Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Елена Александра Димовски
Како сејеш, тако ћеш и жњети
Није Митар обичавао да доцкан леже. Ал’ у њега умора било није. Ни сна на очи од бриге за посао који му стоји. Целог века грбачу на њиви је савијао. Дланови, избраздани, скупљали су труње мотаног дувана. По киши, ветру, блату превртао је родну груду сваки пут са надом да ће га се она сетити и благосиљати. Ено је, земља чека. Осипна и плодна. Али, Митар на њу не може. Голим рукама ланац земље неће преорати.
– Разболећеш се. Нити спаваш, нити поштеног залогаја узмеш – куњала је на лакат нахерена домаћица.
– Немој ми на муку стајати. Шта ти мислиш, да ја не бих већ тамо био? Већ и преврнуо и уситнио. Досад би ми зрно закривено било. Немој, Смиљка, рану да ми копаш. Знаш да од тог посла ништа нема.
Жена му загрну гуњ на леђа, стисну себи јаче хеклану мараму преко груди, па се тихо повуче у кут.
Има већ дана за цео месец како њиви пришао није. И како село већ прича да је у њега ушао какав злодух кад на свој стомак не мисли и чељад угрожава. Очевина му пропада.
– Коме ја, добри мој Боже, душу да олакшам? Да олакшам, а да и сам не мислим да сам с памети скренуо? – прошапта, па насу још једну.
Изјутра отправи кости, ослушну првог петла као да је молитва црквена, па прекрсти:
– Смиљо, додај шешир за недељу и нове опанке. Имам си посла свршити.
Хтеде Смиља да приупита штогод о ношењу нових кондура на њиву, ал’ оћута, па и она укрсти преко груди, све кришом загледајући свеца са прастаре иконе. Напукле и нахерене како год би је закачили. Без крста над њом, чији само од ложења одраз оста. Од давнина.
Волео је Митар родно село. И луг и гај. И поља што боје мењању. Јутром, кад све сни, удисао је свежину. Поглед који сеже. Погнуте главе, газио је ногу пред ногу журно терајући се да поглед не скрене. У страху да га срце не изда, па поклекне. Да га не повуче жал за оним што га је живим чинило.
Сеоски учитељ је тек био приставио чајник кад Митар залупа на доксат.
– Откуд, добри мој Митре? Ти поранио као да ћеш у школу.
– Касно је мени за школе, учо. Мене откад је њива загрлила, сва су ми се слова разбежала.
– Па којим добром?
– Е да је добро. Не оставља сељак земљу кад јој највише треба ако га мука није стисла. Немој ме заговарати, јер ни оно за шта сам дошô нисам сигуран да сам добродошô.
Учитељ смакну чајник, наспе себи у лимено чанче, па извади препек. Митру неће траве у води бити од користи тако покислом.
– Причај. Знаш да те ја нећу осудити. Ако бих ти могао помоћи, радо ћу.
– Осуђен сам ја одавно. Де, реци ти мени, учо, каквих све звериња има на овоме свету?
– Их бре, Митре, могао бих ти годинама причати колико их има.
– Ама, учо, виделе су моје очи и смука и жабу вртачу. Не питам за то. Има ли… има ли… каквих… а да нису баш у те твоје учене књиге ушли?
Учитељ одиже обрву, одсркну чај.
– Ако мислиш на звериње које долази са неког другог света, можда, Митре, попа да приупиташ. Њему је то ипак ближе.
– Кога да питам? Онај једва чека да га неко нешто пита, па да развезе. Па ја за живота не би’ одслушао то. А мени, учо, треба одма’.
– Добро… причај. Можда се нечег досетим.
Знао је учитељ да је Митар ретко трезвен човек. Разуман. Сигурно је какву стварну животињу, уморан од рада, у глави заменио за страх од невиђеног, мислио се.
– Има више од месеца како у њиву загазио нисам. Ланац ми стоји. Село мисли да сам луд. Смиљка да сам у какву тугу утонуо. А мени горе шаке да земљу заорем. Ал’ не могу. Није до мене. Задњи пута кад сам волове у њиву потерао… кад сам… – па ису у грло – …неће, учо, неће, ето ти, па кажи, шта ми је мислити? Нису хтела говеда ни да макну. Укопали се, па ржу и фркћу, све уназад иду. Нису хтели земљу загазити.
– Да их није шта препало?
– Све сам пробô. И да одморе. И да дођем опет. И мамио и вабио. Тиквама частио. И јабуком. Рже грло, страх му у очима. Укопава у земљу. Зна сељак своја грла. Шта сам могао, сем да их окренем. Још ми само фали да ми стока прецркне. Ни шаров није хтео. Доводио сам и овцу и пиле, нико.
– Зна животиња кад је опасност. Можда би требао газдинство звати да прегледа ланац.
– Ко да гледа? Пре ће мој во видети но ћате државне. Пробô сам са више страна да уђем, ал’ стока се не да. Неће. Сад и да хоћу, слабије да ћу игде и да их водим.
– Зашто?
– Е мој учо. Мени су једно за другим волови прецркли. Откад сам их са њиве задњи пута вратио, нити једу нити пију. Собалише један за другим. Кажу доктори, здраво им месо било. Ништа им није.
Учитељ усу себи препек у остатак чаја.
– Ја сам, Митре, одавно раскрстио са народним страхом. Али, тешко ми пада да ми се секираш. Де, иди ти кући, својој Смиљи. Наспавај се, разболећеш се. А ја ћу да смислим нешто.
Несретник устаде, искапи, пружи руку, па намаче шешир.
