Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Милена Недељковић
Гавран над Бањицом
Бетонске ситне плоче, утабане дубоко у земљу, из које не ниче живот, леже усамљене. Такве се још нигде нису нашле, тако углачане, спокојне, строге и саме у ишчекивању пролећа и друштва траве и корова. Оне заједно желе да подсећају на калдрму, која ипак носи одређену дозу бунтовништва и узбуђења, којe води у мрачне загушљиве просторе уштирканих белих кошуља и блештање лакованих салонки које заточена младост није дочекала. Чак и бледо ситно камење одсуствује у шупљинама и ожиљцима од сунца. Кажу староседеоци да је читава улица поплочана и да свака плочица представља по једног затвореника логора. Дуга је та улица, дугачка чак толико да се крај не назире. Посматрала сам је често док се отапа снег, како вода тражи излаз кроз олуке, удубљења у асфалту, под жилама уснулих ружа и квргавог стабла бора, од ког су само годови остали. Сада само један пањ ту стоји укопан, без изгледа да се неко о њега ослони, након туробног живота, уплашеног погледа, одбегао као пијаница од звериња у себи. Из кише која и успе да отиче кажу да су сузе жена које су туговале за одвођеним мужевима на стрељање. Тада су њихов плач и кукање деловали попут крика врана.
У том сабласном крају зимску тишину прекине звук мотора возила којe протутњи и завијори на хиљаде околних витких платана. Они се смењују у неправилним редовима, онако строго као војници оближње Војне академије док се полако не групишу у чету. Зидом раздвојени, кораком удаљени, поигравају се два света. Природа и људско биће су опколили оближњу црну капију као да похрањују успомене оних који су газили први и оних који више не постоје. И тако једна-једина гвожђурија надвисује околну архитектуру и спречава пролазнике да промоле главе у двориште у ком царује висока бела неман – логор на Бањици. Заточеници су озарено гледали у њу, мада је поглед био далек и тежак. Заједно су сањали слободу и бекство, као и живот након логора, јер страх и жеља одржавају човека живим.
На високој, строгој и правоугаоној капији су се накупили отисци оних који, када је затворено, радознало и насилно покушавају упасти, душе које су трчећи бежале из окова смрти и додиривали зарђалу кваку, тек да је окрзну и осете откуцај живота изван дворишта. У самом дну проширених и извитоперених строгих решетака леже пера врана и гаврана који круже небом носећи тврд орах у кљуну. Сви заједно, гладни плода, су весници мраморног неба. Али и тај орах који вребају, тако јако бачен са висина, остане без своје љуске и његова срж заврши у утроби грабљивица. Орах постаје слободан и поново заточен! Поједен живот, поједена душа, оглодала кост која се изнова рађа. Све птице су сличне, али једна као да предњачи својом силином, попут генерала, одолева мистично и стоји поносито – гавран. Он је истовремено миран и страшан, његово перје сија као душа продуховљеног старца.
Испод логорске капије, дубоко укопане, можда су остаци пса чувара који се јуначио пред шарама гума охолог камиона док је одвозио живе, голуба чију је главу однела мачка за сувенир победе или црвени омот Штаркове крем-бананице коју је скоро нанео ветар. Сви они остају закопани једни преко других, једни поред других, на гомили пролазности и смећа. Баш као отисци великих и ситних стопала. Омот чоколаде или чипса се поново роди у пролеће, па лето дочека у некој другој улици. Летује, али не самује. Тако са прозора другог спрата говори и поглед младог кадета који се не устручава да само једним лаким потезом наруши чистоту природе, мислећи да ће за његову младост постојати оправдање.
На почетку нисам обраћала пажњу на околне виле иза високих бедема у којима живе генерали, мада сам често тамо пролазила. Зарасла дворишта, строга архитектура, стерилна и бела, пар основних и средња уметничка школа, велика болница недалеко од Војне академије, скупиле се у круг. Па чак и декоративно жбуње и дрвореди у целини делују као да се живот поиграва и да тај крај има своје две стране – раскош и тугу.
Логор је постао музеј, чија су врата за посетиоце била отворена четвртком, петком и суботом. Сећања ме носе у зимски јануарски петак док улазим у двориште загледана према стакленим улазним вратима, ослушкујући тежак звекет гвозденог ланца који најављује посетиоце. Тада сам уочила црног гаврана који стоји под забатом као какав пас чувар. Његово присуство и грактање одвраћа пролазнике и посетиоце, слутећи на какво пророчанство о смрти.
