оном кога је највише волео. А тамо горе, у шумама, у облаке заглибљене планине, дружина Николе Скобаљића се спремала за покрет.
Пред крај септембра те исте године војска Скобаљ-војводе беше близу коначном одредишту. Ново Брдо, осим великих рудних богатстава, која беху знана Турцима, имаше, због своје позиције и велики стратешки значај. Његовим контролисањем, Османлије би имали сигурну базу за даље нападе на јужну Србију, и даље, за освајања градова дубље у деспотовину.
Сама битка пак не беше друкчија од многих које се пре и после водише на пољанама овога света. Много крви, посечених удова и смрвљених костију беше тог дана. Смрт изједначи муслимане и хришћане, странце из далеких земаља, показујући им да човека у својој супстанцији не чини вера, него божанска течност која се из поцепаних вена слива. Срби до ногу потукоше Турке. Тврди оклопи и украшени јатагани не беху од помоћи, када се Скобаљићеви ратници сручише очајно и бесно, желећи живот, умирући за слободу и свитања која воде у историју, а не у окове. Вест о поразу код Новог Брда Турци примише са неверицом. Јањош Хуњади беше њихова главна преокупација и брига, а не тамо неки, непознати, и историја ће показати, вазда запостављени људи, којима је запећак света, дом. Султан Мехмед Други беше модар од беса. Одлучи да се сам обрачуна са узурпатором Скобаљићем. Тада покрену сву своју силу и крену из Бугарске, у коју беше у том тренутку улогорен. Пређе преко Радомира и Ћустендила, газећи долину Јужне Мораве, јашући ка југу, према котлини омеђеној седефним бреговима и тмурним планинама. Дубочица, као и сва деспотовина, беше у диму и чађи и крви. Обруч око чете Николе Скобаљића беше све ужи. Шумске стазе им постадоше тесне, а уточишта у крилу планина постадоше хладна и несигурна. Раздаљина се смањи, а смрт приближи. Новембра, када први снегови освануше на удаљеним врховима, и када вукови почеше да кољу овце, тражећи свој данак, сударише се две силе. Богами, како су касније беседили они који су бици сведочили или о њој слушали, Турци не би победили да су се претходно саставиле армије Хуњадија и Скобаљића.
Толика је храброст била у Срба да она изазва смрт многих чланова хорде из дубина Анадолије. Ипак, бројнија, опремљенија и увежбанија војска Османлија однесе превагу и Скобаљићеве трупе беху разбијене. Сам Никола Скобаљић, заједно са својим стрицем, беше заробљен, а потом и набијен на колац. У последњим тренуцима на овоме свету до празног ума Николе Скобаљића није допирала бол због крви и коца, који кидаше на несастављиво живот у њему. Није видео властиту утробу, није осетио пуцање костију, није чуо вриштање стрица. Пред његовим чулима су били призори и звуци далеке, тек озеленеле земље, под хитрим свитањем оштрог, мартовског сунца. Чуо је шум реке која понире, завијање вукова и лет облака. Видео је подивљале коње, уплашене бабе и у собе скривену децу. Тодорова субота је. У ушима му је одзвањао топот коња који се приближавају. Давно ишчекивани господар таме је стигао. Више нема наде. Он долази.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.