То вече је Митар куњао над асталом украј пећи. На ободу ланца, у шумарку стајао је сеоски учитељ са верним псом и пушком о рамену. Решен да истера на чистац Митрову муку. Пас је тихо јецао, укопан у месту. Усред њиве издигну се сенка на све четири ослоњена и учитељ подиже цев. Али кроз ороз угледа дете и претрну. Спусти пушку, протрља очи, па одигну поново. И опет, дете. Русе, црне косе препуне лишћа. И широког расцепа на месту уста препуног оштрих, челичних зуба. Пас зацвиле.
Смиља претрну из сна кад се зачу лупање са довратка.
– Знаш шта, Митре? – нали у себе затечену ракију. – Биће да сам и ја памети скренуо кад ћу ти ово предложити. Биће да је добро да ти попа позовеш да ту твоју њиву освешта. Ево, нека сам и ја луд.
Митар оста да гледа за учитељем, који је изјурио из куће. Без објашњења. Ни тад ни икада више.
Певао је поп над њивом. Причало је село потајом, па све гласније. Одлазили су знатижељни, ловци, за опкладу младеж на Митров ланац. А Митру је во за волом, у нади изведен сваки пут, умирао. Што његови, што они које је у најам довео. И ускоро му кућа остаде заобилажена. Без поздрава и отпоздрава. А да нико не сврати, коју проговори.
Година одмаче. Амбари се испразнише. Оно мало што се прикупило за нову шталу, утрошило се на парче хлеба.
– Господе, ако ме чујеш… што ме раскући, Господе, кад сам ти прво зрно молитвом целивао? Што ми чељад остави крпљену кад сам најлепшим платном колач ти повијао? Што ме кужног од народа отуђи? – јадиковао је.
Не изби цела година кад му се Смиља разболи. Оде. За њом почеше да цркава живина, и род и оно мало воћа што је имао иза куће му се осуши. Недуго затим му товарна кола убише јединца на раскршћу. Кочијаш се клео да ни сам не зна зашто је скренуо на сеоски пут. Пусто оста Митру све сем тешке душе.
Отуђи се и од оно мало народа што му је хтело шниту сланине дотурити. Пропи се. Изопшти. Ал’ живи. Молећи Бога сваког дана да га узме. А овај, ма колико да је пута то могао, благосиљао га је на дуг век.
На годишњицу Смиљкине смрти Митар смогну снаге да још једном оде на запустелу њиву, коју је пратио зао глас, па је ни продати није могао. На ивици застаде и заплака.
– Зашто? Зашто ме кажњаваш? Што ми кућу у црно зави? Цео век сам поштено радио у свом зноју. Никад отео, проклео, укратио, крв пустио. Зашто?
Из прерасле стрњике изрони кудрава глава. Одмери Митра, који је клечао лица у шаке зароњеног. Одбљесну оштрим зубима, па похита ка њему четвороношке.
Сељак подиже главу, избезумљен од страха. У грудима му се проломи бол. Биће попут омаленог детета га одмери, па поче да сикће. Те га у чело пољуби.
Митар је осећао како га живот напушта.
Нашли су га крутог и хладног следећег јутра. Избезумљеног од страха. Без рана.
Угаси му се име. Пропаде ораница. Уруши кућа. Као и све, народ и његов пакао заборави. Много година касније, какав успешан човек из вароши откупи од среза Митрово имање. За какав сеоски комплекс. Тешке машине су копале дубоке ровове за носаче зграда кад ударише о метални војнички сандук. Псујући што му посао стоји, неимар је гледао како извлаче кутију опасану ланцима и катанцима. Власт посла неког по њу.
Кажу да за свога века нису видели оно што видеше тог дана кад су је отворили. У кутији међу џаковима од кострети лежали су остаци детета. Смрскане главе. Без обележја и имена. Плехани крст међу костима.
Село замукну поново. Страх заноћи на шору.
– Није то тако… неће нејач на туђег до на свога – промрља Драгиња да је зло не чује, па поче да преврће поклопац од тегле.
– Шта причаш, бог с тобом? То ништа нису казали. Причао ми Дракче горе у општину да не знају чије је дете – брецну комшиница, па протера још једаред варјачу кроз џем на ложари.
– Они не знају. Али знам ја. Ту само једна правда може да буде. Род су. Отац им је исти. Мора бити. Давно је то било. Све и да кажем сад, за мене је касно да ми ко суди. Моји су знали. Сећали се. Да, имао је он њих двојицу изгледа. Једног свог венчаног пред Богом. Другог несретног, туђег. Мало пошто му син проходао, девојка му из куће оде на какав пут мајци. Добри газда подмири пут вредном чељаду. Ал’ кад се вратила, не прође која година, те она полуде. Шетала је у ритама по селу, развлачили је кô пашче ко је хтео. Виђали је људи како игра на путу по киши. Како плаче, нариче. Сина дозива. Тиховале су бабе да није урадила шта јој је наложио. Да се плода решила није. И тако и нестаде. Никад је нашли нису. Ко зна у ком каналу је век скончала.
– Ма како знаш?
– Знам. Што више о том мислим, то више знам. Причало се да је клео данима кад му је из куће излетела. Рекла му је: „Мало твој, па ће онда мој.”
– Па зар за живим дететом да полуди?
– Није тако било. Разум јој узе газда сазнавши за њену тајну. Узе јој га кад јој и сина узе зарад своје бруке да је прикрије. Не верујући ником, вероватно га је овде довукао и покопао. И сад правда мора да буде.
– Каква правда? Митар је био поштен човек. Никад није прича била да је био пропаст каква.
– Џаба њему. Отац га је обележио својим грехом. Један над земљом, други под њом. Један дише, други не. Један са именом, други без њега. Митар је држао њиву одозго као своју. Овај га је приносом хранио одоздо. Дошло време да се замене. За све што му је узето. Да сад он ходи земљом, пустом, на којој му други није дао да ишта стекне и изроди. А да живи земљу посеју одоздо.