Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Срђан Брдар
Царство српско Чума однела
Урош ни сам није знао зашто се пробудио. Иако је био испод дебелог слоја покривача, осетио је да је прохладан ноћни ваздух, сасвим природна појава пред зиму, испунио просторију надвладавши над траговима топлине која је потицала из последњих остатака жара у камину. Бaуљајући по тмини простране одаје, коју су тек понекад пресецали зраци месечине спутани облацима и тешким сатенским завесама, Урош је коначно крај сточића са посудом за умивање угледао високу мушку фигуру обучену у белу одору. Одора је блистала у помрчини делујући као да је сачињена од измаглице или облака, а не тканине. Сабласт или човек, анђео или демон, странац је на једној руци носио малу кошарицу или нешто слично. Другом је чешљао дугу риђу косу, чешљем опточеним драгуљима који је Урош убрзо препознао као свој. Као да је омађијан и спутан, Урошево грло је било суво, усне запечаћене, није зазвао помоћ или се макао, само се прекрстио журно, очајнички, да би после тога тихо прозборио једину реч која му је одзвањала у глави: „Оче?”
Није било одговора, Урош је могао да мери време једино снажним лупањем свог срца и почитаво је откуцаја прошло пре него што се странац окренуо. Биле су то познате црте лица, сличног Урошевом, али то није био његов давно преминули отац.
– Управо супротно… – рекао је сабласни посетилац.
Разрогачених очију, Урош је посматрао младића пред собом, скрхан немогућношћу ситуације.
– Немогуће, ја нисам, ја немам, ја не…
– Некад је било другачије, рецимо у Серу пре петнаестак година.
– Како… немогуће… Чуо сам, али доста касније… отац је био против, али ништа се није могло учинити, већ је било касно, већ си… – замуцао је Урош.
– Да, рекли су, мали, рекоше, Чума га однела, биле су такве године и матер исто, не могу сви на Атос – странац је брзо додао са назнаком подругљивог смешка.
– Стварно нисам… био сам јако, јако млад… никад нисам био робустан, бојали су се за мене, и ја сам се бојао…
– Можда би и боље било да си нам се придружио тад него што си добио заушке у повратку.
– Да, можда и би – рече резигнирано Урош, блед и избезумљен, никада није постао робустан како се његов отац надао, какав је његов отац био. – Али како?
– Како оде, тако се и врати, одвајкада је све ишло укруг, заборавило се то на високим дворима светородне лозе, али прост народ и даље зна, све има своје место и све има своје време, круг је прав и непрекидан, све дође на своје и тако довека.
– Не може бити то баш тако, зна се и на високим дворима нешто, човек ниси, утваре не подижу чешље, вампир у гробу не стари, а ђаво пред крстом бежи, али ни Чума не можеш бити јер на мушко личиш, а не на девојку или на старицу. Не каже се Чуме или Чуман, него Чума, женско, како жене са овога света децу на свет доносе, тако оне са оног света их са овог света односе.
– Жене децу рађају, истину збориш, док мушкима у том подухвату следује други део, али нема осим тога пуно послова на овом свету или оном који се деле по том основу, није било тако, нити ће бити, већ су виђенији људи са брадама до паса ту ујдурму смислили, видећеш и сам како се губе обичаји за то везани. Доста се старог знања изгубило међу Србљем, на крају крајева, како виле могу бити мушке или женске кад се не множе телесно? – Рекавши то, облик дошљака се замагли, час је стајала прелепа висока девојка, час ружна старица исколачених очију, док је једино одежда од беле измаглице остала иста. Пре него што су се Урошеве очи привикле на опсену, младић је опет стајао пред њим.
Пренеражен, Урош је немо стајао док је младић, наводно његов несуђени син, спорим, равномерним покретима и даље методично чешљао своју дугу косу, док се мали бакарни казан, напуњен стрелама магловитог и злослутног обличја, лагано њихао. Опчињени Урош је знао своју коб, неспособан да било шта учини, било како да се отргне од нити судбине клете, тишина се спустила у велелепној одаји, све док младић, његов син, његов усуд, није проговорио:
– Да ли те још нешто занима?
Разрогачених очију, Урош се пренуо из магновења како би једва чујно промуцао речи:
– Краљ… Вукашин… Турци… нико ми није рекао…
– С подобрим разлогом.
– Нису ваљда одбијени, мала посада, слабо утврђена, султан у Азији?
– Одбијени? Не, побијени! Код Черномена, сва три брата, небројена војска, пар срећника је побегло препливавши Марицу. Био је то муњевит препад, нису очекивали, нису се припремили.
– Пропали су, сви смо пропали.
– Све што је пропало, било је пропасти склоно, оче.
– Шта ће сада бити, долазе ли?
– Као скакавци, да Србију преселе у небеску, али ништа од тога није твоја брига, ништа више него моја.
– Шта то збориш, како није, ја сам цар, шта ће бити са мном?
– Знаш ти то добро, знао си од првог тренутка, пре него што смо разговарали, пре него што си угледао силуету обасјану месечином, пре него што си осетио хладноћу каснојесење ноћи, пробудило те је да спремно дочекаш смрт, част достојна цара, не пружа се ни сваком српском угледнику.
– Како ћу ја умрети, још сам млад?
– Да ли је то заиста аргумент који сматраш да је умесно користити преда мном?
– Али царство…
Пре него што га је тек овлаш такао по челу дугим, испуцалим ноктом кажипрста, сабласни младић је само прошапутао:
– Царство? И њега Чума однела.