Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Анђела Милић
Чуваркућа
Ја сам прах и пепео. Расут сам у хиљаду меких честица које плутају ваздухом. Прожимам живот и прожимам смрт. Бео сам и црн. Умро сам и поново сам рођен да бих заштитио оне које волим. Да бих заштитио оне кости и крв које су од мене потекле.
Живот који сам живео био је прост, лак. Био је живот у потпуности повезан са природом. Будио сам се са сунцем, које ми је грејало лице, као моја поља, натапао сам се кишом, цвокотао сам и грчио се од мраза, лети сам певао са звездама.
Био сам само дечак када сам почео да помажем у обављању послова. Доносио сам воду са извора, хранио стоку и играо се са својим сестрама. Трчали смо босим ногама кроз траву, цвеће, шибље и трње. Наша колена и стопала, подерана од игре, оштро су севала и болела, али свеједно ми нисмо стајали. Лети смо ускакали у хладне речне таласе и жустро се борили са струјом млатарајући рукама и ногама, смејали смо се гласно док је вода хучала, непроменљива у свом постојаном кретању, сунце је сушило прозирне капљице са наших тела, дани су били врели, кришом смо кидали гроздове из винограда. Као ношени ветром и слободни попут птица над нашим главама, престајали смо само кад би нас мајка позвала да једемо или када би отац тражио да му помогнемо у послу. Зиме су биле хладне, али ми смо се радовали снегу, марили смо само за игру. Са првим животом који се будио из земље сваког пролећа, сестре су пажљиво бирале траве и плеле венчиће, чак и у мојој коси. Надметале су се чији је венчић лепши.
Сада су све то само оштри блескови који јуре кроз читаво моје биће, мириси које овде, склупчан испод прага, успем само намах да осетим: роса на покошеној трави, ветар испреплетан са косом мојих сестара, мирис трава уплетених у њиховој коси, мирис земље, поново плодне после дуге зиме, мирис огњишта и ватре која гори, ватре која никада не сме да се угаси.
Растао сам заједно са данима и ноћима, са питомим и дивљим зверима, које су живеле са мном и око мене. Растао сам и јачао, тако да су ми се сва пространства чинила малим, а сваку планину називао сам својом. Сав простор до кога је моје око сезало био је мој. Прелазио сам са једног на други крај села хитро и брзо. Обављао сам исте послове као и мој отац, само дупло брже и јаче. Човек проседе светле косе, његов бледи тен вечито опаљен сунцем и дубоке бразде урезане на лицу које су одавале да га сустижу године, полако је слабио, али срећан што најзад има сина наследника. Његове зенице биле су озарене сваки пут када би посматрао како стасом, ликом, а и снагом све више подсећам на њега. Имао сам седамнаест година и био сам најмлађе дете, са још четири своје сестре, од којих је свака била за по две-три године старија од мене, тако да су се све три већ биле удале и отишле из куће.
Повремено су одржаване игранке где су се окупљали млади. Посматрао сам девојке. Неке од њих долазиле су и из суседних села, и под светлом ватре, чији се пламен дизао високо; све су оне биле лепе, тајанствене, далеке, биле су плес варница који се поиграва, биле су тамних, дубоких очију и кроз одсјај ватре чинило ми се нешто звериње и дивље у њима. Ипак, гледао сам их опчињен. Моје тело и душа били су млади, нисам био свестан ничега осим треперавог осећаја среће који је поскакивао у мени и снаге која кола мојим жилама.
Сада сам стар готово стотину година и моје тело је глатка крљушт, мекано и слабо, али моја душа је мудра и вечна, и сада чувам оно што жив нисам могао.
