Дело Писмо Харалампију и други поучни текстови Доситеја Обрадовића, реиздато сада у Порталибрису, пред читаоца ставља избор важних текстова. Поред Писма Харалампију, ту си и многи други текстови, као што су: Ижица, Доситејев предговор Етици, одабрани текстови из дела Совјета здраваго разума, Мезимца, Собранија.
Доситеј Обрадовић сматра се најважнијим представником просветитељства у српској књижевности, а управо се његово Писмо Харалампију узима као манифест српског просветитељства, односно програмски текст, текст у ком писац излаже главна начела и вредности којима се аутори воде приликом стварања у епоси просветитељства. Овај текст је у исто време и први Доситејев штампани рад, написан 1783. године, што значи да у њему можемо пронаћи Доситејеве ставове о књижевности са самог почетка његовог бављења писањем и објављивањем. Сам текст није написан са намером да буде програмски текст просветитељства у српској књижевности, већ је то писмо које је Доситеј писао свом пријатељу из Трста, како он каже, „љубезном Харалампију”, односно Харалампију Мамули. Касније је Писмо Харалампију ипак објављено, а од стране проучавалаца књижевности и проглашено за манифест српског просветитељства. Читаоцу ће у овом тексту најзанимљивији бити ставови Доситеја Обрадовића о књижевности, писању и објављивању дела. У самом писму, обраћајући се свом пријатељу, Доситеј говори да има намеру да изда дело Совјети здраваго разума (касније се ипак предомислио и прво издао аутобиографију Живот и прикљученија), али говорећи о том конкретном делу, он одаје и она општа размишљања која има о књижевности. Један од кључних Доситејевих ставова јесте да дело треба да буде „полезно” или „од ползе” народу, тј. да буде корисно. Ту видимо један од главних циљева просветитељства и једну од главних одлика Доситејевог стваралаштва – текст треба да буде поучан. Ако имамо у виду да у тренутку када Доситеј почиње да ствара српски народ у највећем проценту није образован и образовање му није доступно, ако имамо у виду све Доситејеве активности и тежњу да донесе што више тога у Србију, јасно је да он баш на то мисли кад каже корисно – корисно је за њега оно то ће људе описменити, научити нечему новом, оно што ће им приближити европске вредности и сл. У вези са овим је и Доситејев став о језику, а он је у то време такође веома битан за све писце – треба писати народним језиком јер само тако то дело ће моћи да чита велики број људи, и оно ће само тако имати своју сврху и смисао. Не треба ни напомињати колико је напредан и просветитељски Доситејев став о јединству српског народа без обзира у којој се регији или земљи он налазио, о потреби да се превазиђу верске и све друге, суштински не тако битне, поделе.
Совјети здраваго разума, дело о ком Доситеј Обрадовић говори и у Писму Харалампију, нашли су своје место и у овој књизи кроз два одабрана текста. Цело ово дело састоји се из пет поглавља и већи део чине савети које писац даје читаоцу о томе како се треба понашати, како треба живети, шта је морално и исправно, а шта не. Углавном су то преводи страних текстова, којима Доситеј ипак додаје и нешто своје. Опет, дакле, његова жеља да читаоца поучи, а то се види и из наслова текстова који су у овој књизи – Не кај се, добро чинећи и Право реци, па гледај те утеци.
Текст који у овом избору заузима највише места јесте Ижица. Ради се о још једном поучном тексту, односно збиру више кратких поучних текстова, који су распоређени по азбучном реду, а сваки текст почиње управо тим словом под којим се налази. Садржински су текстови слични већини Доситејевих текстова, то су неке мудре мисли, ставови и пре свега савети и поуке читаоцу како треба да се понаша, често сликовито објашњени кроз неки пример, из ког се касније извлачи поука како се треба или не треба понашати. Сама реч ижица је назив за једно слово које се налазило у старом писму. Није случајно што Доситеј Обрадовић бира баш овакав начин организације свог дела – симболично он читаоцима указује на потребу да науче писмо, односно да се описмене, да то писмо и користе тако што ће читати и сл.
И све остале текстове који су се нашли у књизи Писмо Харалампију и други поучни текстови карактерише жеља Доситеја Обрадовића да читаоцу буде корисно оно што је прочитао и дидактичност, односно изразита тежња да читаоца поучи нечему.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге књиге познатијих и мање познатих српских писаца међу којима су: Вук Стефановић Караџић (Писма, Србија по Вуку, Српске народне приповијетке, Живот и обичаји народа српскога), Павле Поповић (Изабране критике: просветитељство у српској књижевности), Атанасије Стојковић (Аристид и Наталија), Милован Видаковић (Велимир и Босиљка), Милан Ђ. Милићевић (Кнез Милош у причама, Карађорђе у говору и у твору, Из мојих успомена) и многе друге. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Сва дела овог аутора погледајте ОВДЕ.