Зимска белина прекрива читаве бетонске плоче и било је лакше не повезивати их са несталим логорашима. По мом уласку је снег био висок више од метар. Врата су, срећом, била отворена, па сам лако ушла, али требало је пробити се кроз беле сметове и сићи низ мермерне хладне степенице. Грађевина је у ствари један велики подрум сећања и експоната. Међу њима се у стакленим полицама налазе изложени везени ситни цветови, играчке од вуне, табакера, малене скулптуре и делићи истинског живота неких давних душа. Тада сам први пут видела човека који ту ради. Изашао је пред мене као иследник у дубоким црним чизмама, маслинасте кошуље, дубоких смеђих очију и дугачког кожног мантила црне боје. Био је одиста блед. Уредно сам купила карту, покушавајући да сакријем знатижељу и нестрпљење. Чкиљимо заједно под одсјајем белине снега из дворишта и жутих одблесака прашњавих дотрајалих сијалица. Говорио ми је о историјским чињеницама и социолошким приликама течно и брзо, ослањајући се на већ одавно научене статистичке бројке. Навикао на изразе лица посетилаца, имао је миран поглед, који ме је пратио и приликом уласка у најмрачнију просторију, на чијем се зиду налазе мермерне плоче са именима и презименима побијених. Тражила сам своје презиме међу стотинама исписаних имена. Потекла ми је суза из десног ока, али сам се брзо почешала по лицу, правећи се да склањам један прамен косе и остатке снега са капе. Након што је довршио причу, напустио је поставку уз образложење да стоји на располагању за питања и повукао се у своје одаје за запослене. Потврдно сам климнула главом уз одраз захвалности. У глави су одзвањале године, 1941, 1942, 1943, 1944… Окови у полици са леве стране стајали су испод још увек каљавих чизама, које су део поставке. Бекство и заточеништво заједно. У полици дечја лутка небо-плавих очију.
Изван тихог и туробног простора на приземљу могла сам чути војнике који марширају по собама на спрату, премештају кревете кроз дубок смех младости, за коју се чинило да ће трајати вечно. Кренула сам према вратима размишљајући како се под белином двориште чини још пространијим за хиљаде измучених којима је то био можда једини комадић неба и ваздуха. Застала сам код собе означене бројем 26. Било је закључано. Осетио се мирис мемле који је као дух провиривао кроз отвор кључаонице. То је био тај мирис одважности и смелости када се укупно двадесет и шест девојака различитих националности заједнички побунило против одвођења на стрељање, покушавајући макар да пруже отпор чуварима и часно скончају своје животе на месту на коме су изгубиле све своје наде и снове о школовању, великим љубавима и деци. Све оне су у неколико минута изгубиле животе додирујући лицима крвави бетон, батргајући се у локвама, повукле су и једног младог чувара којег су давиле својим танким шакама, при одласку на онај свет. Заједно са њима и он је уснуо. Тако је писало на једном комаду хартије који је уместо легенде стајао покрај врата собе.
Кренула сам ка дну ходника и уљудно закуцала на врата младићеве канцеларије. За столом није било никога, али се на самом прозору, широм отвореног кљуна, велики гавран устремио ка мени. Вриснула сам, а та злослутна птица је мирно стајала и прхнула крилима. У канцеларији је завладао мрак. Ужурбано сам кренула ка излазу. Пратила сам једино светло које је водило у просторију са леве стране. На дрвеним креветима реконструисане собе лежали су логораши, жене су везле, седи човек је покушао да обује каљаве чизме, девојка у белом је носила лутку небо-плавих очију. Мртви су се поново вратили, један по један. Израњали су са мермерних плоча са именима упокојених. Њихове бледе зенице биле су уперене ка гаврану, који је стајао као какав заповедник у крви.
Коначно сам изашла, избезумљена. Журила сам уз улицу на тролејбус у град којим ходају још увек живе душе. Станица је изгледала тако ситно. У даљини сам окренула главу и угледала момка у црном мантилу који је испустио крик и прхнуо на оближњу грану. Била је то душа младог чувара заробљена у птици. Напољу су све празничне светиљке биле погашене. Бљузга отопљеног снега кроз који сам гацала чинила се као неки сос ловачких шницли који се полако згрушњава у шерпи. Провлачила сам се кроз тролејбус међу тај свет прекривен шаловима, капутима и топлим јакнама. Облио ме је хладан зној док сам се пробијала кроз гужву.