Поред популарности Мир-Јам, која је сачувала литерарни документ о међуратном друштву, истина, идеализован, и романтизован, педесетих година двадесетог века, сасвим ван контекста актуелне издавачке политике у већини кућа појављују се још нека дела о том међуратном духу престонице из пера списатељице Љубице Радоичић. Најнеобичнији детаљ везан за њу је њена неприсутност у књижарама, библиотекама, на Гуглу и Википедији, док, с друге стране, постоји њена бројна читалачка публика: даме које су од руке до руке преносиле и размењивале њене књиге и памте њене ликове и дела. Управо оне су одмах одушевљено реаговале на појаву реиздања њених књига.
Необично је да Љубица пише о идличном животу грађанског богатог сталежа у Београду, о еманципацији жена, али не са неком феминистичком идејом, већ њене јунакиње приказују своју индивидуалност, специфичност, борбу да буду остварене као жене, да саме бирају свог партнера, да уживају у љубави – чак и у еротском смислу. Све то је за тридесете, када је Радоичићева почела да пише, било врло напредно и смело, али је било необично и пипаво и за педесете, када су књиге коначно биле одштампане. И у данашње време читање ових дела изазива реакцију, али и даје подстрек читатељкама да се боре за своје идеале.
Романе Љубице Радоичић неки упоређују са романима Маргарет Мичел јер су јунакиње по нечему сличне, помало размажене богаташице, пркосне и неукротиве.
Још једна карактеристика повезује Љубицу Радоичић и Мир-Јам – обе идеализујући приказују грађански свет и живот.
Необично је да се у књигама ретко или нимало не спомиње рат – оне представљају фантазију, замисао како би изгледао идилични грађански живот да ратова није било. Ауторка се бави приватним животом те грађанске класе, унутрашњим догађајима иза затворених врата једноспратних кућа, идеолошким, феминистичким питањима као и емоцијама и међусобним односима јунака.
Српска књижевност, иначе, броји мали број списатељица које су ушле у главне токове. Чак и када се то дешавало, ауторке су добијале бројне критике, а многе од њих су дефинисане као слабе, као ствараоци лаког или уметнички неквалитетног штива и то је разлог што су многе и пале у заборав.
Међутим, као што су романи Мир-Јам живели кроз неколико генерација, ишли од руке до руке, били препоручивани „од уста до уста”, и напослетку постали предлошци за омиљене ТВ серије, тако су и књиге Љубице Радоичић, иако штампане у много мањим тиражима, успевале су да преживе и буду упамћене у одређеним круговима читалачке публике. Посебно је занимљиво то што су у питању дела која су била читана кроз две или данас чак три генерације жена, где су мајке ћеркама поклањале књигу, а затим и оне својим наследницама. Ипак, врло мали број трошних примерака дочекао је данашње дане. Баш зато Порталибрис одлучује да ове књиге реизда.
У делима Радоичићеве су описани нестали ритуали грађанског друштва – славе, чајанке, посете, путовања у друштвено очекиваном оквиру, летовања и зимовања. И управо они су за генерације читатељки представљали једну од главних дражи овог романа.
Не зазире Љубица Радоичић ни од тога да се бави еротским жељама, прељубом, иако говори о времену стриктног патријархалног морала. Не треба заборавити да се убрзо након Једноспратних кућа појавила и књига Гроздане Олујић Излет у небо, где ауторка приказује декаденцију своје генерације, што је изазвалао бурну реакцију јавности, али је у том контексту важније приметити да се код списатељица јавила извесна потреба за рушењем баријера, за писањем о ономе што је забрањено…
Још један занимљив моменат је и објашњење узрока понашања људи из грађанског света као носиоца наследне дегенерације.Тај мотив ће касније користити и Селенић, такође говорећи о богати грађанима. Критичари њеног времена сматрали су да је код Радоичићеве у питању утицај Золиног натурализма, мада је врло могуће и да та идеја потиче из домаће литратуре и аутора код којих је налазимо као што су Бора Станковић, Крлежа итд.
Дана Рачић је други роман ове ауторке, објављен 1938. године. Инспирацију јој је дало једно летовање и мало аутобиографских елемената. Прича о породици, пријатељству, љубави, оданости, али пре свега о једној снажној, храброј младој жени, спремној да за срећу других жртвује све.
Збирка приповедака Књига за Матеју светлост дана угледала је 1970. године. Интересантне судбине, љубавне приче, преплитања, све је заокружено причом о једној Сани и њеним преиспитивањем сопственог живота. Нема заморног анализирања ни сувишних детаља, али свега је таман толико да се читалац заинтересује и ужива.
Сва дела Љубице Радоичић погледајте ОВДЕ.