Са деветнаест година моји су се другови полако женили. Ја сам и даље обрађивао поља. Гледао сам земљу како чува живот у себи и како га изнова рађа. Бринуо сам о животињама, а заузврат оне су бринуле о нама. Дивио сам се том складу. Отац је старио и домаћинство је све више падало на мене. Са двадесет година оженио сам се и ја. Њу сам упознао на једној од игранки, била је из суседног села, пламен је плесао под звезданим небом, и негде у даљини њене очи биле су светле, питоме, тихе, ничега дивљег није могло бити у њима. Била је као роса, као први ружин цвет, са плавом косом све до појаса. Био сам заљубљен у девојку коју сам видео једне јулске вечери у одблеску ватре. Недељу дана касније затражили смо њену руку.
Годину дана касније добио сам синове, близанце. Нова снага ницала је и калила се у мени. Њен осмех, широк и благ, док их је стрпљиво држала у наручју, садржао је у себи сваки сунчев зрак и сваку светлост звезда коју сам икада угледао. Живот, нови живот, грабио је својим зеленим ручицама ка небу, ка хоризонту који се стапао у бескрај.
Живели смо мирно, просто и лако, баш као што рекох, све док се облаци рата нису надвили изнад наших глава. Регрутован сам у јулу 1914. У јулу су моји синови напунили пет година. Небо је било мутно, путеви мутни и каљави од крви. Јауке рањених војника носио је ветар, који се сада злослутно увијао око планина. Гледао сам смрт, бол, јад, људску беду, све то толико супротно од света који сам познавао. Све то толико супротно од простих закона који су важили у природи, од склада и хармоније која је, барем сам се надао, још увек постојала, тамо где сам оставио своју жену и синове, родитеље и нашу кућу. Угажени у блато до колена, са главама тешких попут олова, бауљали смо као духови напред. Крв је цурила и сливала се низ наше руке. Подерани, укаљани, гладни, понижени, ходали смо напред, оно што смо волели остављали смо за собом. У новембру ми је стигао допис да ми је отац умро. Плакао сам, душа ми се претворила у стакло. Где је она? Шта ради сама у глувим ноћима? Да ли деца плачу за мном? Да ли мајка плаче за мном? Да ли је отац умро од бриге? Његово топло срце је само пукло. Били су далеко, али чинило ми се да могу да их чујем.
У децембру смо се борили међу обрисима брда. Све тамо чинило ми се страно, туђински. У децембру погинули су многи моји другови и у децембру погинуо сам и ја. Оштар метал заривен право у моје чело, оштар метал процепао је моје мождане неуроне, кратак блесак испред мојих очију, а тело ми је тешко и беживотно. Тамо, свестан да умирем, пао сам као још једно од хиљаде тела у блато, а моја кућа остала је далеко и више није имао ко да је чува. Умро сам са тим сазнањем.
Када сам се пробудио, био сам крљушт и прашина и гибао сам се и пузао, очи су ми се полако навикавале на мрак. Био сам змија, склупчана испод прага моје куће и готово стотину година касније ја сам и даље то. Гледао сам своју жену како стари, како ми остаје верна упркос тешком раду и сиромашном животу. Гледао сам своје синове како одрастају и као и ја некад, трче пољима, лаки попут ветра. У ноћима слушао сам њихов смех и слушао како помињу моје име, а нешто кристално, налик сузама, сливало се низ моје зверске очи.
Ја сам прах и пепео. Расут сам у хиљаду меких честица које плутају ваздухом. Прожимам живот и прожимам смрт. Бео сам и црн. Умро сам и поново сам рођен да бих заштитио оне које волим. Да бих заштитио оне кости и крв које су од мене потекле.
***
Змија чуваркућа би била посебна врста змије која би живела испод куће, обично близу огњишта или испод прага. Ова змија би представљала отелотворење предака или неког нарочитог претка, који је посебан по својим делима. Змија чуваркућа је обично била беле боје, али се у неким крајевима замишљала као црна. Обично се није појављивала. Појава змије чуваркуће у кући или дворишту би значила да ће се одиграти неки догађај непогодан по укућане.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.